КУЛТУРА РАЗГОВОРА

Пре неколико дана, књижевник Светислав Басара се у једном тексту  са носталгијом присетио времена у којима су српски националисти били господа и у том контексту поменуо Борислава Пекића.

Независно од нескривене задње намере с којом је Басара рекао то што је рекао, и ако апстрахујемо чињеницу да је свака генерализација погрешна – ова изјава је, барем једним делом, и драгоцена и тачна.

Сви српски националисти, баш као ни српски “антинационалисти”, наиме, нису нужно били господа, као што нису ни данас.

Али, Борислав Пекић јесте био. И националиста и господин.

Стасавши као противник титоистичке диктатуре, која је гушила људска, па самим тим и национална права, један од најзначајнијих српских писаца двадесетог века је борбу за грађанске слободе схватао у њеном изворном и суштинском смислу, не раздвајајући национализам од демократије, ни демократско од националног.

А начин на који је ту борбу, у својим нефикционалним текстовима и јавним наступима водио, био је писмен и елоквентан, бескомпромисан, али култивисан,  лишен млакости и релативизација, али прожет спремношћу да се неистомишљеник уважи и саслуша.

Након пораза комунистичког блока, међутим, српски тоталитаристи су, прихвативши се националних и антинационалних барјака, успели да и идеју национализма и идеју демократије добрано избламирају, чему је   Борислав Пекић  био непосредни, дубоко разочарани сведок.

Упоредо са домаћом, директном и прикривеном, свесном и несвесном, борбом против националног и демократског, вођеној са више супротстављених, или само привидно супротстављених, у сваком случају узајамно  и у најмању руку прећутно координисаних страна, на глобалном, биполарне равнотеже моћи лишеном нивоу, почела је озбиљна борба –  декларативно против национализама,  а заправо против малих нација, па самим тим и против демократије,  с циљем обезбеђивања што трајније и што  организованије доминације великих и успостављања тоталне орвеловске контроле.

У таквим условима стасавају нове генерације, једним делом индоктринисане шареним лажама које им нуде орвеловски амбасадори, задојене провинцијалном мржњом према свему што их асоцира на сопствену нацију, па самим тим и према самима себи, другим делом обузете ништа мање провинцијаном ксенофобијом. Тим екстремно супротстављеним провинцијализмима заједничко је застрашујуће  непознавање светова које се некритички обожавају или мрзе и изразита нетолеранција и неспремност за цивилизован дијалог.

Ове године  Службени гласник је, под насловом  „Златно доба дијалога“,  објавио књигу у којој су сабрани бројни интервјуи и разговори које је Пекић током каријере дао и водио, а коју су приредиле Љиљана и Александра, ауторова супруга и ћерка. Реч је о зборнику који, и садржином  и формом, пластично демонстрира шта је то просвећени патриотизам; о књизи за каквом ово време и ова средина несвесно вапе.

Ћитаоц  „Златног доба дијалога“ имаће прилику да сазна пун смисао и суштински садржај поменуте Басарине поруке, истинитије, чини ми се – барем када је Борислав Пекић у питању –  него што би онај који ју је изрекао могао и да претпостави.

Ауторски текст: Владимир Кецмановић