Претражи овај блог

петак, 29. јун 2012.

Разговор о Пекићевом ЗЛАТНОМ ДОБУ ДИЈАЛОГА

29. Јун 2012.

У амфитеатру Народне библиотеке Србије у среду, 27. јуна Гласник је организовао разговор о десетој књизи серијала некњижевне заоставштине академика Борислава Пекића Златно доба дијалога. На тај начин издавач обележава 20 година од његове смрти (2. јула 1992). Да је Пекић и после две деценије од смрти актуелан и присутан у нашој средини, не само као један од највећих писаца српског језика већ као истрајни борац за људске слободе и демократију, потврдила је публика која је до последњег места испунила амфитеатар. Публика се након излагања директора и главног уредника Гласника Слободана Гавриловића, књижевника Александра Гаталице, публицисте и књижевних критичара Теофила Панчића и Слободана Владушића укључила у разговор, као што су и желели организатори. Да се на Пекићевским идејама развије дијалог, волео би и сам аутор.

Књига Златно доба дијалога обухвата Пекићеве интервјуе од 1962. до последњег, који је дао Божи Копривици непосредно пред смрт 1992. године. То нису „обични“ разговори већ „изузетна литература“ јер Пекић није трошио свој раскошни таленат само када је писао романе већ и када је одговарао на новинарска питања, држећи се у свакој прилици максиме „није важна ширина већ дубина“, чуло се током разговора.

Издавач се захвалио пишчевој удовици Љиљани и ћерки Александри што подвижнички приређују Пекићеву богату рукописну заоставштину из које настају драгоцене књиге. Осврнувши се на теме којима се Пекић бавио у интервјуима, Гавриловић је ставио акценат на питање зла, света у коме доминира лаж и у коме су сви на некој врсти робије, да би закључио да је био личност коју одликују високи етички и морални принципи. Борислав Пекић је припадао људима који су живели за идеје, а не од идеја, и све време стојећи усправно, никада се не одричући права на критичко мишљење.

Свако коме је литература важна мора, за живота, „доћи на сусрет с Пекићем“, наглашено је у разговорима у Народној библиотеци. Пекић никада није био помодан, нити модеран писац, никада није следио оне који су у тренду. Пекић није био нити је сада „лаки“ писац – његова литература очекује од читаоца да буде образован и да заузме активан став према тексту.

Учесници ове расправе сложили су се да Пекића треба изнова читати, јер свако ново читање открива нове вредности, а они које не интригира нису још сазрели за сусрет са Пекићем. Све оно што је његова књижевна, али и некњижевна баштина – до данас је издржало пробу времена.

Реч „дијалог“ била је суштински битна за писца који својим јунацима даје најбоље шансе. Пекић је био један од снивача Демократске странке. Запамћен је као личност која је увек била спремна да саслуша неистомишљенике.

Одломке из књиге Златно доба дијалога говорио је глумац Павле Пекић.

среда, 27. јун 2012.

Гласник добио вредно признање „КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ“

27. Јун 2012.

У Ректорату Универзитета у Београду у уторак, 26. јуна у присуству привредника, стваралаца, представника власти, медија и других гостију за најбољу компанију 2011. године у Београду, проглашено је предузеће Службени гласник.

Стручни жири, којим председава проф. др Илија Ћосић, декан Факултета техничких наука у Новом Саду, а кога чине истакнути економисти, професори и новинари из Београда и Новог Сада, оценио је да резултати Гласника, не само заслужују, него и доприносе угледу ове вредне друштвене награде.

Мото овогодишње доделе је: „Не чини криза човека слабим, него показује његову снагу“.
Признање (Повеља и Златник са ликом Капетана Мише), рад академског вајара Љубише Манчића из Београда, додељују Медиа Инвент и Факултет техничких наука (ФТН) Нови Сад, заједно са привредним коморама Београда и Новог Сада, као и Привредном комором Војводине.
Признања у виду златника, плакете и статуе уручили су председник Привредне коморе Београда Милан Јанковић, директор Медиа Инвента Владо Маркановић и песник Перо Зубац.

Представљена књига СТОПЕ У ПЕСКУ Борислава Пекића

26. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у понедељак, 25. јуна представљена је књига Стопе у песку Борислава Пекића.

О новој књизи из планираног серијала од 25–26 наслова које Службени гласник планира да објави из Пекићеве заоставштине, осим Добрице Ћосића, говорили су проф. др Александар Јерков и директор Слободан Гавриловић који је потписао ово дело као уредник.

Подсетивши да се идеја о објављивању Пекићевих текстова који се не могу, строго узевши, уврстити у литературу, родила у време када овај издавач није издавао класична књижевна дела, Гавриловић је нагласио да и онда када је писао, условно речено, „нелитерарне“ текстове, они су поседовали све квалитет његове књижевности а уз то су то трактати о историји, демократији, политичкој филозофији...

Гавриловић је топлим речима изразио захвалности и дивљење Пекићевој супрузи Љиљани и ћерци Александри што су приредиле књигу и тако наставиле да, и после две деценије од пишчеве смрти, откривају српским читаоцима богату ризницу која је остала у рукописима.
У том контексту поменуо је још две жене: Никол Марић и Милицу Коњовић, које су као и Љиљана Пекић заслужне што српска култура има комплетна дела њихових супруга.

Он је најавио да ће се рад на издавању Пекићеве рукописне заоставштине наставити и очекује да ће до краја ове године бити штампано још неколико томова.

Ћосић је своју беседу започео изразивши захвалност, дивљење и поштовање Пекићевој супрузи и ћерки „за радни, интелектуални, оданички подвиг – приређивање 16 томова несређене и необјављене грађе из обимне књижевне заоставштине јер без тих есеја, дневника, фрагмената за Златно руно и Сребрну руку, писама, интервјуа, говора, разнородних бележака, српска читалачка публика, књижевна наука и критика, не би у целовитости могла сазнати колико је вредно и значајно, подвлачим и јединствено стваралаштво Борислава Пекића у српској, јужнословенској и европској књижевности друге половине 20. века.

Сажимајући своје виђење српске књижевне сцене 20. века Ћосић је оценио да на почеку „златног доба српске књижевности, стоји поетска и психолошка Грачаница Борисава Станковића, на његовом људоломном крају блиста јединствена романескна творевина Златно руно Борислава Пекића.

„Истичем да он не стаје ни под један кров идеологизоване поетике – реалистичке, модерне и постмодерне и он користи разнолике и смисаоне форме, по чему нема сличног себи у нашој књижевности и култури, као и у схватањима демократије – његове политичке опсесије“, констатовао је Ћосић и додао да је „читајући његове текстове, увидео да је Пекић водио херкуловску борбу са Временом“.

За Јеркова је Пекић „тотални писац, полихистор, фигура у нашој књижевности и култури која све надкриљује својом величином“.

Не кријући да се не може отети потреби да о Пекићу збори патетично Јерков је инсистирао да га треба стално изнова читати, живети са њиме, и истакао да би сатима могао да говори зашто то треба чинити.

Пекић је, сматра Јерков имао драгоцени дар убедљивости и тако кроз све текстове сакупљене у овој књизи убеђује читаоце у све оно о чему пише, било да се ради о историјском роману у коме анализира лик и дело Ћосића или се залаже за демократију.

Посматрајући текстове који су политички огледи, Јерков јер приметио да су истовремено полемички, али и брижни, забринути и праве расправе са својим временом из којих избија пишчева велика страст да се бори за демократију.

Као књижевни критичар, теоретичар и историчар Јерков је препознао да у Пекићевим беседама и огледима већ постоје поетички принципи који су присутни у његовој литератури, и да је хегелијански дух његова инспирација.

уторак, 26. јун 2012.

Представљена књига МИСЛИЛАЦ СЛОБОДЕ

20. Јун 2012.

У Малој сали Коларчеве задужбине у уторак, 19. јуна организовано je представљање зборника Љубомир Тадић, Мислилац слободе у издању „Албатрос плуса“ и Гласника.

О делу су говорили: Јагош Ђуретић, Ненад Кецмановић, Богољуб Шијаковић и Вукашин Павловић.

„Љубомир Тадић слободу схвата као једну од кључних категорија филозофије, посебно правне и политичке, али и као једну од највиших људских вредности и зато његов опус има слободу као стожер, која ствара простор у коме се једино може реализовати највиша хуманистичка вредност, а то је људско достојанство“, рекао је Ђуретић.

Ђуретић је у своје, и у име саиздавача, нагласио да је овај зборник урађен заједнички из жеље да поделе част што су га објавили као омаж непоткупљивом, критичком интелектуалцу и хуманисти.

Стављајући Тадићево дело, његов педагошки рад и ангажовање у борби за остваривање људских слобода у контекст времена у коме је живео, он је нагласио да је свима познато колико је његова улога била важна, од политичких иступања на отвореним трибинама и у својим списима доказујући јединство филозофије коју је заступао, као и његовог живота.

Вукашин Павловић је приказао зборник кроз цитате из појединих прилога које су написали Триво Инђић, Слободан Дивјак, Ристо Тубић, Чедомир Чупић, Богдан Ђукић, Ђорђије Ускоковић, Драгољуб Мићуновић, Илија Вујачић, да би показао колико је Тадићево дело тематски богато, његово знање широко, а мисао дубока и исказана кристално јасно.

Ненад Кецмановић је подсетио на деловање Тадића у Сарајеву где је предавао филозофију права и политичку филозофију и учествовао веома активно као организатор расправа на којима је поштењем и храброшћу стицао дивљење студената и уносио немир у партијске структуре.

Богољуб Шијаковић је говорио о томе у чему је Тадићева филозофска мисао актуелна, на којим је постулатима утемељена, истакавши да је он остао бранитељ истине и врлина у античком и савременом смислу јер је веровао да мора бити етике у политици.

Представљена колекција „Гласови света“

22. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак, 21. јуна, представљене су књиге из Гласникове колекције „Гласови света“: Јужни ветар Нормана Дагласа, Азијати Фредерика Прокоша, Огњени анђео Валерија Брјусова. 

О књигама су говорили: Гордана Милосављевић Стојановић, Милан Влајчић и Марјан Чакаревић.

Наслови, које је одабрао уредник Бранко Кукић, представљају класике светске књижевности и белетристику у најбољем смислу те речи. Према речима новинара, књижевника и критичара Милана Влајчића, Јужни ветар Нормана Дагласа, написан 1917, подсећа на Декамерон са својим грофовима, племством и битангама који на једном медитеранском острву разговарају о важним стварима од историје острва до историје цивилизације. Књига је, према речима Влајчића, духовита због пишчевог полуироничног односа према ликовима и представља забаван и интелигентан роман.

Када је реч о Огњеном анђелу Балерија Брјусова, који је пре више година објављен у Просвети и убрзо нестао с полица књижара, Влајчић је објаснио да је реч о пикарском роману у коме војник плаћеник путује кроз Немачку раног 16. века, заљубљује се у девојку опседнуту демонима и кроз цео роман покушава да је спасе. То је прича о Немачкој, ренесанси, магији, мистици, средњем веку. Права енциклопедија раног 16. века, како је рекао Влајчић.

Азијати су објављени први пут између два светска рата, 1935, и постигли су велики успех, како код читалаца тако и код критике. Оно што је занимљиво за овај роман јесте да је Прокош детаљно описао егзотичне пределе Азије које никада није видео.

понедељак, 25. јун 2012.

Представљена књига ДРАЖА – СМРТ ДУЖА ОД ЖИВОТА

25. Јун 2012.
У Клубу – књижари – галерији Гласник у петак, 22. јуна, представљена је књига Дража – смрт дужа од живота Пера Симића. 

О књизи су говорили: академик Матија Бећковић, уредник Петар Арбутина и аутор.
Аутор ове биографије сматра да су о Михаиловићу до сада писане црно-беле књиге, махом црне, а да је он покушао да крене тежим путем и не прећути нити сакрије историјске чињенице.

„Једни су говорили да је Драгољуб Дража Михаиловић био ђаво, други да је био анђео. У својој књизи кренуо сам тежим путем, не само што нисам желео да прећутим нити селективно протумачим било коју чињеницу из његовог живота, већ сам настојао да, уз све тешкоће које прате енигму историјског документа о Дражи, откријем што више чињеница из његовог живота“, рекао је публициста Перо Симић.
„Перо Симић је осветлао образ српској писаној речи и историјској науци, с две књиге: једном о Титу и другом о Дражи. У ствари, те две књиге су једна једина и не би погрешио и да их је помешао и објавио у једном тому, у којем би ред из једне смењивао ред из друге. Тако би се допуњавале и читаоцу олакшале сложенији доживљај и пружиле прилику за поређења, суочавања и закључке не само о тим личностима него, још више, и о нама, правди и неправди, истини и лажи, историјској свести, животу и судбини. Ово тим пре што је Перо Симић и у једној и у другој коментаре препустио другима, ређајући гола факта од којих су многи угледали света први пут. Тако су, силом прилика, књиге Пера Симића постале нека врста насушног, разговетног приручника за очигледну наставу и уџбеника за образовање одраслих. У њима се нашло више нових, до сад необјављених докумената, него у бескрајној библиотеци књига, студија, уџбеника, докторских дисертација, чији су аутори били наши најеминентнији историчари, у последњих седамдесет година. У првој биографији, тешко ћете се сетити чијој, можда нема ни два документа у којима је наведено исто име, година рођења, занимање, адреса и место боравка њеног главног јунака. У другој, као антиподе и другој страни медаље, све је обрнуто. Биографија једног је фалсификат, а другог фалсификована. Лаж је објављена безброј пута на безброј језика, у различитој опреми и милионским тиражима, а истина ниједном, нити је кога занимала. О једном се све мање знало што се више писало и објављивало. На крају се све гласније сумњало да је он уопште онај за кога се издавао, али је по свршеном послу било свеједно ко је, да ли је овај или онај. Нико ни због једне новине није мењао мишљење, остајући при своме, равнодушан према истини.

Један није могао постићи више, други мање. Један је напредовао из чина у чин и на крају од пуковника био унапређен у генерала, други је прескочио све чинове и одмах произведен у маршала, чин за који српска војска, пре њега, није знала. Један је од ране младости ратовао за Србију, други против ње. У истом боју обојица су одликована орденом за храброст, ратујући један против другог у противничким војскама, на различитим странама. У наредном, Другом светском рату, један је ратовао против фашизма за комунизам, други против фашизма и комунизма.

Један је тријумфално победио, други катастрофално изгубио. Један није владао ни дана , а други је узео апсолутну власт и владао до смрти и у миру починио више недела него у рату, али је кривац за све био онај који није имао ни гроба. Њихове биографије су се преплитале, а судбине запечатиле, прерастајући у шекспировски трагични мотив који је више говорио о нама него о њима. На крају крајева, књиге Пера Симића које су тражиле једна другу, сведоче да су они – сви ми.

Један је троструки херој за којим се и даље негују носталгична сећања, који се по сопственој жељи сахранио на најславнијем брду главног града српског народа. Други је безгробник и мученик који и посмртно страда. Покрет којим је руководио је рехабилитован, али он није. И можда би, истине ради, тако требало и да остане. Све друго личи на увреду и скрнављење његовог трновог венца. Његов животопис је житије мученика каквог није било не само у XX веку. Једина правда је да му се тај статус, који нико не може оспорити, и званично призна. А то признање може му одати само Српска православна црква уписујући га у мученикослов у који су већ уписани толики који су га следили. Можда би и наслов књиге Пера Симића: Дража – смрт дужа од живота требало преименовати у Дража – смрт дража од живота“, истакао је Матија Бећковић.

среда, 20. јун 2012.

Нове Гласникове књижаре

18. Јун 2012.

У понедељак, 18. јуна са радом је почела још једна Гласникова књижара, коју смо отворили у Гучи у улици Богдана Капелана 14.

Осим тога, у припреми је и отварање књижаре у Љигу, као и пословног центра у Нишу, који би ускоро требало да буду отворени.

На овај начин, број Гласникових књижара и пословних центара ће достићи 40, након што смо, у априлу, отворили три нове књижаре (у Новом Пазару, Београду и Крагујевцу).

Представљена књига МИСЛИЛАЦ СЛОБОДЕ

20. Јун 2012.

У Малој сали Коларчеве задужбине у уторак, 19. јуна организовано je представљање зборника Љубомир Тадић, Мислилац слободе у издању „Албатрос плуса“ и Гласника.

О делу су говорили: Јагош Ђуретић, Ненад Кецмановић, Богољуб Шијаковић и Вукашин Павловић.

„Љубомир Тадић слободу схвата као једну од кључних категорија филозофије, посебно правне и политичке, али и као једну од највиших људских вредности и зато његов опус има слободу као стожер, која ствара простор у коме се једино може реализовати највиша хуманистичка вредност, а то је људско достојанство“, рекао је Ђуретић.

Ђуретић је у своје, и у име саиздавача, нагласио да је овај зборник урађен заједнички из жеље да поделе част што су га објавили као омаж непоткупљивом, критичком интелектуалцу и хуманисти.

Стављајући Тадићево дело, његов педагошки рад и ангажовање у борби за остваривање људских слобода у контекст времена у коме је живео, он је нагласио да је свима познато колико је његова улога била важна, од политичких иступања на отвореним трибинама и у својим списима доказујући јединство филозофије коју је заступао, као и његовог живота.

Вукашин Павловић је приказао зборник кроз цитате из појединих прилога које су написали Триво Инђић, Слободан Дивјак, Ристо Тубић, Чедомир Чупић, Богдан Ђукић, Ђорђије Ускоковић, Драгољуб Мићуновић, Илија Вујачић, да би показао колико је Тадићево дело тематски богато, његово знање широко, а мисао дубока и исказана кристално јасно.

Ненад Кецмановић је подсетио на деловање Тадића у Сарајеву где је предавао филозофију права и политичку филозофију и учествовао веома активно као организатор расправа на којима је поштењем и храброшћу стицао дивљење студената и уносио немир у партијске структуре.

Богољуб Шијаковић је говорио о томе у чему је Тадићева филозофска мисао актуелна, на којим је постулатима утемељена, истакавши да је он остао бранитељ истине и врлина у античком и савременом смислу, јер је веровао да мора бити етике у политици.

У АРАНЂЕЛОВЦУ ПРЕДСТАВЉЕНА ЕДИЦИЈА „КОРЕНИ“

15. Јун 2012.

У Народној библиотеци „Свети Сава“ у Аранђеловцу у четвртак, 14. јуна представљена је едиција „Корени“, коју Гласник издаје у сaиздаваштву са САНУ. О деветнаест до сада објављених књига едиције говорио је Борисав Челиковић, приређивач едиције.

Указано је на значај едиције која ће, када буде објављено свих планираних 80 књига, представљати један од камена темељаца националног и културног идентитета и основу за истраживање насеља и порекла становништва читавог српског етничког простора. Посебно је указано на књиге у којима су обрађена насеља која данас припадају општини Аранђеловац: Качер, Јасеница, Околина Београда и Смедерева, Руднички округ и Шумадија, Шумадијска Колубара.

У Качеру и Рудничком округу описано је једно насеље општине Аранђеловац – Босута, највећи број у Јасеници – 13: Аранђеловац, Бања, Брезовац, Буковик, Врбица, Вукосавци, Гараши, Горња Трешњевица, Јеловик, Копљаре, Мисача, Орашац и Стојник, у Околини Београда и Смедерева – једно, Раниловић, које је припадало области Космаја и у Шумадијској Колубари – 4 насеља: Венчане, Даросава, Прогореоци и Тулеж.

У склопу представљања премијерно је приказан документарни филм Качер, урађен по сценарију Борисава Челиковића и режији Драгана Панића, а у продукцији Службеног гласника.

понедељак, 18. јун 2012.

КУЛТУРА РАЗГОВОРА

Пре неколико дана, књижевник Светислав Басара се у једном тексту  са носталгијом присетио времена у којима су српски националисти били господа и у том контексту поменуо Борислава Пекића.

Независно од нескривене задње намере с којом је Басара рекао то што је рекао, и ако апстрахујемо чињеницу да је свака генерализација погрешна – ова изјава је, барем једним делом, и драгоцена и тачна.

Сви српски националисти, баш као ни српски “антинационалисти”, наиме, нису нужно били господа, као што нису ни данас.

Али, Борислав Пекић јесте био. И националиста и господин.

Стасавши као противник титоистичке диктатуре, која је гушила људска, па самим тим и национална права, један од најзначајнијих српских писаца двадесетог века је борбу за грађанске слободе схватао у њеном изворном и суштинском смислу, не раздвајајући национализам од демократије, ни демократско од националног.

А начин на који је ту борбу, у својим нефикционалним текстовима и јавним наступима водио, био је писмен и елоквентан, бескомпромисан, али култивисан,  лишен млакости и релативизација, али прожет спремношћу да се неистомишљеник уважи и саслуша.

Након пораза комунистичког блока, међутим, српски тоталитаристи су, прихвативши се националних и антинационалних барјака, успели да и идеју национализма и идеју демократије добрано избламирају, чему је   Борислав Пекић  био непосредни, дубоко разочарани сведок.

Упоредо са домаћом, директном и прикривеном, свесном и несвесном, борбом против националног и демократског, вођеној са више супротстављених, или само привидно супротстављених, у сваком случају узајамно  и у најмању руку прећутно координисаних страна, на глобалном, биполарне равнотеже моћи лишеном нивоу, почела је озбиљна борба –  декларативно против национализама,  а заправо против малих нација, па самим тим и против демократије,  с циљем обезбеђивања што трајније и што  организованије доминације великих и успостављања тоталне орвеловске контроле.

У таквим условима стасавају нове генерације, једним делом индоктринисане шареним лажама које им нуде орвеловски амбасадори, задојене провинцијалном мржњом према свему што их асоцира на сопствену нацију, па самим тим и према самима себи, другим делом обузете ништа мање провинцијаном ксенофобијом. Тим екстремно супротстављеним провинцијализмима заједничко је застрашујуће  непознавање светова које се некритички обожавају или мрзе и изразита нетолеранција и неспремност за цивилизован дијалог.

Ове године  Службени гласник је, под насловом  „Златно доба дијалога“,  објавио књигу у којој су сабрани бројни интервјуи и разговори које је Пекић током каријере дао и водио, а коју су приредиле Љиљана и Александра, ауторова супруга и ћерка. Реч је о зборнику који, и садржином  и формом, пластично демонстрира шта је то просвећени патриотизам; о књизи за каквом ово време и ова средина несвесно вапе.

Ћитаоц  „Златног доба дијалога“ имаће прилику да сазна пун смисао и суштински садржај поменуте Басарине поруке, истинитије, чини ми се – барем када је Борислав Пекић у питању –  него што би онај који ју је изрекао могао и да претпостави.

Ауторски текст: Владимир Кецмановић

петак, 15. јун 2012.

На Коларцу представљена ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

14. Јун 2012.

У Малој сали Коларчеве задужбине je у среду, 13. јуна организовано представљање критичког издања Целокупних дела Десанке Максимовић, у издању Задужбине „Десанка Максимовић“, Завода за уџбенике и Гласника.

О делу су говорили: Проф. др Станиша Тутњевић, проф. др Душан Иванић, др Ана Ћосић, проф. др Миодраг Сибиновић, проф. др Александра Вранеш и проф. др Слободан Ж. Марковић.

Тутњевић је истакао да се пред нама налази једно од најзначајнијих дела, са каквим до сад нисмо имали прилику да се сретнемо, а што ће и време показати, иако му се чини да и није неопходно чекати да би се то могло закључити.

„Сама идеја о настанку дела зачета је још пре десетак година, а идејни творац је био професор Слободан Ж. Марковић који је и водио читав овај пројекат“, рекао је он.
Иванић је нагласио да се сплетом срећних околности и заслугом појединих људи појавило ово дело.

„Не треба ипак мислити да је посао завршен – нове околности и само ово издање омогућавају простор за нове допуне и нова квалитетна издања“, оценио је он.

Ана Ћосић је напоменула да нам овај научноиздавачки подухват у свом исходу, осим осталог, открива и за многе изненађујући обим прозног стваралаштва Десанке Максимовић који је под сенком њених великих лирских достигнућа, а према којима је она имала критички однос.

Сибиновић је истакао да приредити књиге превода на којима је радила Десанка Максимовић није било лако због немогућности да се дође до свих извора, јер су они били разбацани и по великом броју локалних часописа.

Александра Вранеш је оценила да персонална биографија Десанке Максимовић, ако је то уопште могуће рећи за књигу, држи читав Десанкин живот, сажимајући њен лик као оног који пише и о којем се пише.

„Више од седам деценија њеног поетског стваралаштва омогућује да се прати њено стасавање у једног од најистакнутијих и најзначајнијих књижевника 20. века“, казала је она.

Марковић је нагласио да је он сад срећан човек, због чињенице да је ово дело објављено и што је један од учесника малог одужења Десанки Максимовић за њен целокупан рад.

„Десанка је највећи преводилац поезије на српски језик код нас, а за те културе чија је дела преводила то представља разлог за понос, јер је она превођењем тих дела и њиховим привођењем српском бићу успела додатно да их обогати и уједно покаже лепоту и изражајност српског језика“, закључио је он. 

Ово, за нашу културу капитално издање, садржи све на поуздан начин ауторизоване текстове и преводе Десанке Максимовић до којих је на садашњем нивоу истражености њеног дела било могуће доћи. Целокупна дела Десанке Максимовић изашла су у 10 томова А5 формата са просечно 850 страна. Прва три тома чине песме, у четвртом и петом је проза, шести је посвећен песмама а седми прози за децу, у осмом и деветом су сабрани преводи, а завршни, десети том чини биобиблиографија

четвртак, 14. јун 2012.

Представљена књига Голи оток – књига пета Драгослава Михајловићa

12. Јун 2012.

У Малој сали Коларчеве задужбине је у понедељак, 11. јуна представљена књига Голи оток – књига пета академика Драгослава Михаиловића.

О књизи су говорили: Бојан Јовановић, Радивоје Микић, Милисав Савић и аутор.

Реч је петој књизи из серијала Голи оток, која је дело својеврсне меморијске прозе и која говори о потешкоћама свакодневног живота логораша на озлоглашеном Голом отоку, затвору политичких неистомишљеника тадашње власти. Књига састављена од исповести заробљеника посебан акценат ставља на психолошку тортуру којој су жртве биле подвргнуте.

Михајловић се захвалио присутнима и рекао да је на овој теми радио више од 37 година и да му је драго што је напокон објављен списак од 400 заробљеника који су изгубили своје животе на острву, јер шира јавност и данас сматра да тамо није било мртвих.

Микић је нагласио да књига указује на идеју која је шира од оног што је Голи оток представљао, а то је погубна идеја југословенства и судбина српског народа у 20. веку.

„Михаиловић је познат као неко ко се међу првима одважио да о овом свом личном искуству пише, и то на естетски и скоро документаристички начин, а ово је пета књига једног великог документаристичког циклуса“, рекао је он.

Савић је истакао да је и ова књига једнако тешка као и претходне и да се после ње свакако не може читати нека књига поезије или хумора.

„Затворска литература је обележила 20. век, а ова књига је препуна имена жртава и њихових џелата и у њој је осликана атмосфера у којој људи једни друге потказују“, напоменуо је он.

„Чини се да је неопходно да млађе опомињемо на то шта је у једном времену бешчашћа рађено неким људима“.

Јовановић је истакао да ова књига, осим свих њених осталих квалитета, пре свега има тај да доприноси истини о Голом отоку.

„Изгледа да ми и даље врло тешко апсорбујемо приче о Голом отоку, јер и даље има појединаца који негирају оно што се тамо догодило – тако да се чини да та истина још није апсолвирана на начин да ми данас када кажемо Голи оток, тачно знамо шта се тамо догодило и о каквим страхотама је реч“, рекао је он.

Један од најзначајнијих савремених српских писаца, Драгослав Михаиловић више од четири деценије истраживања и писања посветио је разоткривању личне и државне голготе на Голом отоку. Његова нова књига наставак је исписивања истине о најстрашнијем логору у бившој Југославији кроз сведочанства логораша. У књизи се, осим разговора са логорашима, налазе писма и полемике о улози Ђиласа у креирању и спровођењу партијске дисциплине и комунистичких метода преваспитавања. На крају нове документарно публицистичке књиге Михаиловић објављује свеукупни попис мртвих са Голог отока, са око четири стотине имена, који потиче из званичне документације.

Погледајте видео материјал http://youtu.be/Em-b4zLG0dM 

Наградa „Радоје Татић“ Гордани Ћирјанић

12. Јун 2012.

Наградa „Радоје Татић“ за превођење са шпанског и португалског додељена је у понедељак, 11. јуна у сали „Удружења књижевника Србије“ Гордани Ћирјанић за превод дела Хосеа Антонија Марине Теорија стваралачке интелигенције у издању Гласника, која је објављена 2011, саопштено је из фонда „Радоје Татић“.

Радоје Татић je био један од првих преводилаца са шпанског језика на овим просторима и врхунски познавалац латиноамеричке књижевности. Преводио је поезију, прозу и теоријске радове

понедељак, 11. јун 2012.

Представљена књига ЉУДСКА ПРАВА И УСТАВНА ДЕМОКРАТИЈА

11. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у петак, 8. јуна представљена књига Људска права и уставна демократија – Уставни судија између негативног и позитивног активизма Цирила Рибичича, у издању Гласника и Уставног суда Републике Србије.

О књизи су, осим аутора, говорили: проф. др Драгољуб Поповић, судија Европског суда за људска права, др Боса Ненадић, судија Уставног суда Републике Србије и доц. др Танасије Маринковић, уредник Гласникове Правне библиотеке.

„Одлуке Уставног суда које су најважније и најбоље не говоре само о његовом раду, већ и о озбиљним повредама људских права у некој држави, због чега су и оне донете“, рекао је некадашњи потпредседник Уставног суда Словеније, Рибичич.

У књизи, аутор најважније одлуке за заштиту људских и мањинских права назива „величанственим“. 

У њих је убројао одуке о враћању пребивалишта такозваним избрисаним грађанима или о противуставном уређењу принудног задржавања у психијатријској установи.

Говорећи о отпору на који могу да наиђу одлуке Уставног суда, Рибичич је рекао да без обзира на то колико биле јаке извршна и законодавна власт у тренутку доношења одлука, оне не могу добити „рат“ против Уставног суда, јер је то заправо противљење Уставу и поштовању људских права.

У једном делу књиге он је навео и одлуке где је због неслагања изнео издвојена мишљења, за која је судија Уставног суда Србије Боса Ненадић рекла да представљају једно од најважнијих јемстава судијске независности.

Према речима Босе Ненадић, Рибичич указује да је саставни део улоге судије Уставног суда да истрајава на сопственом ставу који иде у корист уставности и људских права, као и да га брани укључујући и издвојено мишљење.

Поповић је рекао да издвојено мишљење повећава одговорност судија за пресуду коју донесу, јер судија зна да постоји могућност да његов колега саопшти своје мишљење које је изнео током већања.

Књига ВИДИ ЧУДА I представљена у оквиру 55. Змајевих дечјих игара

08. Јун 2012.

У оквиру 55. Змајевих дечјих игара у четвртак, 7. јуна у Гласниковој књижари у Јеврејској 10 представљена је књига Види чуда I, коју је Гласник објавио као саиздавач са Библиотеком „Стефан Првовенчани“ из Краљева.

Књига је објављена у едицији „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића, а која је на Салону књига 2012. у Новом Саду добила награду за издавачки подухват године.

Дело Види чуда I намењено је деци школског узраста, а предвиђено је да се убудуће сваке године за „Змајеве дечје игре“ појави нови том.

О књизи су, том приликом, говорили: Гордана Тимотијевић, приређивач, Весна Алексић, један од „чудописаца“, Душан Поп Ђурђев, „чудописац“ и директор „Змајевих дечјих игара“ и Драгољуб Селаковић, шеф Гласниковог пословно-дистрибутивног центра.

петак, 08. јун 2012.

Владушићу уручена награда „Исидора Секулић“

07. Јун 2012.
У свечаној сали Скупштине града Београда у среду, 6. јуна уручена је престижна књижевна награда „Исидора Секулић“ за 2011, којом је за књигу Црњански, Мегалополис, у издању Гласника награђен Слободан Владушић.

Жири у саставу: Марко Недић (председник), Петар Пијановић и Александар Јерков, донео је одлуку једногласно. Ове године, у конкуренцији је било више од сто романа, збирки приповедака, књига есеја, путописа.

Књижевну награду, која се састоји од плакете, повеље и новчаног износа, већ 45 година додељује Фонд „Исидора Секулић“ који је основала општина Савски венац.

Реч је, каже се у образложењу жирија, које је прочитао Марко Недић, о целовитој и провокативној студији о једном од најзначајнијих писаца српске и светске књижевности 20. века. „У свом делу Владушић, чије су претходне књиге критика и студија такође скренуле пажњу наше стручне и културне јавности, открива, не само уметничке вредности и поетичке одлике књижевног рукописа Милоша Црњанског, већ даје и јединствену критику цивилизације нашег времена. То овом младом тумачу историје српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, пружа прилику да на промишљен и одрешит начин релевантно проговори и о савременом свету и његовој култури. У таквом тумачењу постоји и видан траг писца – Владушић је и сам приповедач и романсијер – који таленту за теорију и анализу даје живост и убедљивост, какву је својевремено имала и Исидора Секулић.“

Ратко Адамовић, председник Фонда „Исидора Секулић“, открио је и то да ће ове године, на Топчидеру, бити подигнут споменик Исидори Секулић. Општина Савски венац обезбедила је неопходна новчана средства.

„Пишући ову књигу и сам се запитао над тријадом: лично – национално – универзално, не желећи да се одрекне било чега – aко сам у томе успео – то је зато што је имао добре темеље: Црњански је онај видљиви темељ и њему сам одао захвалност самом књигом“, рекао је он.

Он је такође нагласио да је Исидора онај невидљиви темељ, а како се њој до сада није одужио, покушао је то, бар на неки начин да учини овом приликом: „Исидора, хвала ти што си ми показала како да лично не склизне у егоизам, како да се национално не преобрази у шовинизам, и најзад, како да космополитизам не постане аутошовинизам“.

Представљена књига ИЗ ИСТОРИЈЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ БОСНЕ

07. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у среду, 6. јуна представљена књига Из историје средњовековне Босне Влајка Беговића.

Како сазнајемо из поговора који потписује један од рецензената др Сима Аврамовић, професор Правног факултета у Београду, рукопис књиге је био довршен још давне 1975. и предат на објављивање издавачкој кући Свјетлост из Сарајева. Пошто је одбио да поступи према упутима тадашњег рецензента, аутор је рукопис повукао из штампе и није га потом понудио ниједном другом издавачу. Скоро 21 годину након ауторове смрти, рукопис је пронашао његов син и припремио га за објављивање.

О књизи су на представљању говорили: Дарко Танасковић, Бошко Мијатовић, Сима Аврамовић и Борис Беговић.

Борис Беговић, син Влајка Беговића, нагласио је да је на Божић 2010. у архиви свог оца пронашао рукопис препун писаних напомена, након чијег читања је почео да размишља о књизи која је данас пред читаоцима.

Мијатовић је напоменуо да је реч о првој књизи у Гласниковој едицији „Историје“ која је настала са жељом да се објављују квалитетни рукописи и привуку добри аутори.

„Реч је о заиста важној едицији која ће садржати дела која су популарна и занимљива за јавност, а њено покретање је зато, сматрам, изузетно битан корак у програмском развоју Гласника“, рекао је он.

Аврамовић је подсетио да ова књига почиње свој други јавни живот и да је сада можда и кориснија него да је објављена онда када је планирано.

„Она систематизује знања од пре 50-ак година наше историографије о средњовековној Босни, сагледава је баш онако како су то чинили водећи историографи тог времена, али она и опомиње на чињеницу да је историографија наука која прилично споро ферментира“, констатовао је он.

Танасковић је оценио да је реч о делу које је, пре свега, важно као документ о времену у ком је написано, а у којем није могло бити објављено.

„Мени је жао само због тога што ово издање није могло бити објављено тако да садржи и тадашње преписке аутора са рецензентима и слична документа – мислим да би оно тад у потпуности добило своју вредност и смисао“, рекао је он.

Влајко Беговић је рођен 1905. у селу Факовићи код Сребренице и био је ветеран Шпанског грађанског рата, учесник Француског покрета отпора током Другог светског рата, те високи комунистички функционер и активни друштвено-политички радник у СФРЈ. Једно време је био је и директора листа Борба, а објавио је велики број радова о економским и политичким питањима.

петак, 01. јун 2012.

Представљено критичко издање Целокупна дела Десанке Максимовић

01. Јун 2012.

Критичко издање Целокупна дела Десанке Максимовић, у издању Задужбине „Десанка Максимовић“, ЈП Службени гласник и Завода за уџбенике, представљено је на конференцији за новинаре у Клубу – књижари – галерији Гласник.

Ово капитално издање које се састоји из 10 томова, у највећој мери ослања се на решења која је применила сама песникиња, учествујући у приређивању својих Сабраних дела (Нолита, 1969) и Сабраних песама (Нолит, 1980–1990). Књиге садрже ауторизоване текстове и преводе Десанке Максимовић, при чему је пут до њиховог коначног облика контролисан на четири битна пункта ауторизације, почев од аутографа, преко верзије први пут објављене у периодичној публикацији и верзије први пут објављене у збирци, до оне у Сабраним песмама. Осим тога, ту су и сви пронађени текстови у рукопису, као и у верзијама објављеним у часописима и публикацијама.

Помоћник директора Завода за уџбенике Дејан Јовановић истакао је да Завод и Гласник у својим издавачким програмима подстичу културну мисију и одоворност, а прави пример за то управо су Целокупна дела Десанке Максимовић. Осим овог, за српску културу, капиталног издања, Гласник и Завод су до сада заједнички објавили десетине значајних наслова.
Према речима проф. др Станише Тутњевића, ово критичко издање је највећи научни подухват у српској књижевности.
– Ово је велики издавачки подухват, не само због критичке апаратуре, већ и због чињенице да је одједном издато 10 књига, чиме се не губи на континуитету приређивања. Посебну захвалност за објављивање целокупних дела дугујемо државним издавачима Заводу за уџбенике и Службеном гласнику, чији је директор Слободан Гавриловић веровао у неопходност оваквог издања и подржавао га чак и када су приређивачи губили наду – рекао је Тутњевић, истакавши да би њихов рад требало да буде путоказ како треба приступати српским писцима у будућности. 

Проф. др Душан Иванић је истакао да овом издању недостају Десанкина преписка и белешке, које није било могуће прикупити јер захтевају најмање десет година научноистраживачког рада.
– Овим издањем се не завршава истраживање дела Десанке Максимовић. Напротив, оно тек почиње – нагласио је Иванић.
Не само да ових 10 књига пружа бољи увид у њено дело, већ се њима, према речима проф. др Слободана Марковића, добило „много у сагледавању њеног лика“.
– Већ се знало да је Десанка велика песникиња, али сада је потврђено и да је она значајан прозни писац и есејиста, као и да је највећи преводилац поезије на српски језик, будући да је превела више од две хиљаде песама. Осим тога, показано је да је она најкомпонованији песник у српској поезији. Он је подсетио да су њене песме – попут „Стрепње“ и „Крваве бајке“ – ушле у нашу свест и на тај начин постале симболи љубави, патриотизма или хуманости.
Прва три тома чине песме, у четвртом и петом налази се проза, шести је посвећен песмама, седми прози за децу, у осмом и деветом су сабрани преводи, а последњи, десети том чини биобиблиографија.
Књиге ће моћи да се нађу у дигиталном облику на сајтовима Задужбине „Десанка Максимовић“ и Народне библиотеке Србије. Како су најавили издавачи, ово критичко издање биће представљено широј јавности 13. јуна, у 19.30 часова, на Коларцу.