Претражи овај блог

петак, 30. септембар 2011.

Представљена јe књига Демократија – Епизодна мистерија проф. др Мијата Дамјановића.

ДЕМОКРАТИЈА – ЕПИЗОДНА МИСТЕРИЈА

30. Септембар 2011.


У просторијама Аеро-клуба у четвртак, 29. септембра, представљена je књига Демократија – Епизодна мистерија проф. др Мијата Дамјановића. 

Поред аутора, о књизи су говорили и проф. др Илија Вујачић, проф. др Мирослав Прокопијевић и проф. др Владимир Гоати.

Гласников уредник и декан Факултета политичких наука, Илија Вујачић је говорећи о књизи констатовао „умерени песимизам аутора“, који је поткрепљен чињеницом да се све више друштава опредељује за демократију, али и да је у реалности демократије и поверења у њу све мање.

„Ова књига је стога кредибилан извор за сваког ко жели темељно да се упозна са проблемима и искушењима са којима се сусреће савремена демократија“, оценио је Вујачић.

Прокопијевић се сагласио са оценом да у књизи има „мало комплимената демократији“ и при том се осврнуо на економске проблеме и изазове са којима се сусрећу савремене демократије.

„У делу има много примера за то како је демократија ипак најбољи облик владавине, али и један ризичан поступак истовремено“, указао је Прокопијевић.

Гоати је нагласио да му је било изузетно тешко да прочита и адекватно „рубрицира“ књигу, јер она не личи ни на шта што је до сад читао на тему демократије и није у складу са оним што је он претпостављао да садржи.

„Ја бих се и поред свега сагласио са мишљу да је демократија данас једина игра на планети“, рекао је Гоати.

Аутор је потврдио размишљања својих колега, такође рекавши да књига заиста није једноставна, а да је обимна и детаљна грађа и аргументација коју је користио резултат усађене потребе да на најисцрпнији и прецизнији начин поткрепи сваку наведену идеју и став.

„Једна тако велика идеја, попут демократије, је, као што је добро познато, заправо један сложен систем препун претпоставки које је неопходно остварити за њено функционисање", рекао је Дамјановић.

„Када све то сагледамо и осврнемо се на актуелну слику света и изазове са којима се демократије широм света сусрећу, логичан је закључак да је сама реализација демократских идеја тешко остварива – отуда и моја жеља да што темељније образложим идеје у овој књизи и утисак да из ње ’провејава’ умерени песимизам“, објаснио је он, наводећи узгред и низ актуелних примера који доказују сложеност и брзину промена у савременим демократским друштвима.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-demokratija-%E2%80%93-epizodna-misterija

понедељак, 26. септембар 2011.

Ново признање за часопис ТФТ

26. Септембар 2011.

Часопис ТФТ (Театар, филм и телевизија), у издању Гласника, је према одлуци стручног жирија 33. Међународног сајма графичке и папирне индустрије „ГРАФИМА“, у петак, 23. септембра награђен дипломом „Златни печат“.


Овај часопис, који се бави феноменологијом и естетиком театра, филма и телевизије, а чији главни уредник је Слободан Шуљагић, награђен је у категорији „Часописи и ревије“.


Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/novo-priznanje-za-casopis-tft

Представљен 15. број ИЗАЗОВА ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

26. Септембар 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у петак, 23. септембра представљен 15. број научног часописа Изазови европских интеграција чија је тема „Заједничка безбедносна и одбрамбена политика – ЕУ и Србија“.

О теми броја и актуелној ситуацији говорили су: државна секретарка Министарства одбране Србије и Гласникова уредница Тања Мишчевић, амбасадор Велике Британије у Србији Мајкл Девенпорт, амбасадор Немачке у Србији Волфрам Мас, председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт и главни уредник часописа Никола Јовановић.

Тања Мишчевић је нагласила да не жели да прејудицира какво ће бити мишљење Европске комисије у октобру, додајући да ипак мисли да не може бити негативно ако се буде посматрало оно што је учињено до сада, посебно у последњих годину дана. 

Девенпорт је истакао да опредељење ка проширењу ЕУ на земље Западног Балкана дели свих 27 држава чланица ЕУ. Подсетио је и да је до пре само осам–девет месеци, добијање статуса кандидата било само тежња Србије.

Девенпорт је такође нагласио да ће приликом саопштавања мишљења Европске комисије у октобру у обзир бити узето испуњавање критеријума из Копенхагена, што је, подсетио је, најавио и председник Европског савета Херман ван Ромпеј на Форуму „ЕУ – Србија“.
Мас је напоменуо да обећавајућа будућност Србије лежи унутар ЕУ и да за њу не види неку другу перспективу. „Реч је о процесу који траје дуго, са много успона и падова“, рекао је Мас.

Шеф српске дипломатије је оценио да је могуће постићи унутрашњи политички консензус по питању значаја владавине права, одрживог економског развоја и ефикасније администрације, а то су значајни сегменти реформског процеса у поступку придруживања ЕУ.

Лихт је рекла да је Србија у општој, глобалној бризи о безбедности препозната као озбиљан партнер.

„Тиме ојачавамо нашу безбедносну и одбрамбену политику, стварајући нову свест да ми јесмо део тог међународног простора“, рекла је она, подсетивши да смо међу тридесетак земаља у свету које су сачиниле план учешћа и жена у мировним мисијама.

Уредник Јовановић је подсетио да се часопис бави друштвеним токовима у области права и економије, али да су изазови савременог окружења наметнули тему 15. броја.

„Разумевање ове проблематике је неопходно у циљу остварења савезништва са међународним партнерима“, закључио је Јовановић.


Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljen-15-broj-izazova-evropskih-integracija

Из библиотеке Сведоци епохе издвајамо:: СТАРО СРПСКО КЊИЖАРСТВО

СТАРО СРПСКО КЊИЖАРСТВО
Велимир Старчевић 
прво издање, 2011, 17 х 24 цм, 256 стр. 
тврди повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-0689-6
810,00 РСД 
Српске књижаре и књижаре међу Србима Старчевић је поделио, мада неформално, на два типа. Једни су културни посленици који своју активност не узимају само као свакодневни посао него у њој виде значајну културну мисију. Они су, као и свуда у свету уосталом, мањина. Постоје и они други, који књижарство узимају као посао који се ни по чему не разликује од осталих. И једни и други имали су у своме времену значајну улогу у ширењу књига.

Старчевић је комбиновао хронолошки и биографски принцип при писању књиге Старо српско књижарство. Говорећи о књижарама, он се држао хронолошког реда, у зависности од региона о којем је говорио. Дајући биографије ових културних посленика, Старчевић се служио, већ према грађи којом је располагао, неколиким методима. Негде је, као у случају Каулиција, Возаревића, оца и сина Валожића, или Јеремије Караџића, давао широку историјску позадину, говорећи о општим културним приликама и начину трговине књигама у то доба. Као што се зна, књига се продавала уз осталу робу, на вашарима, ширили су је и растурали од врата до врата и од куће од куће, како ентузијасти, тако и трговци, претходница данашњих аквизитера. Некада су тај посао обављали учитељи и свештеници, који су замишљена као нека врста малог лексикона, Старчевићева књига пружа рељефну слику једног релативног дугог раздобља и даје низ прилога без којих се не може замислити рад на синтетичкој историји српске културе.

БИБЛИОТЕКА СВЕДОЦИ ЕПОХЕ

Гласник баштини традицију објављивања службених новина Србије, која траје од Новина сербских (1813) до данас. У службеним новинама огледао се правни, економски, културни и књижевни живот државе. Сведоци епохе су стотине аутора који су писали и објављивали у њима: Јован Дучић, Милутин Бојић, Растко Петровић, Станислав Винавер... Ту традицију Гласник чува кроз своја издања и библиотеке – једна од њих је и библиотека Сведоци епохе.

Дневничке забелешке о свакодневици, политици, неспоразумима, невољама, о полемичким споровима, пријатељствима, непријатељствима, љубави, мржњи и свему ономе што је прошлост у савремености и савременост која одлази у прошлост. Нефикционална литература која каткад јесте и живља и узбудљивија од фикционалне. Библиотека која ће сабирати мемоарске текстове, дневнике, преписку – све оно што је тзв. информатичка револуција прогутала као форму индивидуалности, посебности, осећајности...
УРЕДНИК БИБЛИОТЕКЕ: Слободан Гавриловић
Извор: http://www.slglasnik.com/naslovna-heder/staro-srpsko-knjizarstvo

Из колекције Колекције ГЛАСОВИ СВЕТА издвајамо

МАШТОГЛАВИ ВИТЕЗ ДОН КИХОТЕ ОД МАНЧЕ
у две књиге
Мигел де Сервантес
превела Александра Манчић, прво издање, 2011, 13,5 х 20 цм, књига 1, 608 стр., књига 2, 652 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-0850-0
2.700,00 РСД 
 
По светској анкети стотину најистакнутијих писаца, овај Сервантесов роман проглашен је за највећи роман до данас. Нико не би требало да буде без њега и требало би га, као што су то чинили Вилијем Фокнер и Михаил Булгаков, читати сваке године најмање једном. А ово је најбољи српски превод маштоглавог Дон Кихота, по верности, језичкој инвенцији и укупној преводилачкој креацији! 


Колекција ГЛАСОВИ СВЕТА 
 
Шта је у књижевности света најбоље? Дела старих и модерних класика, као и из пера савремених светских писаца, биће наши Гласови света. Романи, приче, па и песме, укратко књижевна дела свих врста и из свих језика, а без којих је наш живот незамислив или ће бити незамислив кад се упознате са Гласовима света – ето нашег поклона који ћете волети и са којим ћете се наћи у самом срцу креативне имагинације језика без граница. 
 
Извор: http://www.slglasnik.com/naslovna-heder/mastoglavi-vitez-don-kihote-od-mance

четвртак, 22. септембар 2011.

Гласникове књиге награђене на XVI међународном сајму књига у Бањалуци

Гласникове књиге награђене на XVI међународном сајму књига у Бањалуци 

 

22. Септембар 2011.

На XVI међународном сајму књига у Бањалуци, одржаном oд 13. до 19.септембра 2011, ЈП Службени гласник додељене су две престижне награде.

Награда за издавачки подухват МОШТАНИЦА припала је зборнику Психодинамичка психијатрија I–V уредника Љубомира Ерића.

Потврду своје мисије чувара прошлости Гласник је добио примивши награду за неговање српске традиције и православне духовности СТУПЉЕ за књигу Старо српско књижарство Велимира Старчевића.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnikove-knjige-nagradjene-na-xvi-medjunarodnom-sajmu-knjiga-u-banjaluci

Представљен нови број ТФТ-а

Нови број ТФТ-а

21. Септембар 2011.

Уредник Слободан Шуљагић истакао је да је поносан што ТФТ гаји индвидуализам мишљења и писања у време колективитета, те је и свака промоција ТФТ-а, на којој се окупљају аутори и новинари, нека врста интелектуалне илегале у време бучних и празних маркетиншких наступа. Квалитет текста и дизајна, који је награђен на Међународном сајму књига у Сарајеву признањем за најбољи часопис, кључна је карактеристика и једанаестог броја ТФТ-а, који отвара драмолет „Разговор двојице проналазача“ Владимира Ђурића Ђуре, затим следе текстови „Video killed the radio star“ Александра Луја Тодоровића, „Књижница без читалаца“ Дејана Миладиновића и „ТФТ: Сарајево, зима 2011 – о употреби уметника“ Љиљане Тодоровић, занимљив интервју о позоришној представи Елијахова столица Наташе Гвозденовић. 

О „Фолк хероинама у српском филму“ пише Саша Радојевића а Бранислава Џунов исписује текст о адаптацији Прустовог романа У потрази за изгубљеним временом „Драги, скратила сам Пруста“, текст Зорана Пановића „Заборављене иконе: Али Мекбил и Бриџет Џонс – Да се чује мушки глас из гајбе“ објашњава савремене феномене, а потом следе луцидне анализе Данице Пајовић „The Big Bang Theory – Велики прасак међу ситкомима“, „Boardwalk empire – Изнад закона“ Тамаре Барачков, „Национална историја на филмски начин“ Петра Јончића и „Да ли је чаролији потребан чаробњак?“ Милена Алемпијевића. 

О новим театарским тенденцијама пише Игор Маројевић у тексту „Нова пародија и театар“, а Боро Стјепановић у „Размјени“ и Боро Драшковић у „Речнику професије“ на теоријски начин објашњавају одређене аспекте глуме и театра. „Театар Ф. М. Достојевског – фрагменти ненаписаних трагедија“ Зорана Ђерића и „Светост у филму Бежин луг – филм против совјетског канона“ Дуње Дого доносе два иновативна погледа руских класика Достојевског и Ејзенштајна, док радови „Поглед и Нова лакановска филмска теорија“ Радета Пантића и „Магија немогућег II део“ Маше Стокић упућује на различите форме стварања; први, с теоријске стране, други са креативне у оквиру уметности циркуса и игре. 

Број затвара одломак из сценарија Артиљеро Срђана Анђелића чије се снимање очекује на јесен.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/novi-broj-tft

КАЗУЈ КРЧМО ЏЕРИМО

Представљена књига 

КАЗУЈ КРЧМО ЏЕРИМО

20. Септембар 2011.

Књига Казуј крчмо Џеримо, са поднасловом Периферијска кафана и около ње проф. др Драгољуба Б. Ђорђевића, коју су заједно објавили Службени гласник и Машински факултет из Ниша, представљена је у Клубу – књижари – галерији Гласник.

 Елиту социолошке струке, окупљену у Гласниковој књижари, привукла је студија из „кафанологије“ која се бави феноменом кафане као друштвене институције на Балкану. О књизи су говорили Петар Лазић, Димитрије Буквић и аутор, проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић.

Лазић је истакао да је Ђорђевић, иако научник, успео да избегне замку да напише сувопарну студију, јер је, пишући о најпознатијој српској крчми коју је прославила песма у којој се помиње, дао парадигму о крчмама које су скоро нестале. На социолошки објективан начин, аутор анализира како су нове појаве у привреди и култури довеле до низа промена, што је утицало на то да нестану периферијске кафане и да на сцену ступе сасвим нови токови, истакао је Лазић. 

Он је указао да младој генерацији требају фусноте да би читали овај текст који се бави генезом периферијске кафане, која обједињује заједничке склоности људи да се нађу и провеселе. Лазић је саопштио податак да је у Београду после Другог светског рата било 143 крчме попут Џериме, а данас их има 11 и питање је дана када ће и оне променити намену. 

Димитрије Буквић је оценио да се ради о значајној монографији и изразио наду да ће подстаћи социолошко изучавање кафана. Он је приметио да таква истраживања постоје у западном свету, па и у суседним земљама, али домаћа социологија заостаје, јер код нас има мало тематских студија не само из социологије већ и из других друштвених наука – историје, етнологије и антропологије. 

Професор Драгољуб Ђорђевић, представио се као социолог, ромолог и кафанолог. Своју последњу истраживачку титулу везао је за књигу Казуј крчмо Џеримо, инспирисану чињеницом да су кафане део наше друштвене историје, нашег фолклора као „институције српског друштва“ тј. „социолошке лабораторије“, како их многи називају. Те институције, које су пре свега биле место сусрета и разговора, данас изумиру. По речима Ђорђевића, периферијске кафане, смештене углавном поред прометних путева, у којима су се окупљали људи са маргине и урбани ликови, биле су ослоњене на три стуба: кафеџију, „расну“ конобарицу и „певаљку“. Данас су кафеџије постали менаџери, конобарице имају осмехе утврђене стандардом угоститељског квалитета, а певаљке су се преселиле на ТВ екране. Књига посвећена аутентичној крчми, поред социолошког аспекта, данас има и историјски, јер је реч о хроници институције која изумире.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-kazuj-krcmo-dzerimo

понедељак, 19. септембар 2011.

ПОСЛУЖИТИ СВОМЕ ДРАГОМ ОТЕЧЕСТВУ

Представљена књига ПОСЛУЖИТИ СВОМЕ ДРАГОМ ОТЕЧЕСТВУ

19. Септембар 2011.

У суботу, 17. септембра у Клубу – књижари – галерији Гласник, помоћник министра спољних послова Душко Лопандић представио је своју нову књигу Послужити своме драгом отечеству, посвећену историји дипломатије Србије од њеног настанка 1804. до Првог светског рата и борби српске дипломатије за државне и националне циљеве.
О књизи су поред аутора говорили: проф. др Илија Вујачић, академик Михаило Војводић и Вук Јеремић.

Подсећајући да је савремена српска држава створена оружјем и дипломатијом у Првом српском устанку, академик Михаило Војводић је оценио да је дипломатија у 19. веку играла изузетно значајну улогу и да су спољни фактори увек имали значајну улогу на Балкану.

Исход ратова које је Србија водила у 19. веку био је неизвестан јер су коначне одлуке доношене за „зеленим столом“, за којим су седеле дипломате, и често су биле на незадовољство српског народа, рекао је Војводић.

„Улога спољних фактора на Балкану била је значајна и српски политичари су морали да је укалкулишу у своје планове ако су желели да избегну грешке“, казао је он, и додао да данашња ситуација није ништа мање компликована и да су пред дипломатијом, као и тада, веома сложени задаци.

Министар спољних послова Србије Вук Јеремић, оценио је да је Лопандићева књига значајна и у светлу савремене ситуације у Србији и напоменуо да је ово важна јубиларна година јер се обележава 200 година од именовања првог шефа српске дипломатије.

„Историја, као и садашњи тренутак дипломатије је, на овим просторима, имајући у виду наше окружење, у неку руку била и историја државе и народа“, рекао је Јеремић.

Оно што је, према његовим речима, парадигма нашег окружења јесте то што се Балкан и Србија, као централна земља региона, налазе у троуглу између Истока, Запада и Југоистока.

„Ми се налазимо у том троуглу и мислим да није тешко проценити да с најмање две од три тачке тог троугла имамо супротстављене интересе у одређеним погледима. Такође је и чињеница да је трећа тачка троугла географски далеко“, рекао је Јеремић.

„Књига је посвећена и дискусији о односу потенцијала и циљева, што мислим да је једно од најважнијих питања“, казао је шеф српске дипломатије и додао да аутор Лопандић у свом делу открива неке тајне, неке форме, неке принципе и нека правила који су и данас актуелна.

Лопандић је изразио наду да је у својој књизи успео да на популаран и, како је рекао, не сувише претенциозан начин прикаже 100 година у историји Србије из угла развоја дипломатије. Писао је „у жељи да се помало врати сећање и да се поставе питања о томе шта се и како у дипломатији може, у једној Србији која се на неки начин вратила у оне геополитичке односе у којима је била у 19. веку“.

„Ова књига не извлачи неке велике закључке, али отвара питања која су вечно присутна, а једна од ствари које нисам много потенцирао, али која јесте изузетно занимљива јесте у којој су мери наши водећи државници и дипломате могли да предвиде догађаје, односно како су правили планове у оном другом кораку, после ослобођења“, рекао је Лопандић.

Аутор је, пратећи историјат српске дипломатије, подсетио на познатија дела и личности, али је и изнео мање познате податке о дипломатама и министрима спољних послова Србије. Описао је начине сналажења српских вођа и дипломата у међународним играма, њихове способности предвиђања догађаја, и коришћења дипломатије како би обезбедили савезнике и подршку.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-posluziti-svome-dragom-otecestvu

петак, 16. септембар 2011.

ГЛАСНИКОВЕ КЊИГЕ НА БИТЕФУ

ГЛАСНИКОВЕ КЊИГЕ НА БИТЕФУ

16. Септембар 2011.

У оквиру пратећег програма 44. Битефа, у Клубу – књижари – галерији Гласник представљене су две књиге Службеног гласника чији садржај прати савремене театарске токове. Реч је о зборнику Бекет чији је приређивач Предраг Тодоровић и књизи Криштофа Јацека Козака Привлачна фаталност: субјект и трагедија, о којима су говорили Јован Ћирилов и Гојко Тешић.

Јован Ћирилов, уметнички директор и селектор БИТЕФ-а, истакао је значај обе књиге. Анализа трагичног јунака у савременој драми предмет је истраживања професора Козака, који по речима Јована Ћирилова, са филозофског аспекта пружа одговоре на питања да ли је трагедија нестала, наглашавајући да су питања покренута у трагедијама суштинска етичка питања човека која трају без обзира на технолошки и културни напредак. Зборник о Бекету је најцеловитија и најкомплекснија књига о писцу чија су драмска дела обележила 20. век, мишљења је Јован Ћирилов, врсни познавалац Бекетовог дела.

Уредник Гојко Тешић је открио да је дело професора Козака у Београд стигло преко Немачке са препорукама Петера Цима који, пишући о књизи, каже да Козак убедљиво доказује да је идеја трагедије недељива од субјекта.   

Професор Криштоф Јацек Козак се захвалио Гласнику и БИТЕФ-у на указаном поверењу и изразио задовољство што има прилику да представи књигу у Београду. Петар Тодоровић је, осим о значају књиге на којој је радио четврт века, говорио и о занимљивостима из Бекетовог живота попут оне да је био женскарош, али и да је читавог живота био скроман, косио је травњак ручном косом, није давао интервјуе.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnikove-knjige-na-bitefu

Гласник препоручује: ОРФЕЈ НА СТОЛУ

ОРФЕЈ НА СТОЛУ
Марко Паовица
прво издање, 2011, 13,5 х 15 цм, 372 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-0952-1
756,00 РСД

Исписујући ове огледе, махом о песницима рођеним непосредно после Другог светског рата, или неколико година касније, аутор се првенствено усредсређује на тумачење самог песничког штива, односно на иновативност и релевантност појединих пе-сничких гласова у затеченом контексту поетичког плурализма новије српске песничке традиције. Он, такође, с напрегнутом пажњом ослушкује одјеке недавног историјског полома у стиховима песника сопственог нараштаја.

Неретко, своје интерпретацијске покушаје заснива на различитим, каткад и опонентним теоријским поставкама, почев од руског формализма до Лотманове структуралне поетике, на једној, и постулата лирске дисонанце Хуга Фридриха, односно општетеоријског става А. Д. Хирша (и других) о постојању (и о примату) пишчевог значења, на другој страни. Нарочито, овај читалац свагда има у виду потребу не тако рискантног, као што се верује, подухвата дешифровања песниковог значења, које ни само не мора бити, а најчешће и није, унисоно.

Стога би се назначени поступак интерпретације могао, бар  условно,  назвати  генетичком методом тумачења песничког говора. Ако би се, међутим, трагало за каквим општијим теоријским упориштем херменеутичких усмерења и критичких ставова презентованих у актуелним огледима, оно би се без сумње указало превасходно у знаку традиционалније савремене књижевнотеоријске парадигме обележене релацијом субјект–субјект. Елем, аутор се прећутно ослања на оне књижевнотеоријске идеје и њихове протагонисте по којима – за разлику од Барта и његових постструктуралистичких следбеника – задатак критике јесте да пронађе пут до средишта дела, да декодира његову шифру и омогући интерсубјективни сусрет на темељу сагласности заједничког искуства, те на тај начин одговори и неким својим неизбежним захтевима и традиционалним сврхама – описивању, тумачењу.

Гласник препоручује: ЗНАКОВИТО ТРИ

ЗНАКОВИТО ТРИ
Алфабети, бројеви, логотипи, пиктограми, визуелни системи
приредио Радомир Вуковић
прво издање, 2011, 19 х 26 цм, 2'0 стр., тврди повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-1026-8
Цена: 1.296,00 РСД
 
Знаковито три је књига у којој су објављени радови наших аутора прикупљених у периоду од 2002. до 2010. године и представља наставак посла започетог са издавањем трилогије ЗНАКОВИТО из 2002. године. На преко 260 страна објављено је 2.500 нових радова који су подељени у пет целина (алфабети, бројеви, логотипи, пиктограми, визуелни системи).

 „Основна сврха оваквих књига јесте да се омогући релативно брз и квалификован увид у један изабрани графички простор. Пре свега на нивоу глобалне информације а затим, у зависности од интереотуралне предиспозивије посматрача и увид у идејну сферу оваквих слика. Ова заправо одлучујућа позивија сваког понуђеног решења била је главно опредељење у недоумици да ли ће се неки од знакова у потпуности приказати онако како је аутор то замислио. Определили смо се за оно што је по нашем мишљењу далеко најважније, а то је представљање идеје.“     
               
(приређивач Радомир Вуковић)

Извор: http://www.slglasnik.com/glasnik-preporucuje/znakovito-tri

среда, 14. септембар 2011.

Представљена књига СУДСКОМЕДИЦИНСКО ВЕШТАЧЕЊЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Представљена књига СУДСКОМЕДИЦИНСКО ВЕШТАЧЕЊЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

14. Септембар 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 13. септембра представљена је књига Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете Гаврила Шћепановића, Зорана Станковића, Здравка Петровића и сарадника.

О књизи су говорили: др Гаврило Шћепановић, специјалиста ортопедске хирургије, др Зоран Станковић, министар здравља и специјалиста судске медицине и проф. Јовица Тркуља, уредник Правне библиотеке.

Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете јединствена је књига у области судске праксе, која на свеобухватан начин разматра све процедуре неопходне вештацима како би се лакше снашли пред судом у улози вештака, а судијама и адвокатима помоћ у постављању правих питања вештацима. Аутори су наши еминентни правници и лекари који су на основу сопственог искуства и вишегодишње праксе направили успешан спој правне и медицинске науке. Четрдесет четири стручњака, коаутора књиге, направили су јединствен зборник широке намене, који је подједнако драгоцен како студентима и професорима, тако и вештацима који се сусрећу са практичним проблемима. Признање за уложен труд, за само неколико месеци од објављивања књиге, стигло је не само од наших правника и вештака, већ и од колега из окружења, Црне Горе, Републике Српске и Хрватске. Ова књига је заједничко издање Службеног гласника и Правног факултета Универзитета Унион у Београду.

Говорећи о књизи, министар здравља Зоран Станковић, истакао је да је недостатак знања најчешћи извор неспоразума и манипулација, које су посебно тешке када су у вези са емоционалним доживљајима произашлим из повреде или губитка најближих“. Људи своје професије везују за своје животе те је тако, деликатност процене нечије кривице изузетно осетљиво питање“, рекао је Станковић. Књига попут ове представља водич и путоказ за оне који желе да знањем надвладају дилеме и нађу сигуран ослонац у искуству и теорији еминентних стручњака чији су текстови сабрани у књизи Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-sudskomedicinsko-vestacenje-nematerijalne-stete

понедељак, 12. септембар 2011.

НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

На једној књижевној трибини, за ову причу није важно којој, један моj пријатељ, није неопходно да напоменем који, полемишући са српским културним аутошовинизмом и самопорицањем, цитирао је Борислава Пекића.
По завршетку трибине, пришао му је један политичар, који са културом баш и нема много везе, али му је идеолошка оријентација компатибилна са светоназором културњака који би нову, србијанску књижевност, као део фамозне бхсцг књижевности, или како је већ зову, радо одвојили од штетне српске традиције, и почели, ваљда ни од чега, заборављајући  да пут  без почетка не постоји.
Елем, пришавши мом пријатељу, политичар је, са шеретским осмехом на уснама,  тражио да му призна како је у свом наступу Пекића цитирао чисто из тактичких разлога!?
Шта му је мој пријатељ одговорио, за ову причу, такође, није нарочито битно.
Битне су две ствари:
Да је у књижевност неупућени политичар, слушајући разговоре својих нешто упућенијих идеолошких  истомишљеника, начуо како је, чисто  из тактичких разлога”, ту и тамо згодно цитирати неког класика домаће књижевности, без обзира на то што се са домаћим класицима, као и са домаћом  традицијом у целини, на крају крајева, ваља разрачунати.
И да је истом, или неком сличном приликом начуо како је Пекића боље не стављати у уста, пошто га је из тактичких разлога незгодно нападати, док је тешко пронаћи његов цитат који би био користан за нашу ствар, будући да његова мисао иде на руку противничкој страни.
Оно што су истомишљеници политичару заборавили, ако би и били кадри да објасне, међутим, јесте то да позивање на Пекићеве ставове,  у случају противничке стране нема тактички, па чак ни стратешки, него суштински карактер. И да су, управо зато, Пекић и његова политичка мисао по нашу ствар тако опасни.
Андрић,  Црњански и њихова генерација су, чини се аутошовинистима, прошлост довољно далека  да се њихови незгодни ставови, док не сазру услови, могу прећуткивати, уз повременe бласфемичнe испаде  “драгих” али  неурачунљивих  сапутника бхсцг културне револуције, који  могу да се искористе као пробни балон, то јест као инструмент провере да ли су услови за коначни  обрачун сазрели.
Данила Киша су културни револуционари – неке његове изјаве и поступке извлачећи из контекста, а друге прећуткујући – уз логистичку подршку књижевникових пријатеља – читај: оних Кишових познаника који некадашње дружење са значајним писцем  покушавају да претворе у данашњу професију – већ одавно – и, чини им се, трајно –  присвојили.
Драгослав Михаиловић је, хвала богу, жив, па га није згодно фалсификовати, а има оштар језик, па га је боље не изазивати...
Мирка Ковача, који је књижевну каријеру започео као српски писац, наставио као хрватски (са повременим црногорским излетима), а како ће је завршити, то му, вероватно, ни самом није најјасније – истини за вољу, није ни потребно вадити из контекста. Он се у концепт бхсцг културне револуције заиста уклапа...
Е, али, шта са Пекићем!?  Који , животом и целокупним делом доказујући да су демократија и патриотизам нераздвојиви, сваким својим написаним редом и и сваком својом изговореном речју, себемрзачке, псеудобернхардовске мантре бораца против идентитета као таквог претвара у оно што и јесу – иживљавање полуобразованих, провинцијалних, искомплексираних, закаснелих  пубертетлија.
Пекић је културним револуцинарима кост у грлу.
Па кад се нађе неко као мој пријатељ на трибини с почетка текста, или Јасмина Ахметагић, са својим сјајним  Причама о Нарцису злостављачу, да их на тог доследног демократу и патриоту подсети – почињу да кашљу.
А када их ухвати кашаљ, културни револуционари много пљују...
 
Извор: Ауторски текст Владимира Кецмановића

петак, 09. септембар 2011.

Представљена ВУНЕНА ВРЕМЕНА Гојка Ђога

Представљена двотомна књига ВУНЕНА ВРЕМЕНА Гојка Ђога

09. Септембар 2011.

У четвртак, 8. септембра у присуству новинара и бројних пријатеља – писаца и уредника, Гојко Ђого је представио нова Вунена времена, која су за разлику од истоимене књиге песама објављене пре 30 година, а због које је био осуђен на годину дана затвора, сада прерасла у двотомно сведочанство о случају Вунених времена. Ново издање поред збирке песама садржи брижљиво прикупљена документа, записнике са седница и скупова, медијске натписе и сведочанства у вези са случајем из 1981. године.

На представљању књиге, Гојко Тешић, један од уредника Службеног гласника је рекао да је у питању драгоцена књига која говори о „интелектуалном бешчашћу 80-их“, било да је реч о писцима, уредницима издавачке куће Просвета или медијима.

Књига је први пут објављена у Просвети 1981, и због алузија на Јосипа Броза Тита, изазвала је жестоке осуде, раскол међу интелектуалцима и довела је до судског процеса на коме је Ђого осуђен прво на две, а потом на годину дана затвора.

Тридесет година касније Ђого је, са супругом Бранком, прикупио документа са судског процеса, текстове из југословенске и стране штампе, записнике са седница, фотографије, петиције, писма подршке и осуде.

Књига, према речима Тешића, нема личну нити осветничку ноту, нити коментаре.

Други уредник Службеног гласника и Ђогов пријатељ, Јовица Аћин оценио је да су Вунена времена сведочанство о једном времену и свеприсутном страху који је постојао у јавном и приватном животу.

„Тај страх осудио је једног песника али је и показао нездравост тог времена“, рекао је Аћин и додао да ово дело може да допринесе да се друштво промени и тако нешто не понови.

Сам аутор није желео да упире прстом у некадашње пријатеље који су га се одрекли. Представљајући своју књигу рекао је да би је, да је реч о неком другом, приредио другачије уз коментаре и примедбе али да се у овој збирци максимално трудио да буде коректан.

Ђого је навео и да су, када са ове дистанце погледа на читаву ситуацију, сви били у праву, и они који су га бранили и они који су га нападали. Разлог за то су алузије којих је збирка била пуна које је свако могао да тумачи како је хтео и што је он користио како би „разблажио ситуацију“ и смањио себи казну.


Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-dvotomna-knjiga-vunena-vremena-gojka-djoga

понедељак, 05. септембар 2011.

СВЕТ БЕЗ РУСИЈЕ

Представљена књига СВЕТ БЕЗ РУСИЈЕ Јевгенија Примакова

05. Септембар 2011.

У великој сали Руског дома у недељу, 4. септембра представљена је књига Свет без Русије? Јевгенија Максимовича Примакова. Академик и члан председништва Руске академије наука, Јевгениј Примаков је руски економиста и дипломата, некадашњи председник владе Руске Федерације, а обављао је и дужности министра иностраних послова Русије, као и директора обавештајне службе Русије. Поред тога био је и новинар, што се види у изврсно написаној књизи која је подједнако интересантна и стручњацима и радозналим читаоцима.

О књизи су, поред аутора, говорили и амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, директор Руског дома Михаил Денисов и декан Факултета безбедности Владимир Цветковић, уредник Гласникове едиције Студије безбедности

Књига Свет без Русије? представља објективну анализу места и улоге Русије у савременом свету. Посебно се разматрају горући проблеми који раздвајају Русију и САД, те објашњава како је виђена америчка спољнополитичка стратегија из Москве за време председничког мандата Буша млађег и ко је био њен стварни иницијатор. Аутор је убеђен да Русија свој значај у светској политици не би требало да потврђује кроз конфронтацију с било ким. Међутим, покушај неких политичара на Западу да Русију избришу са списка великих сила, да омаловаже њен потенцијал, динамику и перспективе развоја, може се објаснити једино политичком кратковидошћу.

Иако читалац у књизи налази низ критичких примедби упућених на адресу руске праксе, изводи се закључак да унутрашњи курс којим је Русија закорачила у XXI век, уз сву сложеност и извесне грешке, утиче на њено високо место у светској политици и међународним односима. 

Детаљно су размотрени проблеми светског поретка након завршетка хладног рата, могућности нове идеолошке поделе света и дата је критичка анализа праксе извоза демократије. Посебна пажња је посвећена питањима која се односе на међународни тероризам, као и неким недавним конфликтима – ситуацији у Ираку, на Косову, „петодневном рату“ у Јужној Осетији. Анализира се ситуација у вези са светском економском кризом. Али, основна идеја књиге, по ауторовом мишљењу, јесте оправданост реалности постојања широког поља објективно подударних интереса у новонасталом мултиполарном свету.

Примаков је у поздравном говору оценио да је српска читалачка публика вероватно више од других заинтересована за ову књигу која представља анализу међународних политичких односа у свету са делом који је посвећен Балкану и посебно Косову. Нарочито је истакао значај мултиполарности у данашњем свету, за коју се залаже и Хилари Клинтон, а која је настала као последица завршетка хладног рата. 

„Радостан сам што сам овде јер волим Србе. На Косову је створена ситуација ћорсокака. Морам да кажем да сам као министар спољних послова Русије био члан контакт групе и да никада ни у једном документу није поменуто да Косово може постати самостално“, рекао је Примаков. 

Он је нагласио да је ипак више од 80 држава признало независност Косова, али да Србија и Русија то никада неће учинити, што је пропраћено громогласним аплаузом. 

„Треба тражити излаз из ове ситуације демократским политичким методама. Сигуран сам да ће Русија бити партнер Србији у тражењу механизма безбедности за српско становништво на Косову“, рекао је Примаков  

Он је рекао да се у Босни и Херцеговини не сме мењати уређење предвиђено Дејтонским споразумом и да не треба терати Србе у унитарну БиХ мимо њихове воље. 

Уредник издања и декан Факултета безбедности Владимир Цветковић, истакао је да је, након књиге Друга шанса Америке Збигњева Бжежинског, објављене у Гласниковој едицији Студије безбедности, књига Примакова својеврстан одговор који анализира исте геополитичке теме из другог угла. Док Бжежински разматра Америчке политичке потезе, у књизи Свет без Русије? Јевгениј Примаков говори о руском утицају али и промени става великих сила. Реч је о детаљној анализи нових односа у којима се посебна пажња скреће на међународно право, што је српским читаоцима посебно занимљиво, пре свега због Косова о коме се у књизи говори.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-svet-bez-rusije-jevgenija-primakova

ГОЛИ ОТОК – КЊИГА ЧЕТВРТА

На Коларцу представљена књига ГОЛИ ОТОК – КЊИГА ЧЕТВРТА

02. Септембар 2011.

У препуној малој сали Коларчеве задужбине је у четвртак, 1. септембра, представљена књига Голи оток – књига четврта академика Драгослава Михаиловића. 

О књизи су, поред аутора, говорили и проф. др Владета Јанковић, проф. др Љубиша Јеремић и Петар В. Арбутина, уредник и извршни директор издања књига и часописа Службеног гласника.
Књижевној вечери су присуствовали и преживели „голооточани“, али и њихова деца и унуци, а још једна књига о овом страшном логору била је повод за емотивне сусрете и подсећање на сурове и трагичне дане. 

Један од највећих живих српских писаца, Драгослав Михаиловић је и сам као младић провео неколико година на Голом отоку, а последњи наставак серије књига о најстрашнијем логору у бившој Југославији је вероватно и најличније дело аутора када је у питању његов боравак на том острву. Један од саговорника у новој књизи је и човек са којим је Михаиловић 1978. направио први разговор у вези са темом Голог отока.

„Први човек са којим сам разговарао је Федор Миша Пифат, мој најбољи друг са Голог отока са којим сам у павиљону 11 спавао годину дана под једним ћебетом, а од самог почетка разговора били смо крајње узбуђени“, нагласио је Михаиловић. 

„Први пут из наших уста излази признање да смо при одласку са Голог отока потписали и обавезу да ћемо на слободи сарађивати са Удбом, која садржи и ставку да никоме на свету о њој не смемо говорити, а ако је на неки начин прекршимо пристајемо на казну која нам следује, а то је ликвидација“, рекао је он.


Михаиловић је објаснио разлоге зашто је пре више од 30 година решио да се озбиљно позабави Голим отоком.

„Читаву осму деценију 20. века сам провео у тешком размишљању шта да радим са том у јавности недовољно познатом појавом званом Голи оток и страшно ме је узнемиравало што се о Голом отоку пише да је такав трагичан догађај био потребан јер је Тито њиме нешто тада спасао“, нагласио је Михаиловић.

Јанковић је подвукао да су се у претходном веку на овим просторима догодила два велика злочина – НДХ и Голи оток. „Као што је НДХ била под неком врстом ембарга деценијама, и данас је на известан начин, то је у још већој мери био случај са Голим отоком“.

Такође је истакао да је Михаиловић у свом делу применио мултидисциплинарни приступ: „Ту имате историографски приступ, па идеолошко-политички, трећи би био књижевни, четврти је етички, а ја чак не могу ни да набројим све могуће углове“. 

„Да Михаиловић није урадио ово што је урадио било би мноштво усмених сведочења која ништа не значе и најзад би све потонуло у ништавило заборава“, закључио је Јанковић.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/na-kolarcu-predstavljena-knjiga-goli-otok-%E2%80%93-knjiga-cetvrta

петак, 02. септембар 2011.

Изложба „50 година графичких комуникација“ и представљање књиге ЗНАКОВИТО ТРИ

Изложба „50 година графичких комуникација“ и представљање књиге ЗНАКОВИТО ТРИ

02. Септембар 2011.

У четвртак, 1. септембра, у Музеју примењене уметности у Београду, свечано је отворена изложба „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010”, и представљено дело Знаковито три у издању Гласника.

 Капитално издање Знаковито садржи 2.500 знакова графичке комуникације и до сад је објављено у три тома.

 Изложба „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010” обухвата радове више од 300 аутора са ових простора, јединствена је по свом карактеру и представља последњу етапу великог истраживачког посла који је реализовао архитекта и дизајнер Радомир Вуковић.

Радови обухватају алфабете, бројеве, логотипе, пиктограме и визуелне системе настале током последњих 50 година. Идеја о прикупљању и референтном представљању радова наших графичких дизајнера настала је на ауторитету и обимној редакцијској документацији часописа „Квадрат”, који је уређивао и издавао Радомир Вуковић у периоду од 1992. до 2006, а чија збирка тренутно броји око 6.000 предмета.

Сав материјал до кога се дошло у протеклом времену поклоњен је Музеју примењене уметности у Београду, а с обзиром на значај ове донације, Музеј је донео одлуку да организује изложбу „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010“.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/izlozba-%E2%80%9E50-godina-grafickih-komunikacija%E2%80%9C-i-predstavljanje-knjige-znakovito-tri