Претражи овај блог

уторак, 28. јун 2011.

КЕЈНЗ ПРОТИВ КЛАСИКА

Представљена књига КЕЈНЗ ПРОТИВ КЛАСИКА

28. Јун 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у понедељак, 27. јуна представљена је књига Кејнз против класика Формална анализа и поређење Ивана Вујачића.
О књизи су, поред аутора, говорили рецензенти проф. др Јуриј Бајец и проф. др Мирољуб Лабус и уредник проф. др Бошко Мијатовић.

Образлажући одлуку да као уредник Економске едиције у Гласнику објави Вујачићеву студију, Мијатовић је истакао да има више разлога као што су – мањак теоријске литературе за економске науке, обновљено интересовање за Џона Мајнарда Кејнза, могућност да се неке његове идеје примене и код нас, као и да се објасне неке од предрасуда које га прате.

Кејнз је био енглески економиста чије су радикалне идеје имале огроман утицај на модерну економију. Био је заговорник владине политике интервенционисања, по којој би влада могла користити фискалне и монетарне мере да би циљано ублажила ефекте економске рецесије и депресије.

Уз подсећање да су се економски стручњаци у нашој земљу бавили интензивно теоријом у време самоуправног социјализма, Мијатовић је казао да је након распада тог система теорија замрла.

Говорећи о односу светске економске науке према Кејнзу, он је приметио да се у економској теорији сматрао „мртвим“ најмање 30 година а пре тога је важио за неприкосновеног теоретичара који је помогао америчком председнику Рузвелту да обнови САД после кризе с почетка тридесетих година.

Мијатовић је најавио да ће Гласник у истој едицији до краја године објавити капитално Кејнзово дело Општу теорију запослености, камате и новца, првобитно штампано 1936, које је доживело само једно хрватско издање, одавно распродато.

Ова Вујачићева књига се донекле разликује од оригиналне Кејнзове, али по оцени Мијатовића, допуњују се и веома су драгоцене као целина.

Лабус је оценио да Вујачићева књига представља незаобилазно штиво на српском језику о класичном и „кејнзијаском“ приступу макроекономији и о улогама које фискална и монетарна политика могу да имају у периодима кризе.

Он је уверен да ће књига допринети развоју интересовања за макроекономску анализу поготово у нашој средини која је у транзицији и погођена економском кризом теже него земље које имају снажне институције.

Лабус је објаснио да се привреда у свету изменила од Кејнзовог времена и да зато његове идеје треба посматрати из новог угла и преиспитати како оне данас могу да се примене и да функционишу.

Проф. Јуриј Бајец је подсетио да се Кејнз у економској науци код нас није проучавао већ је жигосан као пример заговорника либералног капитализма одбаченог од стране марксистичких теоретичара самоуправног социјализма.

Бајец је скренуо пажњу на тешке последице најновије економске кризе на глобалну привреду и на чињеницу да се код нас показало да земља мора имати снажне основне институције.
Он је Вујачићеву књигу препознао као полазну основу за расправе о валидности појединих економских теорија јер ниједна није идеална.

Аутор је објаснио да га је на писање подстакла жеља да се у академским круговима размишља о Кејнзу и шта је он заступао јер га и у САД многи погрешно проглашавају социјалистом, присталицом инфлације а он је пре свега упозоравао да се води рачуна о ризику и уградио је фактор неизвесности у своје теорије.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-kejnz-protiv-klasika

петак, 24. јун 2011.

Представљена књига ПРАВО АДВОКАТУРЕ

Представљена књига ПРАВО АДВОКАТУРЕ

24. Јун 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 23. јуна представљена књига Право адвокатуре др Ђорђа Д. Сибиновића.
О књизи су, поред аутора, говорили и рецензент проф. др Небојша Шаркић, адвокат др Мирослав Пауновић и уредник проф. др Јовица Тркуља.
Шаркић је нагласио да је аутор разрешио дилему – теоретичар или практичар и показао перфект у познавању теорије и адвокатске праксе.

„Сибиновићева књига делује као светионик у мраку – она је професионални идеал коме морамо тежити и ја вас позивам да је прочитате и следите мисли и идеје засноване на огромном теоријском знању и провери у пракси“, подвукао је он.
Пауновић је истакао да је реч о потпуно оригиналном делу, које је важно не само за припаднике правне професије већ и за све знатижељне припаднике тзв. слободних професија.
„Сибиновић је учинио част и одужио дуг професији на један ефективан и ефикасан начин“, рекао је он.
Тркуља је оценио да је прва врлина ове књиге то што је аутор добро одабрао и зналачки спојио правно-социолошки метод, који је кључни аспект и који се плодотворно ослања на историјско-правни, правнодогматски и упоредноправни метод.

„Реч је о једном свеобухватном и детаљном приступу и у том смислу ове књиге су јединствене, а Сибиновић није пуки аналитичар адвокатуре, њен одушевљени и некритични пропагандист који не затвара очи пред њеним слабостима“, оценио је он.
„Аутор критички анализира адвокатуру с различитих аспеката, а његова анализа добија на значају и уверљивости јер поред увида у стручну литературу он добро спаја резултате теоријских и емпиријских истраживања с његовим личним, дубоко проживљеним искуством“, додао је Тркуља.

„Слободно могу да закључим да је књига Ђорђа Д. Сибиновића на ову тему најбоља, ако ни због чега другог, зато што је једина.“
Сибиновић је напоменуо да се овом темом бави 21 годину и да је желео да открије о чему се у овој професији заправо ради.

„Ја мислим и да на Правним факултетима данас или за сто година мора постојати и предмет који се зове Право адвокатуре“, рекао је он. „Морају се увести те мале микродисциплине које у методолошко-научном смислу заслужују да се изборе за то место“, закључио је аутор.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-pravo-advokature

четвртак, 23. јун 2011.

Предавање Дезмона Динана на Факултету политичких наука

Предавање Дезмона Динана на Факултету политичких наука

23. Јун 2011.

Професор Дезмон Динан – један од најпризнатијих теоретичара Европске уније и шеф катедре „Жан Моне“ за европске јавне политике на Универзитету „Џорџ Мејсон“ у Сједињеним Америчким Државама je у среду, 22. јуна био гост Факултета политичких наука где је организовано предавање на тему „Перспектива проширења Европске уније“.

Динан предаје јавну политику, а својевремено је био ангажован као саветник при Европској комисији у Бриселу и као истраживач на Холандском институту за међународне односе у Хагу. У периоду 1998–2008. био је гостујући предавач на Европском колеџу у Брижу у Белгији и Натолину у Пољској. Области његовог интересовања, истраживања и рада јесу: историографија процеса европских интеграција, историја ЕУ, институције и функционисање ЕУ, проширење ЕУ, регионалне интеграције у контексту глобализације.

Његове најзначајније књиге Све ближа Унија – Увод у европску интеграцију и Мењање Европе – Историја Европске уније објављене су на српском језику и налазе се у богатој издавачкој ризници Гласника.

Књига Све ближа Унија – Увод у европску интеграцију један је од најпопуларнијих светских уџбеника, која на најједноставнији, али веома детаљан начин представља начин организовања и функционисања Европске уније од њеног настанка до данас.

Мењање Европе – Историја Европске уније једно је од најзначајнијих и најцеловитијих публикација о настанку и развоју ЕУ. Ова књига истовремено представља увод за „почетнике“, али и врсно политиколошко штиво за зналце.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predavanje-dezmona-dinana-na-fakultetu-politickih-nauka

YouTube> http://www.youtube.com/watch?v=AIggHGOkas8

среда, 22. јун 2011.

СРБИЈА У ЛАВИРИНТИМА ТРАНЗИЦИЈЕ

Представљена књига СРБИЈА У ЛАВИРИНТИМА ТРАНЗИЦИЈЕ

22. Јун 2011.

У сали Одељења уметности Библиотеке града Београда у уторак, 21. јуна, представљена је књига Србија у лавиринтима транзиције Зорана Стојиљковића.
О књизи су, осим аутора, говорили проф. др Илија Вујачић, проф. др Вукашин Павловић, проф. др Ратко Божовић и Зорана Марковић, директорка Агенције за борбу против корупције.

Божовић је оценио да је Стојиљковић за те лавиринте, крајње суморне и превише мрачне, морао да види добро и умно, на чему му и одаје признање.

„Комплименте упућујем и уреднику који је то препознао, јер у овој књизи нема лажног оптимизма, већ Зоран брани страну истине, страну вредности“, истакао је Божовић.

Павловић је напоменуо да је књига резултат вишегодишњег рада Зорана Стојиљковића и да је изузетно задовољан што је реч о још једној књизи која се репродукује у пољу политичке социологије:

„Ширина тема коју књига покрива на најбољи начин илуструје богатство којим се политичка социологија савременог друштва бави, а ова књига је намењена и широком кругу читалаца.“
Вујачић је нагласио да је књига врло актуелна, акуратна, а да се аутору може веровати с обзиром на то да све заснива на чињеницама.

„Ово је једна књига која иде у дијапазону од теоријских проблема, њиховог разјашњења, што је важно за студенте и све оне који хоће да се обавесте о нечему што су нове теме које су ушле у оптицај деведесетих, као што су приватизација, социјални дијалог, затим социјални капитал“, рекао је он. „Други важан елемент је што он своју расправу контекстуализује на примеру Србије и показује у сваком овом сегменту, свакој овој теми, колико је Србија практично отишла у транзицији и то је све ослоњено на великом емпиријском материјалу јер је Стојиљковић познат као онај који врши истраживања, анализира и у том смислу смо добили једну комплетну књигу о процесима транзиције у Србији, неку врсту аналитичке хронологије српске транзиције.“

Марковићева је посебно препоручила два поглавља која се баве разрадом проблема појавних облика корупције:

„У књизи су на кондензован начин приказани разлози зашто основати институцију као што је Агенција за борбу против корупције, а ја се надам да ће ова два поглавља бити основа за неке будуће књиге“.

Стојиљковић је истакао да 13 огледа сабраних у књизи јесу покушај да се, пре свега, из угла грађана види шта се то дешавало задње две-три деценије, где смо били и зашто смо сада у овој позицији.

„Шта то јесте препрека да и после две или три деценије промена јесмо у нечему што бих назвао мањкава или дефектна демократија и шта нам то треба да дођемо до тога да једнога дана, надам се у мојој још мање пристојној старости, живимо у нечему што је пристојно, цивилизовано и помало досадно друштво где политичке елите нису увек шесторазредна сензација на првим странама новина или електронских медија“, рекао је аутор. „Потребно нам је да немамо више партократију, да имамо стабилне представничке институције, са изборима где сви трче трку са готово истим, макар теоријски гледано, шансама, треба нам независно правосуђе, требају нам медији који су самостални од својих власника и великих оглашивача, треба нам друштво које ендемски није ухваћено корупцијом и оно што је деликатес – аутономно правосуђе.“

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-srbija-u-lavirintima-tranzicije

петак, 17. јун 2011.

МАЛА МАТУРА – ВЕЛИКО СРЦЕ

Захвалница Гласнику за учешће у акцији МАЛА МАТУРА – ВЕЛИКО СРЦЕ

17. Јун 2011.

Министарство за Косово и Метохију Владе Републике Србије и Министарство просвете и науке доделили су у четвртак, 16. јуна, захвалницу Гласнику за учешће у акцији „Мала матура – велико срце“.
Захвалницу која је намењена „пријатељу великог срца“, Гласник је заслужио помогавши ученицима са Косова и Метохије којима је платио пут аутобусом до Београда и натраг, како би учествовали у манифестацији „Мала матура – велико срце“, одржаној од 19. до 23. маја у Београду, а коју је организовало Министарство за Кoсово и Метохију у сарадњи са Министарством просвете.

ГЛЕЧЕР У МРЕЖИ

Представљена књига и отворена изложба ГЛЕЧЕР У МРЕЖИ

17. Јун 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак, 16. јуна отворена је изложба и представљена књига Глечер у мрежи Миленка Пајића.

О томе су, поред аутора, говорили Бранко Пиргић и уредник књиге Петар Арбутина.
Пајић је добитник Андрићеве награде за 2009. годину која му је додељена за циклус „Документарне приче“ из књиге Имам причу за тебе.

Петар Арбутина је оценио да Глечер у мрежи представља неуобичајену, необичну и сасвим оригиналну књигу по замисли и уметничким намерама. Подсетивши да је Пајић са Давидом Албахаријем, Светиславом Басаром и Михаилом Пантићем припада ономе што се и данас назива „Младом српском прозом“ која је истраживала нове могућности литературе и по форми и садржају, Арбутина је истакао да је реч о изузетно свестраном ствараоцу, који се није задовољио писањем већ је подједнако био мултимедијални уметник и поборник концептуализма. Ова књига је стога, према његовим речима, особени плод једне изузетне имагинације, ерудиције и радозналости која је отворена према читаоцу дајући му и физички могућност да је допише.

Пиргић је казао да га је књига привукла чим се појавила, и да је она својеврсни водич кроз литерарну и ликовну Пајићеву авантуру, који је увек веома актуелан, јер је спреман да изненади и да се потпуно промени. Он је књигу назвао збирком докумената из пишчеве стваралачке радионице која показује прави ватромет тема и жанрова и то је заправо једно отворено дело.

„Уобичајено је да се објављује материјал из пишчеве заоставштине, али није било примера да сам писац објављује материјал из свог радног стола и личне архиве“, нагласио је он.
Аутор је признао да је књига остварење његовог сна и да је за њега битно што је у њој показао цео дијапазон вишедеценијских интересовања.
„Овде сам свој на своме“, закључио је Пајић.

„Свако поглавље Пајићеве књиге компоновано из више текстова разнородне садржине и жанровског облика: записа о стварању и стваралаштву, скица, планова, прича, есеја, интервјуа, писама, исписа из научне и публицистичке прозе, приказа ликовних изложби, фотографија, факсимила, цртежа. Замисао Миленка Пајића обрадоваће читалачку публику али и истраживаче књижевности, јер овакве књиге омогућују потпуни увид у стваралачки процес, али и увид у пишчеву поетику“, забележио је у поговору Станиша Величковић.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-i-otvorena-izlozba-glecer-u-mrezi

четвртак, 16. јун 2011.

Гласник и Универзитет Сингидунум потписали Споразум о пословној сарадњи

Гласник и Универзитет Сингидунум потписали Споразум о пословној сарадњи

16. Јун 2011.

У згради Ректората Универзитета Сингидунум у четвртак, 16. јуна, потписан је Споразум о пословној сарадњи између Универзитета Сингидунума и Гласника.
Споразум су потписали ректор Универзитета Сингидунум проф. др Милован Станишић и директор Гласника Слободан Гавриловић.

Потписивање овог споразума омогућава сарадњу у области учешћа у заједничким пројектима, саиздаваштва, заједничку организацију научних скупова и других активности од обостраног значаја.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnik-i-univerzitet-singidunum-potpisali-sporazum-o-poslovnoj-saradnji

YouTube> http://www.youtube.com/watch?v=L-bLLarNe7U

Гласник коорганизатор првог ЕВРОПСКОГ ПРАВНОГ И ПОЛИТИЧКОГ ФОРУМА

Гласник коорганизатор првог ЕВРОПСКОГ ПРАВНОГ И ПОЛИТИЧКОГ ФОРУМА

16. Јун 2011.

У малој пленарној сали Дома Народне скупштине Републике Србије у среду, 15. јуна, организован је први Европски правни и политички форум посвећен проблематици реституције имовине у Србији и могућим решењима. Организатори су Гласник, часопис Изазови европских интеграција и ГИЗ пројекат за правну реформу у Србији.

Истовремено је представљен и нови, 14. број Изазова европских интеграција који је тематски такође посвећен изазовима реституције имовине у Србији.

У уводном делу говорили су потпредседник Владе Републике Србије Божидар Ђелић, његова екселенција Волфрам Мас, амбасадор Савезне Републике Немачке у Србији и његова екселенција Венсан Дежер, амбасадор ЕУ у Србији.

Учесници на панел дискусији били су, поред потпредседника Владе Републике Србије Ђелића и координатор Мреже за реституцију Миливоје Антић, председник Foreign Investors Services Ltd Милан Париводић, председник скупштинског одбора за европске интеграције Ласло Варга и професор Економског факултета у Београду Јуриј Бајец.

Дежер је истакао да Србија мора хитно да донесе Закон о реституцији и да изазови које тај процес носи не могу да буду оправдање за даље кашњење. Он је казао да ЕУ не намеће модел по којем ће бити враћена имовина и да свака земља појединачно мора да пронађе најбољи начин за тај процес. Дежер је нагласио и да су основни принципи које ЕУ захтева у реституцији да не буде дискриминације и да се поштује владавина права, односно социјална правда.

„Најчешћи принцип у реституцији у бившим комунистичким земљама које су постале чланице ЕУ био је повраћај имовине у натури“, казао је Дежер и додао да се може користити и комбиновани модел са делимичним обештећењем у новцу.

Он је такође напоменуо да је Србија до сада мало урадила на повраћају одузете имовине додајући да су усвојени закони о повраћају имовине верским заједницама и регистрацији захтева за обештећења, а да је питање својине над земљиштем уређено Законом о планирању и изградњи.

Мас је упозорио на то да нерешено питање својине над земљиштем спречава даљи прилив инвестиција у Србију. Према његовим речима, процес реституције мора ићи путем компромиса и не могу се испунити сва очекивања оштећених и нагласио да је Немачка спремна да помогне Србији у проналажењу најбољег решења за проблем реституције на основу сопствених и искустава других земаља.

Ђелић је изјавио да очекује да Закон о реституцији буде изгласан на првој седници јесењег заседања Скупштине Србије.

„Очекује нас три месеца мукотрпног рада јер смо решили да у том периоду буде припремљен закон који ће исправити историјску неправду и довести до националног помирења. Усвајање Закона о реституцији је део обавеза Србије на путу европских интеграција“, рекао је Ђелић.

„Одузимање имовине није била једина неправда која је у протеклим деценијама учињена грађанима Србије“, казао је Ђелић и навео да су оштећени били и земљорадници, и млади који су ишли у ратове, као и грађани који су издвајали за станоградњу, а никада нису добили стан.

Европски правни и политички форум је нови формат јавне расправе у којем су све интересне стране позване да учествују у размени мишљења, савета и препорука о томе како решити битна правна и политичка питања која проистичу из ЕУ агенде. Главни резултати дискусије биће доступни и широј публици кроз интензивну сарадњу са медијима.

 У 14. броју часописа Изазови европских интеграција можете прочитати текстове Предрага Васића, који отвара нови број са текстом „Реституција као услов за повратак Србије у заједницу европских демократија“, док Милан Париводић даје „Приказ Нацрта закона о реституцији“. Можете прочитати и следеће текстове: „Предуслови, остварење и очекивани резултати предстојеће реституције (денационализације) у Србији“ Србољуба Глишића и Миливоја Антића, „Конфесионална реституција као део денационализације у Србији“ Владимира Тодоровића, „Економски аспекти реституције“ Горана Николића, „Право на имовину и обавеза надокнаде у случају његовог ограничења у међународном праву“ Душана Игњатовића, „Председавање Мађарске у ЕУ“ Ласла Варге, „Европске интеграције и регионалне иницијативе за правосудну сарадњу“ Војкана Симића, „Медији и европска интеграција“ Јасминке Симић а број затвара поговор „Будућност је прошлост“ некадашњег амбасадора у Чешкој Александра Илића преузетог из књиге Европа и ЕУ.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnik-koorganizator-prvog-evropskog-pravnog-i-politickog-foruma

Представљена књига УЛИЦА КОЈУ ВОЛИМ

Представљена књига УЛИЦА КОЈУ ВОЛИМ

15. Јун 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник je у уторак, 14. јуна представљена књига УЛИЦА КОЈУ ВОЛИМ Александре Сање Марковић.
О књизи су, поред ауторке, говорили Ратко Божовић и Петар Арбутина.

Ратко Божовић је похвалио идеју ауторке, као и издавача који је то приметио и ускладиштио, па сада имамо једну културу сећања Београда у оквиру биографије Београда која није из микрокосмоса и лавиринта, него одоздо, из самих улица и то у препознавању душе града, преко људи, житеља, оних који живе у Београду и који се одређују и индетификују са њим у духовном и стваралачком смислу.

„Овде нису само рођени Београђани и није било одлучујуће рођење, него духовно успостављање самих личности у стваралачком смислу“, истакао је он. „Кад се буде писале биографија и историја Београда, ова ће књига бити релевантна, као и када се буде писала биографија појединачно свих који су овде присутни, јер су ово искрене исповести.“

Ауторка је истакла да је књига, пре свега, резултат новинарског рада, односно текстова који су излазили четири године у дневном листу „Политика“, а где је 400 најзначајнијих стваралаца из области науке, културе, уметности, говорило о Београду, говорило о неким њима најдражим улицама, о људима.

„То су људи различитих професија и знања о Београду, и уопште различитих сензибилитета, тако да су они успели на један посебан начин да нам дочарају Београд, можда онакав какав га ми не видимо често пролазећи поред њега, али у сваком случају они су видели оно нешто што обичан пролазник када прође градом не примети“, нагласила је она. „Имали су неку своју емотивну визију и доживљај те улице, али осим тога можда је битно и рећи да није само њихов емотивни осећај и однос према Београду, има ту доста и историјских, фактографских чињеница: када су настајале улице, по коме носе име, колико дуго заправо постоје, тако је то један леп скуп текстова различитих људи који су нама говорили о Београду“.

У предговору књиге академик Љубомир Симовић је подсетио на песму „Час обнове“ Растка Петровића, и стих: „Разиђу се тако у плавило улице драге Београда“, оценивши да му се чини како се „Све те улице, које се разилазе у плаветнилу, заједно са тим плаветнилом, сабирају у корицама ове књиге.“

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-ulica-koju-volim

понедељак, 13. јун 2011.

Одржан Гласников салон књига

Одржан Гласников салон књига

13. Јун 2011.

Гласник је минулог викенда организовао салон књига у галерији „Прогрес“ за време којег су посетиоци имали прилику да се друже са писцима, преводиоцима и уредницима који су потписивали и продавали своја издања по промотивним ценама.

Гости, али и домаћини Гласниковог салона књига били су: Марина Рајевић Савић, Гојко Тешић, Душан Павловић, Перо Симић, Бошко Мијатовић, Јовица Аћин, Александра Манчић, Предраг Крстић, Петар Арбутина, Тања Мишчевић, Горан Петровић, Милета Продановић, Милан Ђурић, Срђан Вучинић, Светлана Пејић, Бранко Кукић, Славиша Орловић, Илија Вујачић, Мирјана Д. Стефановић, Гојко Тешић, Петар Лазић, Светислав Басара, Слободан Шијан, Бисерка Рајчић, Зоран Пановић, Мирослав Јосић Вишњић и други.

Међу гостима салона био је и глумац и драматург Љубивоје Тадић који се појавио у улози аутора три драматизације књига у издању Гласника.

Тадић, који је у фази пуштања браде да би што уверљивије глумио винопију, рекао је да се управо припрема за премијеру драматизације Речника заљубљеника вина Бернара Пивоа која ће бити одржана 25. јуна у Кући Ђуре Јакшића.

„Дијалог двојице винољубаца сам насловио ’Винске веселице’, а партнер ми је проф. др Слободан Јовић, наш најпознатији енолог који веома лепо пева и прати себе на гитари, а сада ће се опробати и као глумац“, казао је Тадић.

Он је додао да ће реприза бити изведена 26. јуна и да је то продукција позоришта „Огледало“ и Гласника који је показао спремност да подржи успешан спој литературе и театра.

„До сада смо заједнички продуцирали Личну историју Добрице Ћосића и дело Српски писци и сликари Радована Поповића које смо играли у више градова Србије, а за Дан Гласника, 13. август, припремам драматизацију Политичког гробља Славољуба Ђукића“, најавио је он.

Он је, иначе, за истог издавача снимио, са колегиницом Вјером Мујовић, књигу Арчибалда Рајса Чујте Срби! Чувајте се себе у оквиру новопокренуте едиције Звучне књиге.

Публициста Перо Симић открио je ексклузивну вест да се његова књига Тито феномен 20. века преводи на немачки и биће представљена на јесењем Сајму књига у Франкфурту.

Гласник је већ објавио њена два издања, а са првим у издању „Новости“ и издањима у свим бившим југословенским републикама достигла је тираж од 58.500 примерака.

Он је додао да са колегом из Хрватске Звонимиром Деспотом, са којим је заједно приредио збирку архивских докумената Тито – Строго поверљиво, припрема електронску књигу о Титу на енглеском језику какве још нема на тржишту.

Поред тога, Симић са некадашњим аутомобилским асом Иваном Рилом ради на сценарију за документарни филм Тито и аутомобили за који је као спонзор заинтересована компанија која израђује „Мерцедес“ пошто је Тито 1910. радио у „Дајмлер-Бенцу“.

Симић већ ради и на четвртом издању књиге Тито – Феномен 20. века у коме ће бити између 400 и 500 нових чињеница до којих је дошао у међувремену откако је објављено прво Гласниково издање.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/odrzan-glasnikov-salon-knjiga

среда, 08. јун 2011.

С ТИТОМ ПО СВЕТУ

На Коларцу представљена књига С ТИТОМ ПО СВЕТУ

08. Јун 2011.

У малој сали Коларчеве задужбине је у уторак, 7. јуна, представљена књига С Титом по свету Предрага Лалевића, који је 16 година био лични лекар некадашњег председника СФРЈ – Јосипа Броза Тита.

О Лалевићевом мемоарском делу су, поред њега, говорили и Мирко Тепавац, Мирољуб Лабус, Предраг Марковић и Петар Арбутина.

Тепавац је подсетио на то да сви знају ко је Тито, али да само људи, попут Лалевића, који су били у његовом друштву готово свакодневно, знају и нешто више – какав је Тито заправо био.
„Лалевић сведочи какав је Тито био кад се заврше маршалске параде, пре свега какав је био као пацијент“, рекао је Тепавац. „Ауторово сведочење је занимљиво јер је реч о човеку који је био вишеслојна личност о којој ће се и даље говорити, расправљати и писати“.

Лабус је истакао да постоје два разлога за његово учешће на представљању књиге – један је дугогодишње пријатељство са Лалевићем, а други, то што данас о Титу и том времену мисли доста позитивније него што је то био случај пре 35 година.

„Мора се признати да је Тито имао осећај за историјски тренутак и успео да направи земљу која је често надилазила своју сенку и имала већи утицај него што је то било реално. Лалевић је пре свега био одличан лекар, привржен својим пацијентима, што је и Тито осетио, а ову књигу је писао онако како је одувек о тим временима и говорио.“

Предраг Марковић је нагласио да ова књига припада једном ширем контексту, јер је реч о специфичној врсти мемоара. Такође је указао на то да до данас, и поред бројних дела написаних о Титу, нема ни једне историографске књиге о човеку који представља својеврстан феномен, јер о њему данас најлепше говоре чак и они његови сарадници о које се директно огрешио.

„Вредност ове књиге је у томе што аутор не прелази границе – он се не бави интерпретацијама и сензационализмом, већ егзактно и прецизно, са лекарском дискрецијом говори о свом јунаку“.

Арбутина је такође подвукао да вредност овог дела лежи у начину на који је писано, без сензационализма и категоричких претензија на коначне истине.
„Истина заправо и лежи у појединачним личним искуствима – у малим личним историјама, а Лалевић је управо унутар свог личног искуства, етички, пишући ову књигу, можда и несвесно трагао за једном таквом истином“, рекао је он.

Аутор је напоменуо да је више од тридесет година оклевао да напише књигу о својим сећањима на дане проведене уз Броза јер се „стидео” бројних неистинитих написа у новинама и литературе која је обиловала измишљотинама и лажима о животу и делу некадашњег југословенског председника.

„Последња кап, која ме је навела да престанем да оклевам да напишем књигу, биле су приче појединих људи у медијима о томе како су с Председником разговарали или му припремали храну у последњим данима пред смрт“, истакао је он. „То није било могуће, јер је Тито последњих 68 дана свог живота био на апаратима за вештачко дисање“.

Пратећи Броза на путовањима, Лалевић је више пута обишао свет: у некадашњем Совјетском Савезу био је десет пута, у Египту девет, у Индији четири, у Алжиру пет, у Румунији осам, у Немачкој четири, у САД два пута, био је на три царска двора – етиопском, персијском и јапанском, на свим краљевским дворовима у Европи и многим у свету. У Титову службу примљен у 36. години, са већ значајним професионалним искуством у области анестезиологије и реанимације.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/na-kolarcu-predstavljena-knjiga-s-titom-po-svetu

ПРЕЛИСТАВАЊЕ ЗАБОРАВА

ПРЕЛИСТАВАЊЕ ЗАБОРАВА
Боривоје Маринковић
прво издање, 2011, 15,5 х 22 цм, 524 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-0761-9
 
 
Прелиставање заборава професора Боривоја Маринковића једна је од оних књига од којих се дрхти на свакој страници, доказ и наук млађима, а нажалост, заборављено, јер је све површније испитивање. И како се научном акрибијом и поштовањем сваког детаља може склопити слика као целина о једном писцу, о једном добу, о националној прошлости као залогу културне баштине за сва времена...
Писмо Меродија Михаиловића није само у врху наше епистолографије, већ може да стоји на почетку сваке књиге српског есеја!; песме које професор доноси у додацима права су открића, која су, авај!, остала затурена у часописима јер их ниједан од наших (тзв.) научника не прелистава, а камоли да их чита, мислећи да је то пуки позитивизам; а опет, професор је тако скромно назвао своју књигу која уопште није прелиставање већ откриће националне културне и књижевне прошлости. Књига која је толико захтевна јер инсистира на високом нивоу књи-жевноисторијске науке, без помодне  интерпретације!

МРАЧНА САМИЦА, КАД ЈЕ РЕЧ О ЖЕЂИ

МРАЧНА САМИЦА, КАД ЈЕ РЕЧ О ЖЕЂИ
Франц Кафка
превео Јовица Аћин, прво издање, 2011, 11 х 18 цм, 384 стр., броширан повез, латиница
ISBN: 978-86-519-0646-9
 
Разговори са Кафком! Осим ових, не постоје други. Неупоредив и драматичан портрет књижевног генија уживо. Сведочанство које читамо као најузбудљивији роман.
Од Берлина до умирања! Последња Кафкина писма, из санаторијума, кад више није могао ни да једе ни да пије ни да говори. То су поруке кад нас речи издају, поруке из бесконачне жеђи.

уторак, 07. јун 2011.

ГЛАСНИКОВ САЛОН КЊИГА

ГЛАСНИКОВ САЛОН КЊИГА
ГАЛЕРИЈА ПРОГРЕС | КНЕЗ МИХАИЛОВА 27 | 10. И 11. ЈУН
Са 30% попуста књиге продају и са посетиоцима се друже Гласникови уредници и аутори
ПЕТАК, 10. ЈУН 2011.
10.00–13.00: Марина Рајевић Савић, Гојко Тешић, Душан Павловић, Перо Симић, Бошко Мијатовић
13.00–16.00: Горан Петровић, Милета Продановић, Милан Ђурић, Срђан Вучинић, Светлана Пејић, Бранко Кукић
16.00–22.00: Јовица Аћин, Александра Манчић, Предраг Крстић, Петар Арбутина, Тања Мишчевић
 СУБОТА, 11. ЈУН 2011.
10.00–13.00: Славиша Орловић, Илија Вујачић, Мирјана Д. Стефановић, Гојко Тешић
13.00–16.00: Илија Вујачић, Петар Лазић, Мирјана Д. Стефановић, Светислав Басара, Слободан Шијан, Бисерка Рајчић, Зоран Пановић, Мирослав Јосић Вишњић
16.00–22.00: Слободан Шијан, Петар Арбутина, Миодраг Марковић, Владимир Ђурић Ђура, Јасмина Ахметагић, Александра Марковић, Младен Лазић, Марко Крстић, Радован Поповић

петак, 03. јун 2011.

Представљена књига У ТУЂЕМ ВЕКУ

Представљена књига У ТУЂЕМ ВЕКУ Добрице Ћосића

03. Јун 2011.

Нова књига Добрице Ћосића У туђем веку, која је првог дана по објављивању продата у 10.000 примерака, представљена је у четвртак, 2. јуна у Клубу – књижари – галерији Гласник.

Ћосић је једини писац у историји књижевности чији дневник траје пуних шездесет година, a књига У туђем веку је наставак најимпозантнијег и најзначајнијег дневника у српској књижевности Лична историја једног доба и обухвата период од 2000. године до Ђинђићевог убиства.

О књизи су, поред аутора, говорили извршни уредник Марко Крстић и директор и главни и одговорни уредник Гласника Слободан Гавриловић.

Крстић је оценио да је првог дана изласка Ћосићеве нове књиге поново победила реч, и да је свака књига српског Томаса Мана мало чудо које постаје културни догађај.

Према његовој оцени, имајући у виду временску дистанцу, књига У туђем веку може се сматрати и првом озбиљном и утемељеном критиком постоктобарске парадигме Србије.

„Ово дело нас суочава са најважнијим и најкритичнијим тренуцима новије српске историје и политике, од Милошевићеве пропале и безуспешне владавине, изневерених очекивања петооктобарских промена, укључујући и све оно што се догађало непосредно након 5.октобра, а јавност до сада није знала за то, до формирања демократске владе, закључно са Ђинђићевим политичким преокретом и трагичним атентатом", рекао је он.

Крстић је истакао да је кључно питање које поставља ова књига да ли ће Србија као држава имати државничке памети, политичке воље, умне снаге и културног капацитета да препозна сопствене заблуде и фаталне грешке које је направила у 20.веку. „Привидан одговор потражићу у оној тајној шифри ове књиге, у Ћосићевом привидном оптимистичном уверењу, за сада Сунце је још далеко", рекао је Крстић.

Гавриловић је казао да Ћосић, „за кога једни жале што није у Хагу, други га славе као оца нације, а он је у ствари негде између, у новој књизи обухвата период од само три године, али тако буран, у коме су догађаји претицали једни друге“.

„Ова књига је јединствен догађај у нашој култури, јер нас суочава са најважнијим и најкритичнијим тренуцима новије српске историје и политике“, истакао је он. „Ћосић се први замислио над судбином и пропадањем српског националног бића у периоду транзиције, он брине шта ће бити са нама, не само са државом, са народом, анализира наше мане и врлине“, рекао је Гавриловић.

Према његовој оцени, кључна питања која поставља ова књига су зашто је Ћосић, и после Титове и Милошевићеве власти, непожељан и новој власти и да ли ће Србија као држава имати државничке памети, политичке воље, умне снаге и културног капацитета да препозна сопствене заблуде и фаталне грешке које је направила у 20. веку.

„Из искуства знам да писац највећу штету чини својој књизи ако је објашњава, књига је настала из Личне историје једног доба, дневничких забелешки, започета 1991. године и писана до данашњег дана“, рекао је Ћосић.

Он је додао да се нова књига разликује од осталих јер је писана посебним стилом, посебним односом према теми, јер он ово време сматра раздобљем историјског пораза српског народа и покушаја да се петооктобарским превратом тај процес пораза заустави и крене ка напретку. 

„Бавим се периодом од 2000. до Ђинђићеве погибије. Тај период сматрам најзначајнијим у првој деценији 21. века, посматрам људе и односе и са тугом констатујем да се није напредовало у Србији, није започет препород коме сам се надао“, казао је Ћосић.

„То моје предвиђање заслужује вашу проверу и то очекујем од читалаца, писац може много да погреши када суди о свом времену. Ову књигу сам назвао туђим веком зато што се по свему – по свом бићу, култури, по циљевима осећам човеком 20. века и што моје књижевно дело скоро у целини припада том веку“, истакао је аутор, пожелевши својим читаоцима да његов туђи век буде њихов срећни век.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-u-tudjem-veku-dobrice-cosica

YouTube> http://www.youtube.com/watch?v=yoJsi3SR_fc

четвртак, 02. јун 2011.

ЧИЈИ ЈЕ ДВАДЕСЕТ И ПРВИ ВЕК?

Да ли је двадесет и први век уранио, почевши  деценију пре свог календарског старта, с падом Берлинског зида, нестанком једног од два блока која су владала светом и почетком глобалне доминације креатора Новог светског поретка?
Или је, можда, закаснио  неколико месеци, уколико као датум његовог почетка рачунамо 11. септембар две хиљаде и прве године, када су, у терористичком нападу из ваздуха, срушене куле близнакиње њујоршког Светског трговинског центра?
Оно што је извесно јесте да су ова два догађаја у неспорној вези, и да без првог, суштинског краја једне епохе, не би био могућ симболички почетак друге.
Након глобалног урушавања социјализма, наиме, идеологија коју су заступали његови непријатељи извојевала је убедљиву победу.  Што јавна, што закулисна борба која се у протекле две деценије води међу кључним  светским факторима, борба је за империјалну превласт, претежно лишена идеолошких конотација.
Сједињене америчке државе и Европска унија, победници Хладног рата, оставши без великог совјетског антагона, ступају у отворенији ривалски однос, док им два бивше идеолошка непријатеља, Русија, а посебно Кина, у друштвеној и економској трансформацији прихвативши њихова правила игре, постају два равноправна партнера и конкурента.
Ако изузмемо снажну, аутентичну левицу у Латинској Америци, која, осим као “незгодан пример”, нема снагу да озбиљније утиче на глобалну слику света, и нејасан, тренутно углавном замрзнут статус комунистичке идеје на Далеком истоку – једини актуелан  идеолошки непријатељ Новог светског поретка је радикални ислам.
Сиромашне масе европских, америчких, блискоисточних, афричких, средњеисточних и далекоисточних муслимана, због бројности, полуколонијалног статуса и културног наслеђа објективно неспособне да равноправно партиципирају у конзумацији  глобалистичких шарених лажа, а, због свести о сопственој демографској експанзији неспремне да привате улогу глобалних грађана другог реда, недостатак прогресивне идеолошке алтернативе концепту који их спутава, проналазе у политичкој, агресивној варијанти своје религије, која, будући да због младости није стигла да доживи ренесансу, представља добар основ за погубну надградњу.
Неспорно је да данашњим господарима Планете исламски тероризам служи као идеалан непријатељ, баба рога помоћу које у страху држе остатак света, за борбу против ње отимајући новац својих и туђих пореских обвезника, производећи ратове, финансирајући војну индустрију, и на силу задржавајући под контролом блискоисточне изворе нафте.
Али је неспорно и да игра са таквим непријатељем представља игру ватром, чије последице би могле да доведу до пожара армагедонских размера.
Пред крај Првог светског рата, претходници данашњих светских господара, играли су се са комунистичком револуцијом у Русији, делом  финансирајући, а делом санкционишући превратнике. Неколико деценија касније, када су совјетске нуклеарне бојеве главе пловиле према Куби, било је касно за кајање.
Надајмо се да игра са муслиманским тероризмом у овом веку  свет неће довести у сличну ситуацију. Јер ако га доведе, угрожени неће бити само они који ће имати због чега да се кају него и сви остали.
Срби су двадесет и први век дочекали дезоријентисани у глобалном потресу који је срушио Титову државну творевину, клатећи се између истинског и лажног патриотизма, нејасно дефинисаног српства и ирационалног југословенства, примитивног шовинизма и провинцијалног аутошовинизма, изложени насиљу светских господара, одлучних да сруше комунизам, али и да, тамо где им одговара, чувају нелегитимне комунистичке, међурепубличке границе, на територији претвореној у полигон на ком “борци против муслиманског тероризма”  демонстрирају “добронамерност”  према муслиманима, изложени невиђеној медијској сатанизацији и константном понижавању.
Деценију након петог октобра двехиљадите године, којим је за Србију почело ново столеће, Срби и даље не могу да се договоре да ли су тог датума изашли на улице да би бившег владара срушили због тога што је водио погрешну националну политику или због тога што је уопште водио националну политику, уместо да је “политички коректно”, без опирања пристао да се народ који чини готово половину ексјугословенске популације сведе на мање од петине њене територије. Економски опустошен, изложен константним уценама, неспособан да се помири са константним понижавањима, а немоћан да им се супротстави, овај народ улази у другу деценију новог миленијума.
Добрица Ћосић, човек који је обележио српску историју друге половине двадесетог века, своје дневничке записе с почетка двехиљадитих насловљава “У туђем веку”.
Вишезначно.
Јер с једне стране, аутор нам тим насловом поручује да двадесет и први век не доживљава као свој. А с друге стране, ако је судити по првој деценији  овог столећа, тешко да има икога коме оно неће бити туђе.

 Ауторски текст: Владимир Кецмановић

Представљена књига ВРЕМЕ ШПРИЦЕРА

Представљена књига ВРЕМЕ ШПРИЦЕРА

02. Јун 2011.

У великој сали општине Врачар у среду, 1. јуна, представљена je књига Време шприцера Зорана Пановића, главног и одговорног уредника листа „Данас“.

Уз адекватан аранжман, са два сифона на столу и флашом белог вина, начетих тек пошто је књига представљена, о књизи у којој је сабрано 70 интервјуа које је Пановић направио са најразличитијим људима из политичког и културног живота Србије од 1998. до 2000. године су, осим аутора, говорили новинари Гордана Суша и Драгољуб Жарковић, као и директор Гласника Слободан Гавриловић.

Директор Гавриловић је истакао да сматра да новинари и медији имају значајан утицај на нашу стварност, а поготово људи попут Пановића, и да зато за њих има места у Гласниковој издавачкој продукцији.

Драгољуб Жарковић је нагласио да му је добро познато Пановићево поштење, што је одлика и његових текстова. Он је упутио комплименте издавачу због тога што је покренуо едицију у којој објављује добре публицистичке радове као што је и ова Пановићева књига.

Гордана Суша је подсетила на оно, како је сама рекла, офуцано правило да нема доброг новинара који не може да направи добар интервју, али има лоших новинара који могу да науче да поставе питање. „Читајући све ове интервјуе на гомили могу само да кажем да Пановићу ништа није промакло, слагала се с њим или не, морам да признам да је не добар, него одличан новинар“, казала је она.

„Шта да вам кажем, кад погледам ове интервјуе уназад, неки од њих стоје, неки не, али су сигурно део једног аутентичног времена“, рекао је Пановић, додајући да када је размишљао о томе који би адекватни лајтмотив био за сваки од тих интервјуа, који се одржао у времену, памти онај са Радмилом Арменулићем, којег је пре 10 година због кризе српског тениса упитао „има ли светла на крају тунела“. „Ситуација је очајна, али видео сам једног малог дечка, од њега ће нешто бити – зове се Новак Ђоковић“, цитирао је речи свог саговорника Пановић, који је оценио је овај интервју добар пример интервјуа који садржи визију.

А, када је реч о заступљености, апсолутни шампиони су Вук Драшковић и Светислав Басара. С њима је Пановић, како је и сам приметио, урадио највећи број интервјуа – 23 са Драшковићем и 17 са Басаром. „Има једна јако битна ствар за све ове интервјуе“, нагласио је Пановић, „а то су фоторепортери, јер уз сваки интервју иде и фотографија која му даје смисао“.

Зоран Пановић је један од најпризнатијих домаћих колумниста и коментатора. Добитник је награда „Душан Дуда Тимотијевић“, „Лаза Костић“ и „Никола Бурзан“. До сада је објавио књиге Дозволите да се одјавимо, Холдинг Србија, Рафали у каменолому и Музика за лифтове. Дипломирао је социологију политике на Филозофском факултету у Београду.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-vreme-spricera