Претражи овај блог

среда, 30. новембар 2011.

Одржана конференција „До транспарентног и модерног законодавног система“

30. Новембар 2011.

У Дому Народне скупштине је у уторак, 29. новембра одржана конференција „До транспарентног и модерног законодавног система“ у организацији Народне скупштине Републике Србије, Владе Републике Србије, Министарства правде, Министарства културе, информисања и информационог друштва и ЈП Службени гласник.

На конференцији су говорили домаћи и страни експерти из области законодавства, регулаторне реформе, информационог друштва и европских интеграција који су представили неке од могућих смерова реализације државних стратешких циљева у вези са успостављањем стабилног, транспарентног и модерног законодавног система.

Тематски блокови конференције били су:

1. Стратешки оквир: реформа прописа и развој информационог друштва у процесу придруживања ЕУ

2. Законодавни процес у Србији: израда, усвајање, објављивање и дистрибуција/десеминација прописа

3. Добра пракса и приступ законодавству Европској унији.

Конференцију су отворили Гордана Чомић, потпредседница Народне скупштине, Гордана Пуалић, државна секретарка Министарства правде, Јасна Матић, државна секретарка Министарства културе, информисања и информационoг друштвa и Слободан Гавриловић, директор ЈП Службени гласник.

Гордана Чомић је истакла да се доношењем закона и контролом њихове примене мења друштвени систем и унапређује квалитет живота грађана. „У том процесу веома је битна отвореност рада Народне скупштине, која се огледа у подношењу и прихватању великог броја амандмана народних посланика, као и у организовању јавних слушања“, рекла је она.

Гордана Пуалић је оценила да су видљиви резултати постигнуте регулаторне реформе у Србији, као и информатизације друштва, док је Јасна Матић је указала да су у протекле три године уведене информационе технологије у рад Владе и Републичког секретаријата за законодавство. Тиме је унапређен квалитет рада тих институција, које су тако постале транспарентније, чиме се истовремено смањује и могућност постојања корупције.

Слободан Гавриловић је истакао да је битно кроз дискусије сагледати постигнуте резултате и стратешке циљеве државе и изразио уверење да ће ова конференција допринети даљем унапређењу квалитета законодавног процеса у Србији.

Милица Делевић, директорка Канцеларије за европске интеграције је рекла да ће ЕК по додели статуса кандидата проверити усклађеност законодавства са стандардима ЕУ.

„То ће уједно бити и припрема за отварање преговора о чланству“, истакла је она и додала да је српско законодавство у великој мери усклађено са европским, али да недостаје примена, што је, како је подсетила, забележено и у Извештају ЕК о напретку Србије.

„Тај процес не може да се заврши доношењем закона – права провера је да ли се они примењују и да ли су донети подзаконски акти“, оценила је Делевићева, нагласивши да је усклађивање законодавства суштина процеса европских интеграција.

Говорећи о хармонизацији домаћег законодавства са законодавством Европске уније, учесници су се сложили да је поред доношења, битно и праћење примене донетих закона. Осврнули су се о и на улогу Уставног суда на законодавни процес у Србији, као и на активности ГИЗ пројекта у оквиру немачко-српске развојне сарадње са циљем унапређења законодавног процеса у Србији.

У оквиру разматрања законодавног процеса у Србији, Влатко Ратковић, председник Законодавног одбора, упознао је присутне са поступком и процедурама усвајања предлога закона који се налазе на дневном реду седница или заседања Народне скупштине. Указао је на утицај народних посланика на коначни текст закона, који се постиже подношењем амандмана на предлоге закона. О законодавном процесу своје излагање су имали и представници Владе, који су се осврнули и на увођење електронских седница Владе. Представљен је и Гласник, који објављује и дистрибуира донете прописе.

О искуствима и пракси у Европској унији у вези са законодавним процесом и дистрибуцијом правних информација грађанима коришћењем нових технологија, говорио је Андреа Бартолини, помоћник генералног директора Издавачке канцеларије Европске уније.

О процесу усклађивања националних законодавстава са законодавством ЕУ, појединачним искуствима и томе како на најбољи начин олакшати приступ законским актима грађанима, говорили су Маурицио Кватрочоки, директор Државне штампарије и ковнице Републике Италије, Стефан Котин из Генералног секретаријата Владе Републике Француске, Ксенијa Миховар Глобокар, директорка Службе Владе Републике Словеније за законодавство и Шпела Муних Станич, директорка Урадног листа Републике Словеније.

Извор:http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/odrzana-konferencija-%E2%80%9Edo-transparentnog-i-modernog-zakonodavnog-sistema%E2%80%9C

петак, 25. новембар 2011.

Гласников Портал клуба читалаца

25. Новембар 2011.


С циљем да још бољe представи своју издавачку делатност и бројне активности које креира и подржава, Гласник је од сада богатији за још један комуникацијски канал – Портал клуба читалаца (http://www.klubglasnik.com/).

Реч је о најсавременијој интернет продавници књига израђеној у „asp.net“ технологији, која омогућава плаћање банкарским картицама, брзо и једноставно претраживање књига и садржаја, преглед препорука, аутора, уредника, вести, попуста и још много других могућности.
Гласник је већ неколико месеци присутан и на популарним друштвеним мрежама, па ће реализација идеје о Порталу клуба читалаца само заокружити план о интеграцији и модернизацији Гласниковог дигиталног представљања и пословања. На тај начин ће дигитално бити повезано неколико канала преко којих Гласник комуницира и послује са својим партнерима, корисницима и клијентима.

На интернет сајту Гласника већ неко време постоје и видео-материјали са представљања Гласникових издања и делатности, а Портал клуба читалаца биће директно повезан са Гласниковим званичним интернет сајтом (http://www.slglasnik.com/). Истовремено ће интегрисати и Гласникове профиле на друштвеним мрежама „Facebook“, „Twitter“ и „LinkedIn“, на сајту „Youtube“, као и Гласников блог и форум.

Свим потенцијалним купцима и корисницима Гласникових услуга и даље ће бити доступне правовремене и тачне информације – сада мултипликовано и кроз различите форме – на најсавременији и најпотпунији начин, што ће означити и постављање јединственог, највишег стандарда у погледу комлетности и савремености дигиталног представљања на тржишту у региону, када су у питању предузећа Гласниковог профила.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnikov-portal-kluba-citalaca

У сусрет конференцији „До транспарентног и модерног законодавног система“

25. Новембар 2011.

У Прес сали Владе Републике Србије, у петак, 25. новембра, одржана је конференција за медије поводом предстојеће конференције „До транспарентног и модерног законодавног система“, која ће бити организована у уторак, 29. новембра, у Дому Народне скупштине Републике Србије.

О конференцији коју организују Народна скупштина Републике Србије, Влада Републике Србије, Министарство правде, Министарство културе, информисања и информационог друштва и ЈП Службени гласник, говорили су:

Гордана Пуалић, државна секретарка Министарства правде у Влади Републике Србије,
Јасна Матић, државна секретарка за дигиталну агенду Министарства културе, информисања и информационог друштва у Влади Републике Србије,
Младен Младеновић, заменик генералног секретара Скупштине Србије
и Слободан Гавриловић, директор ЈП Службени гласник.

Гордана Пуалић је нагласила да је скретање пажње јавности и медија на конференцију „До транспарентног и модерног законодавног система“ изузетно важно, јер се тако истовремено указује и на позитивне промене у информатичком и законодавном систему наше државе, које су усмерене ка хармонизацији домаћег законодавног система са законодавством Европске уније.

„Крајњи циљ свега тога јесте јачање владавине права, демократичности и заштите права људи кроз један модеран, ефикасан и транспарентан законодавни систем“, истакла је она.
Јасна Матић је нагласила да промене и напредак у информатичком и комуникацијском аспекту нашег друштва воде ка унапређењу целокупног правног система, што значи и ка квалитетнијем животу за све грађане Србије.

„Начињене су бројне позитивне промене у минулом периоду како би све заинтересоване стране могле да се упознају са процесима законске регулативе и узму учешћа у самом законодавном процесу“, констатовала је она.

Младен Младеновић је изразио задовољство што ће Народна скупштина као носилац законодавне власти у Србији бити уједно и домаћин конференције која, имајући у виду листу учесника, представља идеалну прилику за размену искустава, отварање појединих питања и квалитативан искорак у даљем процесу модернизације и унапређења правног система Србије.

Слободан Гавриловић је захвалио свим партнерским институцијама, организацијама и појединцима који учествују у организацији конференције, нагласивши да ЈП Службени гласник наставља да буде поуздан посредник између државе и грађана, као последња карика која омогућава да пропис ступи на снагу, да буде доступан свим грађанима Србије и да почне да се примењује.

„Имплементирањем нових технологија у свој производни процес и постављањем Портала службених гласила Републике Србије и база прописа, Гласник настоји да свој посао обави што је могуће ефикасније, гарантујући да је правна информација коју преноси службена, аутентична, ажурна и лако доступна, и на тај начин доприносећи транспарентности и сигурности правног система“, закључио је Гавриловић.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/u-susret-konferenciji-%E2%80%9Edo-transparentnog-i-modernog-zakonodavnog-sistema%E2%80%9C

YouTube: http://youtu.be/mNEthMrhIvM

уторак, 22. новембар 2011.

Представљен часопис за анализу политике ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ

22. Новембар 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у понедељак, 21. новембра представљен часопис за анализу политике Политички живот.

Факултет политичких наука у Београду и Гласник покренули су часопис Политички живот, који ће излазити једном у три месеца, а покретање овог часописа произашло је из потребе за озбиљним политичким анализама савремених политичких проблема, како у Србији, тако и на регионалном и међународном плану.

О часопису су говорили: проф. др Славиша Орловић, проф. др Илија Вујачић и проф. др Вукашин Павловић.

Декан ФПН, Илија Вујачић, рекао је да ће се часопис бавити анализом јавних политика, јер је до сада постојао недостатак таквих текстова у Србији, као и да ће то представљати важан допринос и оној области којом се ФПН бави.

Павловић је истакао је да је овим часописом бурни политички живот у Србији добио прилику да од компетентних људи добије политичку анализу, не само дешавања у земљи већ и у региону и шире.

Славиша Орловић, главни уредник часописа, објаснио је да се Политички живот бави анализом јавних политика, политичких институција и политичких процеса, којом ће се дати допринос јачању институција и развијању демократске политичке културе.

„Будући да је јавно поље загушено површним и плитким обрадама политичких тема, које је некритичко, неретко нестручно и необјективно, постоји потреба да се гласније и чешће проговори језиком струке“, рекао је Орловић.

Орловић је представљајући други број тог тромесечника навео да очекује да ће читаоци бити и посланици, министри и њихови помоћници, странке односно сви актери друштвено политичког живота. Оценио је да политиколози не треба да забијају главу у песак, већ да јавно износе своје анализе.

Орловић је најавио и да ће десет његових колега пратити предстојећу предизборну кампању у Србији, а посебно финансирање странака и коалиције.

Међу ауторима анализа у другом броју Политичког живота су и Милица Делевић, Чедомир Чупић и Ратко Божовић

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljen-casopis-za-analizu-politike-politicki-zivot

YouTube: http://youtu.be/TIzc0GsqPy0

Конференција „До транспарентног и модерног законодавног система“

21. Новембар 2011.

У уторак 29. новембра 2011. у Дому Народне скупштине, одржаће се конференција „До транспарентног и модерног законодавног система“.

Организатори су: Народна скупштина Републике Србије, Влада Републике Србије, Министарство правде, Министарство културе, информисања и информационог друштва и ЈП Службени гласник.

Домаћи и страни експерти из области законодавства, регулаторне реформе, информационог друштва и европских интеграција представиће неке од могућих смерова реализације државних стратешких циљева у вези са успостављањем стабилног, транспарентног и модерног законодавног система.

Тематски блокови конференције су:
1. Стратешки оквир: реформа прописа и развој информационог друштва у процесу придруживања ЕУ
2. Законодавни процес у Србији: израда, усвајање, објављивање и дистрибуција/десеминација прописа
3. Добра пракса и приступ законодавству Европској унији.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/konferencija-%E2%80%9Edo-transparentnog-i-modernog-zakonodavnog-sistema%E2%80%9C

понедељак, 21. новембар 2011.

Конкурс за награду „Десимир Тошић”

21. Новембар 2011.

ЈП Службени гласник расписује конкурс за награду „ДЕСИМИР ТОШИЋ“

НАГРАДА СЕ ДОДЕЉУЈЕ У ДВЕ КАТЕГОРИЈЕ:

– за најбољу књигу објављену у 2011. години из области публицистике,
– за најбољу колумну, фељтон или серију текстова који су објављени у штампаним или електронским медијима у 2011. години.

Номиновано дело, чија је тема од значаја за политички, културни, привредни, односно свеукупни друштвени живот Србије, треба да изражава личан и независан став аутора, упечатљив и без идеолошке или друге острашћености и искључивости, и да доприноси развоју демократског јавног мњења у земљи. За награду могу да конкуришу појединац или група за заједничко дело, објављено први пут у периоду од 1. јануара до 31. децембра 2011.

Публицистички радови у ширем смислу, односно монографије, мемоари, историјски романи и слично, не могу конкурисати за награду.

О добитницима награде одлучиваће жири у саставу: Драгољуб Жарковић, председник, проф. др Младен Лазић и проф. др Душан Павловић.

Имена добитника награде биће објављена на свечаности 20. фебруара 2012. године.
За најбољу књигу у области публицистике додељује се новчана награда у износу од 240.000,00 РСД. За најбољу колумну, фељтон или серију текстова у штампаним или електронским медијима награда је штампање књиге аутора награђених текстова у издању Гласника.
Пријава на конкурс траје до 31. децембра 2011. године. Заинтересовани аутори радове могу послати на адресу ЈП Службени гласник, Краља Милутина 27, са назнаком: за награду „Десимир Тошић“. Пристигли радови неће се враћати ауторима.

Гласник је награду „Десимир Тошић“ одлучио да установи имајући у виду да су награде у публицистици готово замрле. Избором имена Десимира Тошића (1920–2008) истовремено се желело да се очува сећање на једног од најзначајнијих, независних српских интелектуалаца, чије дело осликава друштвене и политичке промене у Србији 20. века.

Циљ додељивања награде јесте афирмација основних хуманистичких и демократских принципа за које се Тошић залагао, а у основи су сваког истинског стваралаштва.

петак, 18. новембар 2011.

Представљена књига ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА 2

18. Новембар 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак, 17. новембра, представљена је књига Између српа и чекића 2 Срђана Цветковића.

О књизи су говорили др Момчило Павловић, Лазар Стојановић и аутор.

Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, оценио је да је аутор Цветковић страстан истраживач, отворен за сугестије, али и упоран да своје намере до краја реализује.
„Књига је у појединим деловима интригантна и не морате се сложити са свим, али морате констатовати да је аутор коректно истражио целокупну доступну документацију и потрудио се да разговара са свим релевантним личностима“, истакао је он.

Редитељ, преводилац и публициста Стојановић рекао је – ако је реч о деловању у јавности и оном што је књига досад постигла, али и ономе што ће постићи – да је начело оваквог начина повезивања чињеница и њиховог објављивања, нешто што подсећа на причу о цару Трајану и козјим ушима.

„Књига, пре свега у уводном делу, покушава да у историјски контекст стави репресију и покаже да је она нешто што је у потпуности сагласно нашем културном обрасцу и што ће нас вероватно пратити још неко време, а чињеница је да репресију врши свака власт – од времена краља па до актуелне власти“, констатовао је он.

Цветковић је нагласио да сматра да је за наше друштво изузетно значајно да се суочи с овом темом, с обзиром на то да је она дуго била табуизирана, а да су чак и аутори који су покретали овакве теме често завршавали иза решетака.

„Ово је наставак мојих ранијих истраживања, а у овом тому сам желео да истражим каква је била филозофија и пракса репресије у самоуправном социјализму“, рекао је он. „Планирам да се у наредном тому бавим отпорима комунистичком режиму од 1945. до 1991. године – то је нека замишљена трилогија коју сам планирао да спроведемо у дело уколико то буде у мојој моћи“, најавио је Цветковић.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-izmedju-srpa-i-cekica-2

среда, 16. новембар 2011.

Представљено првих шест књига ИЗАБРАНИХ РАЗГОВОРА Милоша Јевтића

16. Новембар 2011.
У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 15. новембра представљено је првих шест од укупно 12 књига Изабраних разговора Милоша Јевтића.
О књигама су говорили проф. др Дарко Танасковић, уредник и директор Гласника Слободан Гавриловић и аутор.
Аутор предговора, проф. др Танасковић означио је серију као јединствени подвиг, плод човекољубља и одговорности аутора који је саговорницима омогућио да кроз разговор постану свесни себе, будући да су му говорили и оно што нису имали намеру да кажу. Аутор је, међутим, био довољно увиђаван да их никада није наводио да кажу оно што стварно нису желели, или оно што некада нису ни смели да кажу.
Тражећи неки заједнички именитељ за све саговорнике, Танасковић је навео да их има неколико, а на првом месту – да су сви били мајстори свог заната и да су се потврдили и у земљи и свету.
„Сви су били светски људи, али дубоко укорењени у родно тло, што се данас сматра да је немогуће, и сви су волели друге људе и били спремни на дијалог“, нагласио је он.
Гавриловић је представио аутора као уваженог новинара и уредника на чијим су се емисијама училе генерације и које су биле сведочанства епохе и упориште персонализоване меморије. Он је рекао да су за серију одабрани и за ову прилику посебно приређени текстови разговора Јевтића са саговорницима различитих генерација, стручне, идејне и националне припадности, а да је свака књига уређена према областима деловања Јевтићевих гостију и природи њихових сведочења.
Шест објављених књига, како је приметио Гавриловић, почињу, и то не случајно, томом у коме су разговори с лингвистима, а насловљен је Чудо језика, јер реч и језик су у центру пажње самога Јевтића. Следе Поднебље духа (разговори с мислиоцима), Тачке ослонца (разговори са историчарима књижевности), Чувари традиције (разговори са истраживачима и тумачима прошлости), Радост читања (разговори са песницима) и Лепота звука (разговори с музичарима). У припреми су књиге: Печат времена (о прозној књижевности), Светови уметности (о ликовној уметности), Живот сцене (о позоришту и театрологији), Поузданост науке (о медицини, природним и техничким наукама), Снага градитељства (о архитектури и урбанизму), а последњи, 12. том Преплитања, садржи 15 разговора са ствараоцима различитих профила из република бивше Југославије. Гавриловић је проценио да ће ових 12 књига бити значајна синтеза за истраживаче у будућности да виде дубину знања и духовности својих предака, а то што су се разговори одвијали спонтано, а не према научним стандардима чини их бољим и драгоценијим.
Јевтић је објаснио да је започео с објављивањем разговора у форми књига и да је тако створена едиција „Одговори“ која данас броји више од 300 наслова. Намера му је била, како је истакао, да одбрани новинарство од пролазности и покаже лепоту разговарања, и да је зато захвалан што ће ове књиге да остану као трајан траг.
Он је признао да је током четири деценије имао веома примамљиве понуде да разговара с политичарима или неким привредницима, а данас богаташима, и да никада није одустао од почетне идеје да разговара само с уметницима и научницима.
Јевтић  се захвалио говорницима и објаснио да је књиге почео да пише када је схватио да људи не слушају једни друге, већ само себе.
Аутор је, на крају, рекао да је највећи труд био припрема за разговор будући да: „Ми као новинари треба да будемо упућени и у ствари које нисмо учили у школи“.

четвртак, 10. новембар 2011.

Представљен 16. број ИЗАЗОВА ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

10. Новембар 2011.

Нови број часописа Изазови европских интеграција представљен је у среду, 9. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник.

Тема 16. броја часописа је борба против системске корупције у Србији, а на његовом представљању су говорили Зоран Стојиљковић, професор Факултетa политичких наука и председник Одбора Агенције за борбу против корупције, Чедомир Чупић, професор Факултетa политичких наука и члан Одбора Агенције за борбу против корупције, Данило Шуковић, члан Савета за борбу против корупције, Горан Радосављевић, државни секретар Mинистарства финансија Републике Србије и Никола Јовановић, главни уредник часописа.

„Нацрт измена и допуна Закона о јавним набавкама, чији је циљ сузбијање корупције, требало би да уђе у јавну расправу наредне седмице“, најавио је Радосављевић.

Он је рекао да се изменом тог закона повећавају транспарентност и ефикасност институција и уводи већа контрола пре и после објављивања тендера за јавне набавке.

„Реформа институција ће се пре свега односити на јачање капацитета Комисије за заштиту права понуђача“, рекао је државни секретар. Радосављевић је прецизирао да ће та комисија радити у бољим условима, да ће имати више запослених, да ће се повећати јавност њеног рада – мораће да објављује све што ради, као и податке о томе докле је неки предмет стигао.

Превиђено је, како је рекао, да буде ојачан и сектор Министарства финансија за јавне набавке који ће добити нове надлежности. Радосављевић је истакао да је идеја да се централизују јавне набавке и да се формира централна институција која ће набављати за потребе државе, али је рекао да још нису разрађени детаљи.

Чупић је оценио да су за борбу против корупције изузетно важни јасни и прецизни закони и увођење оштрих казни. Он је рекао да сматра да је неопходно донети и закон о пореклу имовине, због „побочне корупције“ која се, како је истакао, тешко открива.

Према његовим речима, важна је и улога независних тела јер су институције у великој мери „уништене и изложене уценама“. Агенција за борбу против корупције би, како је истакао, требало да добије и истражне и извршне функције, како би могла да самостално истражује случајеве корупције.

Стојиљковић је истакао да је у борби против корупције потребно разбити монополе, сузити дискрециона овлашћења и законом појачати одговорност учесника у јавним набавкама. Он је напоменуо да се годишње на јавне набавке у Србији троши три до четири милијарде евра, и да би се значајно могло уштедети ако би се спречила корупција.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljen-16-broj-izazova-evropskih-integracija

среда, 9. новембар 2011.

Конференција ДО ТРАНСПАРЕНТНОГ И МОДЕРНОГ ЗАКОНОДАВНОГ СИСТЕМА

Конференција

ДО ТРАНСПАРЕНТНОГ И МОДЕРНОГ ЗАКОНОДАВНОГ СИСТЕМА

Образложење: Стратегија регулаторне реформе у Републици Србији за период од 2008. до 2011, Стратегија развоја информационог друштва у Републици Србији до 2020. и eSSE Агенда + за развој информационог друштва у Југоисточној Европи за период 2007–2012. створили су правни основ, али и обавезу, како према грађанима тако и у процесу придруживања Европској унији, за успостављање стабилног, транспарентног, модерног и ефикасног правног система и скупа сервиса, ради приближавања законодавства правним лицима и грађанима Србије (пореским обвезницима) и успостављања двосмерне комуникације са њима.

Теме: 1. Стратешки оквир: реформа прописа и развој информационог друштва у процесу приближавања ЕУ;
2. Процес израде, усвајања, објављивања и дистрибуције/десеминације прописа у Србији;
3. Приступ законодавству Европске уније

Организатори: Народна скупштина Републике Србије, Влада РС, Министарство правде, Министарство културе, информисања и информационог друштва и ЈП „Службени гласник“

Место: Народна скупштина Републике Србије

Време: 29. новембар 2011.
9.30–10.00 Регистрација учесника конференције
10.00–10.15 Поздравна реч – председница Народне скупштине, министарка правде (у име Владе и Министарства правде), министар културе, информисања и информационoг друштва и директор ЈП „Службеног гласника“

Први блок: СТРАТЕШКИ ОКВИР
10.15–10.30 Хармонизација националног законодавства са законодавством Европске уније – Милица Делевић, директорка Канцеларије за придруживање ЕУ
10.30–10.45 Србија на путу ка ЕУ с аспекта регулаторне реформе и увођења информационог друштва – Vincent Degert, шеф делегације Европске уније у Србији
10.45–11.00 Симплификација прописа у Србији – Мира Прокопијевић, директорка Канцеларије за регулаторну реформу и анализу ефеката прописа
11.00–11.15 Утицај одлука Уставног суда на законодавни процес у Републици Србији – др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Уставног суда Србије
11.15–11.30 Стратегија развоја информационог друштва с аспекта законодавства – Јасна Матић, државни секретар
11.30–11.45 Дискусија
Пауза
Други блок: ЗАКОНОДАВНИ ПРОЦЕС
12.00–12.15 Израда прописа у Србији (израда нацрта, усаглашавање, јавна расправа...) – Градимир Ненадовић, директор Републичког секретаријата за законодавство и Тамара Стојчевић, генерални секретар Владе
12.15–12.30 Усвајања прописа у скупштинској процедури – Вељко Одаловић, генерални секретар Народне скупштине РС
12.30–12.45 Објављивање и дистрибуција/десеминација прописа – Слободан Гавриловић, директор ЈП „Службеног гласника РС“
12.45–13.00 Дискусија
Пауза
Трећи блок: ДОБРА ПРАКСА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
13.30–13.45 Приступ законодавству Европске уније (Извори правних информација у Европи) – Mr Andrea Bartolini, помоћник генералног директора Издавачке канцеларије Европске уније
13.45–14.00 Службена гласила – врсте, медији, модел финансирања, издавач, систем консолидације/пречишћавања прописа, онлајн приступ законодавству – Mr Andrea Bartolini, Секретаријат Европског форума службених гласила
14.00–14.15 Пројекат „Normattiva“, ИТ решење за законодавни процес у Италији – Mr Alfonso Andriani, Министарство правде Републике Италије
14.15–14.30 Законодавни процес и дистрибуција прописа у Француској, систем S.O.L.O.N. – Mr Stephane Cottin, Влада Републике Француске, Генерални секретаријат
14.30–14.45 Искуство Словеније у процесу хармонизације националног и ЕУ законодавства – Ксенијa Миховар Глобокар, директорка Службе Владе Републике Словеније за законодавство
14.45–15.00 Урадни лист Републике Словеније – Шпела Муних Станич, директорка Урадног листа
15.00–15.15 Дискусија

Напомене:
1. Коначну формулацију предложених појединачних излагања потребно је да дају сами излагачи.
2. Излагања са конференције биће објављена у посебном броју часописа Изазови европских интеграција.

На Коларцу представљена Споменица Валтазару Богишићу

09. Новембар 2011.

У Малој сали Коларчеве задужбине је у уторак, 8. новембра представљена Споменица Валтазару Богишићу – капитално дело о којем су говорили Миодраг Орлић, Јован Ћирић, Лука Бренеселовић и Jовица Тркуља.

Уредник Тркуља је наводећи детаље из Богишићеве изузетно занимљиве биографије констатовао да његов Општи имовински законик за правнике има исти значај као што за књижевнике има Његошев Горски вијенац.

„Споменица садржи 75 прилога, од којих је чак 50 на страним језицима, а које потписују аутори из читавог света, од Јапана до Бразила, а Гласник је као издавач имао жељу да овим делом реафирмише Богишића као аутора и пионира низа научних дисциплина“, рекао је он.

Приређивач дела, Бренеселовић, је акцентовао феномен Срба католика у Дубровнику, који је кроз историју занемариван, а који је, како је рекао, кључ за разумевање Богишићевих истраживачких намера и дела.

Ћирић, директор саиздавача – Института за упоредно право и аутор једног од прилога истакао је значај и упорност приређивача Бренеселовића и напоменуо да би прилог који је он написао требало да укаже на то што је Богишић у свом раду увек имао на уму, а то је да право мора имати упориште у обичајима, моралу и начину живота грађана.

Орлић је нагласио да дело представља задивљујући подухват и својеврсни споменик, а да Задужбина једног великана, као што је Илија Милосављевић Коларац, вероватно и јесте једино достојно место да се говори о још једном великану – Валтазару Богишићу.

„Ово свaкако није дело које ће се разграбити, већ је реч о задужбинарском подухвату“, закључио је он.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/na-kolarcu-predstavljena-spomenica-valtazaru-bogisicu

Гласник у служби помоћи најугроженијима

08. Новембар 2011.

Гости Гласника у уторак 8. новембра, у пословним зградама у Краља Милутина 27 и Јована Ристића 1 били су продавци магазина Лицеулице, који иначе продају најсиромашнији и најугроженији припадници маргинализованих група, попут деце из „Свратишта“, особа из Удружења за ментално недовољно развијене особе, удружења „Живимо заједно“ и „Кец Мнро“.
Они су том приликом продавали магазин Лицеулице по цени од 100,00 динара, од чега је 50% прикупљених средстава директно као приход прослеђено продавцима, који су истовремено могли да се упознају са радом Гласника и његовим запосленима.

Лицеулице је магазин који излази једном месечно, а половина остварених прихода од продаје остаје продавцима, док се преостала средства користе за развој пројекта, финансирање часописа, додатни рад на интеграцији продавца и друге различите инклузивне програме под истим именом.

Посета Гласнику представља такође и наставак нашег хуманитарног ангажмана започетог средином октобра када смо организовали продајни мини-салон књига „Кућа од књига за децу из Свратишта“.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnik-u-sluzbi-pomoci-najugrozenijima

понедељак, 7. новембар 2011.

Награда „Вукове задужбине“ за Гласниково издање

07. Новембар 2011.

Добитници награда „Вукове задужбине“ за уметност и науку за 2011. годину су сликар Сава Стојков и проф. др Снежана Самарџија за књигу Облици усмене прозе, објављене у издању Гласника, саопштено је у петак, 4. октобра на крају редовне годишње скупштине Задужбине.

Председник одбора Задужбине за награду која се додељује за уметност, др Драшко Ређеп, навео је у образложењу одлуке да је Стојков „један од доајена српског сликарства данас и иде у ред оних стваралаца који дуготрајно и понесено преносе вуковске идеје блискости са духом народног стваралаштва и преноси их на просторима који се могу без претеривања назвати планетарним“.

Подсетивши да је награда дата за изложбу одржану у априлу у Музеју Војводине у Новом Саду, Ређеп је рекао „да се уметник непрекидно чини невешт у модерним временима но, баш зато што скроз усваја истину како прошлост дуго траје; он у тихом сјају својих вертикала, торњева и топола сугерише једну од најплеменитијих сликарских визија наших људи и крајева“.

Слободан Грубачић, председник одбора за награду за науку и дописни члан САНУ, навео је да је одабрано дело „наставак значајног и несвакидашњег научног подухвата којег се едицијом Појмовник прихватио њен уредник Гојко Тешић“.

Одбор је одлуку образложио оценом да је лауреаткиња „без сумње један од водећих проучавалаца историје и поетике усмених прозних облика у српској и европској фолклористици и својим научним радом одавно превазишла оквире српске науке“.

У даљем образложењу одлуке наводи се да „књига Облици усмене прозе представља још једну потврду највиших научних и стручних квалитета њеног рада на проучавању српских усмених умотворина и чини изузетан допринос српској науци о књижевности“.

Грубачић је навео да су у најужем избору биле и књиге Ентитет у сенци, мапиране моћи и државни спектакл у Карловачкој митрополији Јелене Тодоровић и монографија Александар Обреновић владар на прелазу векова доц. др. Сузане Рајић.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/nagrada-%E2%80%9Evukove-zaduzbine%E2%80%9C-za-glasnikovo-izdanje

среда, 2. новембар 2011.

Олимпијска историја – сведочанство измењене улоге спорта

Крајем 2010, Гласник је у сарадњи са Олимпијским комитетом Србије објавио двотомну монографија Олимпијски вековник, приређену поводом обележавања 100 година ОКС.
Приређивач монографије Чедомир Шошкић је на предствљању истакао да је реч о делу које је својеврсна „историја српског олимпизма која представља успех не за спортисте, већ и за српско спортско новинарство", док је легендарни српски кошаркашки ас Владе Дивац, иначе актуелни председник ОКС назвао монографију "писаним спомеником српског спорта“.
У Олимпијском вековнику се, сходно оваквим констатацијама, могу пронаћи заиста занимљиви подаци, интересантни не само пасионираним љубитељима спорта, с обзиром на то да је популарност спортиста и спортских такмичења одавно приморала научне истраживаче да се најозбиљније позабаве анализом спорта, његове историје и утицаја који има на појединца и друштво.
Наиме, историјат модерног олимпизма, под утицајем друштвено-политичких турболенција, представља и својеврно сведочанство о околностима у којима су се одређено друштво, али и свет у целини, налазили у време организације појединих Игара.
Олимпијски покрет, и поред својих изворних идеја које заговарају пацифизам и величају идеју равноправности међу људима, није остајао поштеђен последица друштвено- политичких утицаја и негативности. Идеје олимпизма су најгрубље изневерене током Првог и Другог светског рата, а политика се у историју Игара често уплитала и пре тога, али и касније.
Летње Олимпијске игре у Берлину 1936, услед околности које су тада владале у свету, сматрају се једним од најконтраверзнијих, а такмичења организована на овим Играма, до данас се препричавају и представљају својеврсне митове. Берлинске олимпијске игре су један од највећих, најважнијих, најуспешнијих, али и најконтроверзнијих догађаја у олимпијској историји. Оне су истовремено и најбоља потврда веза између спорта и осталих аспеката модерног друштва. Међународни олимпијски комитет је године 1931. одлучио да се игре одрже у Берлину у настојању да се исправи неправда због отказивања берлинских Игара које су најпре биле заказане за 1916, али нису одржане услед почетка Првог светског рата. У међувремену је у Немачкој на власт дошла нацистичка странка Адолфа Хитлера. Она је Игре видела као одличну прилику да промовише свој режим и шансу да потврди Немачку као велику силу. Уложен је велики напор да се Игре организују што је боље могуће, уз много пропаганде и коришћење нових медија као што су филм и радио. Берлинске Олимпијске игре остале су упамћене и као прве Игре, односно први важан догађај који је преношен путем телевизије. Чувена филмска уметница Лени Рифенштал је ове Игре овековечила у документарном филму „Олимпијада“, који се, успркос својој пропагандној природи, сматра једним од најбољих дела тог жанра. Организацију Игара у Берлину пратиле су многе оправдане скепсе. Фашистичка идеологија имала је непријатељски став према спорту уопште (изузев гимнастике), а јасна је била и контрадикторност између олимпијског духа и повеље и отвореног расизма нацистичког режима. Примера ради, јеврејским такмичарима је већ 1933. било званично забрањено да се надмећу са аријевским у било каквом спорту. Фашистима у Немачкој је стога стављено до знања да било каква ограничења неће бити толерисана, док су представници МОК-а су, приликом посета Берлину, уверавани у оправданост одлуке да се игре одрже у Берлину. Американци су, чак, запретили да неће учествовати у Берлину, уколико буде био заступљен било какав облик расизма. Тадашњи Председник Олимпијског комитета САД, контраверзни Ејвери Брендиџ, путовао је неколико пута у Немачку, где је „наивно“ уверен у слику какву је желео да види. Нацисти су на крају ипак спровели своје замисли, а Јевреји су били дискриминисани и нису смели да се такмиче. Организација самих Игара ипак је била спектакуларна. Бакљу запаљену у Олимпији пронело је 3.075 тркача, а Рихард Штраус је дириговао оркестром који је на „Дојчес стадиону“ у Берлину, уз присуство више од 100.000 гледалаца, поздравио учеснике, али и улазак Хитлера на стадион. На челу грчког тима био је шездесетогодишњи Спиридон Луис, победник маратона на играма у Атини 1896, а пуштена је и порука, тада већ на смрт болесног Кубертена који је поручио да „на олимпијским играма није важно победити, већ учествовати, исто колико и у животу није важно победити, већ се добро борити“. Хитлер је стадион напустио у 6 часова, а игре су послужиле и јевреском становништву који је за време њиховог трајања имало привремени „предах“ од прогонства. 
Антифашисти су имали у плану да одрже тзв. „Народну Олимпијаду" у Барселони, као алтернативу и из протеста према Играма у Берлину. Те игре нису одржане услед избијања грађанског рата у Шпанији. Иако је изазвао позиве на бојкот од стране антифашистичке јавности, олимпијски спектакл је на учеснике оставио снажан утисак, па су многи на основу ових Игара стекли позитивно мишљење о нацистичкој Немачкој. Ваља стога напоменути да су и до данас „живе” дебате о благонаклоним Куберетеновим ставовима према фашизму и националсоцијализму и примедбе да је, услед заслуга за обнову Олимпијских игара, овај део његове биографије, свесно заборављен и опроштен.
Мада су Немци доминирали у многим спортовима, тријумфи спортиста из других земаља били су својеврстан шамар нацистичкој филозофији. Најпознатији од њих био је афроамерички спринтер Џеси Овенс који је освојио четири златне медаље и поставио олимпијске рекорде у скоку у даљ, трци на 200 метара и штафети 4 пута 400 метара, док је у трци на 100 метара био први и изједначио дотадашњи рекорд. Хитлер је, наводно, игнорисао Овенса и одбио да се лично сретне са њим, иако је немачким спортистима честитао лично и јавно. Истина је, ипак, другачија. Представници МОК-а су Хитлеру сугерисали да треба да се сретне и честита свим победницима или да не треба да честита ниједном, па се он определио за ову другу опцију. Сам Џеси Овенс је након Игара у Берлину тврдио да је био изненађен како му један расистички режим може исказивати поштовање које није имао у већини делова сопствене земље.
Данас, већина теоретичара сложна је у оцени да су ове Игре, иако нису примарно коришћене у сврхе пропаганде, несумњиво допринеле Хитлеровом престижу, али и личној пропаганди Ејверија Брендиџа, председника Олимпијског комитета САД, који је 1952. постао и председник МОК-а.
Мноштво је примера о утицају „глобалног пулса“ на спорт и историјат и изглед појединачних Игара.
Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну биле су прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска бојкотовале су их због совјетске интервенције у Мађарској, док су се Египат, Ирак, Либан и Камбоџа одлучиле за бојкот због Суецке кризе.
На Летњим олимпијским играма одржаним 1968. у Мексику, двојица афроамеричких атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос су на победничком подијуму подигли песнице увис, у знак протеста против расних подела у САД. Због тога је тадашњи председник МОК-а Ејвери Брендиџ захтевао од Олимпијског комитета САД да ову двојицу атлетичара пошаљу кући, или да повуку читав атлетски тим. Олимпијски комитет САД се одлучио за први предлог.
Најтрагичнији инцидент у олимпијској историји догодио се за време Олимпијских игара у Минхену 1972. Палестински терористи из организације „Црни септембар” упали су 5. септембра, 11. дана Игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до покоља. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста (двојица такође убијених спортиста накнадно су пронађени у соби из које су киднаповани), петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34 сати прекида, ипак настављене.
Касније, током седамдесетих и осамдесетих, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили „одржању” идеје олимпизма. Најпре су Олимпијске игре у Монтреалу 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са Игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, премда рагби тада, као ни данас, није био олимпијски спорт. Тајван такође није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим Играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на Играма све до 1984. године.
Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава америчких савезница и држава економски блиских са САД (попут Јапана), њих укупно 65, су због совјетске војне интервенције у Авганистану бојкотовале Игре 1980. одржане у Москви. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, са изузетком Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу и Етиопију, све укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Игара, које су одржане у Лос Анђелесу.
Управо се Игре у Москви 1980. и Лос Анђелесу 1984. убрајају у ред најконтраверзнијих и уједно су и нови изврсни примери нераскидивих веза између спорта, политике и економије. Одлука да се Олимпијске игре 1980. године одрже у Москви донета је 23. октобра 1974. када је Лос Анђелес, иначе једини противкандидат, поражен са 39 наспрам 20 гласова.  Та одлука донета је за време детанта , а тако се се настојало показати како је олимпијски покрет лишен идеолошких предрасуда, односно да се Олимпијске игре могу одржати у комунистичкој земљи. У међувремену је „Хладни рат” поново ескалирао тако да су московске Игре остале трајно у сенци једног од највећих бојкота у историји Игара. Њега су иницирале САД, протествујући због совјетске инвазије на Авганистан, а прикључило му се још 64 државе. Америчким спортистима је било забрањено да учествују, док су друге западне државе дозволиле својим спортистима да наступају као појединци, односно да наступају под олимпијском уместо под националном заставом.
Игре су и поред тога остале упамћене као велики спектакл, а различита такмичења су одржана широм тадашњег СССР-а. Недолазак западних ривала је многа од њих учинио незанимљивим, па су Играма доминирали совјетски и други спортисти из Источног блока.
Увређени због недоласка Американаца, Совјети су одлучили да им се „реванширају” поменутим организованим бојкотом Олимпијских игара у Лос Анђелесу, у којем је учествовао читав Источни блок. Наиме, спортисти и представници СССР-а, Кубе, Источне Немачке и још 11 држава нису се појавили у Лос Анђелесу,док су из неких других разлога ове Игре бојкотовали и Иран и Либија. Совјетски савез је објавио два месеца пре почетка да неће учествовати због бриге о безбедности, а државе које су бојкотовале игре организовале су у исто време „Игре пријатељства“.
Калифорнија је била дом тадашњег председника САД Роналда Регана који је свечано прогласио Игре отвореним. Званична маскота био је Сем, олимпијски орао, а музику за отварање Игара компоновао је Џон Вилијамс, чувени композитор филмске музике, који је за своју олимпијску тему освојио и награду „Греми” . Питер Уберот, извршни директор ових Игара, саопштио је, по завршетку, да је Лос Анђелес профитирао за 200 милиона долара. То су биле тек друге Игре у историји које су направиле профит. Игре у Лос Анђелесу, према мноштву теорија, дефинитивно поткрепљују тезу о спорту као мегадогађају попуњеном адекватним значењем које захтева и промовише организатор. Већина теоретичара стога их назива „капиталистичким Олимпијским играма”. Наиме, суочени са проблемом финансирања организације Игара, домаћини су прибегли апсолутној демонстрацији своје капиталистичке оријентације и снаге тог концепта, који су на крају оличени кроз велики новац зарађен кроз телевизијске преносе, односно рекламе. Тако је доказано да овакакав догађај може бити, и јесте, одлична прилика за огроман профит спонзорима и организаторима.
Грејем Скремблер описује да је церемонија отварања била „чист шоу бизнис“. Реган је деловао опуштено као код своје куће, док су пијанисти на 84 клавира свирали Гершвина. Поворка покривених запрега подсетила је на период настањивања Дивљег запада, а америчка публика „оберучке је прихватила тај патриотски кич“.
Спортски хероји тих Игара постали су амерички атлетичар Карл Луис који је освојио четири злата у спринтерским дисциплинама и скоку у даљ и тако изједначио успех Џесија Овенса, затим Перти Карпинен који је трећи пут за редом победио у веслању, Себастијан Коу који је први који је одбранио олимпијску титулу на 1.500 метара и стреличарка Нероли Ферхол - прва параплегичарка која је стигла до медаље.
Последњи, истина мањи бојкот, задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Сеулу, у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.  Ваља поменути и то да на Играма одржаним у Барселони 1992. Године, репрезентативцима тадашње Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој Југославији. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се тада борили под заставом Олимпијских игара. Олимпијским играма у Сиднеју 2000. претходили су протести Абориџина који су жели да скрену пажњу на велике историјске неправде на овом континенту. Касније је донета одлука да се не омета одржавање Игара, чему је допринела и одлука да олимпијски пламен запали Абориџинка – атлетичарка Кети Фримен. Задовољство је било још веће када је Фрименова освојила злато на 400 метара и када је почасни круг трчала носећи заједно и аутралијску и абориџинску заставу.
Иран, од ,,Исламске револуције” , саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.
Због питања статуса Тибета, били су гласни апели свуда у свету да се бојкотују и минуле Игре 2008. године у Пекингу. Организацију Игара у Пекингу, пратили су и бројни немири на Тибету и протести хуманитарних организација и светских званичника против власти у Кини, због суровог вида сукобљавања државних власти са становницима Тибета, који су протестима желели да укажу на тензију која постоји на тим просторима. Осам студентских протеста, под називом „Студенти за слободни Тибет“, организовано је у Пекингу за време трајања Игара. Кинески активиста за заштиту људских права, Јанг Чунлин, осуђен је на 5 година затвора због организације потписивања петиције, чији назив је био „Желимо људска права, а не Олимпијске игре“. У пресуди је образложено да је он на тај начин обаваљао субверзивне делатности уперене против Владе Кине.
Почетак ОИ у Пекингу протекао је у сенци рата у Јужној Осетији. То је уједно и први пут да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, али и први пут да су се почеци неког ратног сукоба и ОИ поклопили у дан.
Организација самих Игара, и све друго што је пратило сама такмичења, били су уједно и најбоља слика места које спорт има у савременој култури и свету генерално. Бројке најбоље показују успешност и масовност овог такмичења, које је до данас тешко свести, а сав спектакуларизам спорта најбоље је демостриран за време церемоније отварања. У Пекингу се 11028 спортиста из 204 земље такмичило у 302 дисциплине у 28 спортова. Оборена су 43 светска и 132 олимпијска рекорда. Прве златне медаље освојили су Бахреин, Монголија и Панама, док је Индија освојила своју прву златну медаљу у индивидуалним спортовима, а Авганистан, Того, Таџикистан и Маурициус прве медаље икада.
Игре су обележили амерички пливач Мајкл Фелпс, који је освојио чак 8 златних медаља и јамајчански спринтер Јусеин Болт који је освојио злато и поставио нове светске рекорде на 100 и 200 метара.
Од 16.330.000 сталних становника Пекинга, њих чак милион и по је расељено из Пекинга и околине како би се несметано припремила и одржала такмичења. Чак 40 милијарди долара потрошено је на припреме и изградњу спортских борилишта, стадиона и хала у Пекингу, а 21 милијарде долара потрошено је на унапређење услова живљења у Пекингу. У Олимпијском селу је дневно сервирано око 80.000 оброка, а 1.750.000.000 долара профита остварено је кроз рекламе и продају медијских права (око 2000 аутобуских стајалишта било је брендирано само рекламама фирме „Кока Кола“). Током Игара, обављено је 4500 тестова на коришћење наркотика, такмичења је обезбеђивало 100.000 чланова антитерористичких јединица, док је чак 300.000 камера бележило сваки покрет учесника и гледалаца на улицама и борилиштима у Пекингу. Родитељи 4104 кинеских беба дали су својим бебама име „Ајоун“, што значи „Олимпијада“.
Оно што је ипак било најзанимљивије пратити за време трајања ових Олимпијских игара јесте борба за престиж великих сила, пре свега САД и Кине, пренесена на микро ниво спорта, а оличена кроз борбу за што већи број оборених рекорда и освојених медаља такмичара двеју репрезентација. Сходно моћи и квалитету спортиста из ове две земље, велики број такмичења протекао је управо у борби великих спортских звезда земље домаћина и САД. Свака појединачна победа, односно пораз, пропраћени су неописивим слављем, односно тугом, а често и испредањем прича из корпуса „теорије завере“ у таборима ове две земље. „Пост фестум“ анализа победа и пораза на спортским теренима су неретко стога међу узроке смештали и бројне политичке, културолошке и разне друге разлоге и тумачења, а репортаже са спортских борилишта смештане су у контекст борбе за глобалним економско-политичким лидерством. Такмичари из Америке освојили су највише медаља, али су у генералном пласману домаћи спортисти ипак освојили прво место, јер су на свом конту имали највише златних медаља. У појединим тренуцима, могао се стећи утисак да је медијима било битније представљање различитих друштвено-политичких проблема, него саме Игре.

Ауторски текст: Слободан Пенезић

ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК

100 година Олимпијског комитета Србије (1910–2010)
Двотомна монографија ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК – 100 година Олимпијског комитета Србије (1910–2010) капитално издање – на 1.100 страна у тврдом повезу и луксузној опреми. Саиздавачи овог јединственог дела су Олимпијски комитет Србије и Службени гласник.
Први пут у монографији ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК осветљава се развој и деловање Националног олимпијског комитета Краљевине Србије, Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Републике Србије.
ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК први објављује имена, пласмане и резултате свих 1.324 олимпијаца који су од 1912. под српском и југословенском заставом учествовали на свим Летњим играма (1.746 учешћа, 98 медаља), имена, пласмане и резултате свих 254 олимпијца на Зимским играма (334 учешћа, четири медаље), имена и резултате освајача 601 медаље на Медитеранским играма, 42 медаље на Европским олимпијским фестивалима младих и три одличја на и олимпијским играма младих.
ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК доноси аутентична сведочанства наших освајача олимпијских медаља, аутентична документа и фотографије из приватних колекција, историју Олимпијског покрета, од корена који сежу од античке Грчке до оснивања МОК, обнављања Игара и њиховог израстања у најзначајнију глобалну манифестацију, кроз приче о подвизима и неуспесима, најуспешнијим олимпијцима и трагичарима...
 Извор: http://www.slglasnik.com/olimpijski-vekovnik-0

Гласник међу најпродуктивнијим издавачима у Србији

01. Новембар 2011.

Народна библиотека Србије објавила је преглед издаваштва који садржи неколико ранг листа у којима су забележени подаци о најпродуктивнијим издавачима код нас.
Према ранг листи првих 100 издавача монографских публикација, на основу само првих издања, за период од 1. јануара до 17. октобра 2011, а на основу узајамног каталога Србије, Гласник заузима прво место са 244 објављена издања, док на листи која је за исти период начињена на основу свих издања, заузимамо 4. место са 301 објављеним насловом.


Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/glasnik-medju-najproduktivnijim-izdavacima-u-srbiji