Претражи овај блог

среда, 2. новембар 2011.

Олимпијска историја – сведочанство измењене улоге спорта

Крајем 2010, Гласник је у сарадњи са Олимпијским комитетом Србије објавио двотомну монографија Олимпијски вековник, приређену поводом обележавања 100 година ОКС.
Приређивач монографије Чедомир Шошкић је на предствљању истакао да је реч о делу које је својеврсна „историја српског олимпизма која представља успех не за спортисте, већ и за српско спортско новинарство", док је легендарни српски кошаркашки ас Владе Дивац, иначе актуелни председник ОКС назвао монографију "писаним спомеником српског спорта“.
У Олимпијском вековнику се, сходно оваквим констатацијама, могу пронаћи заиста занимљиви подаци, интересантни не само пасионираним љубитељима спорта, с обзиром на то да је популарност спортиста и спортских такмичења одавно приморала научне истраживаче да се најозбиљније позабаве анализом спорта, његове историје и утицаја који има на појединца и друштво.
Наиме, историјат модерног олимпизма, под утицајем друштвено-политичких турболенција, представља и својеврно сведочанство о околностима у којима су се одређено друштво, али и свет у целини, налазили у време организације појединих Игара.
Олимпијски покрет, и поред својих изворних идеја које заговарају пацифизам и величају идеју равноправности међу људима, није остајао поштеђен последица друштвено- политичких утицаја и негативности. Идеје олимпизма су најгрубље изневерене током Првог и Другог светског рата, а политика се у историју Игара често уплитала и пре тога, али и касније.
Летње Олимпијске игре у Берлину 1936, услед околности које су тада владале у свету, сматрају се једним од најконтраверзнијих, а такмичења организована на овим Играма, до данас се препричавају и представљају својеврсне митове. Берлинске олимпијске игре су један од највећих, најважнијих, најуспешнијих, али и најконтроверзнијих догађаја у олимпијској историји. Оне су истовремено и најбоља потврда веза између спорта и осталих аспеката модерног друштва. Међународни олимпијски комитет је године 1931. одлучио да се игре одрже у Берлину у настојању да се исправи неправда због отказивања берлинских Игара које су најпре биле заказане за 1916, али нису одржане услед почетка Првог светског рата. У међувремену је у Немачкој на власт дошла нацистичка странка Адолфа Хитлера. Она је Игре видела као одличну прилику да промовише свој режим и шансу да потврди Немачку као велику силу. Уложен је велики напор да се Игре организују што је боље могуће, уз много пропаганде и коришћење нових медија као што су филм и радио. Берлинске Олимпијске игре остале су упамћене и као прве Игре, односно први важан догађај који је преношен путем телевизије. Чувена филмска уметница Лени Рифенштал је ове Игре овековечила у документарном филму „Олимпијада“, који се, успркос својој пропагандној природи, сматра једним од најбољих дела тог жанра. Организацију Игара у Берлину пратиле су многе оправдане скепсе. Фашистичка идеологија имала је непријатељски став према спорту уопште (изузев гимнастике), а јасна је била и контрадикторност између олимпијског духа и повеље и отвореног расизма нацистичког режима. Примера ради, јеврејским такмичарима је већ 1933. било званично забрањено да се надмећу са аријевским у било каквом спорту. Фашистима у Немачкој је стога стављено до знања да било каква ограничења неће бити толерисана, док су представници МОК-а су, приликом посета Берлину, уверавани у оправданост одлуке да се игре одрже у Берлину. Американци су, чак, запретили да неће учествовати у Берлину, уколико буде био заступљен било какав облик расизма. Тадашњи Председник Олимпијског комитета САД, контраверзни Ејвери Брендиџ, путовао је неколико пута у Немачку, где је „наивно“ уверен у слику какву је желео да види. Нацисти су на крају ипак спровели своје замисли, а Јевреји су били дискриминисани и нису смели да се такмиче. Организација самих Игара ипак је била спектакуларна. Бакљу запаљену у Олимпији пронело је 3.075 тркача, а Рихард Штраус је дириговао оркестром који је на „Дојчес стадиону“ у Берлину, уз присуство више од 100.000 гледалаца, поздравио учеснике, али и улазак Хитлера на стадион. На челу грчког тима био је шездесетогодишњи Спиридон Луис, победник маратона на играма у Атини 1896, а пуштена је и порука, тада већ на смрт болесног Кубертена који је поручио да „на олимпијским играма није важно победити, већ учествовати, исто колико и у животу није важно победити, већ се добро борити“. Хитлер је стадион напустио у 6 часова, а игре су послужиле и јевреском становништву који је за време њиховог трајања имало привремени „предах“ од прогонства. 
Антифашисти су имали у плану да одрже тзв. „Народну Олимпијаду" у Барселони, као алтернативу и из протеста према Играма у Берлину. Те игре нису одржане услед избијања грађанског рата у Шпанији. Иако је изазвао позиве на бојкот од стране антифашистичке јавности, олимпијски спектакл је на учеснике оставио снажан утисак, па су многи на основу ових Игара стекли позитивно мишљење о нацистичкој Немачкој. Ваља стога напоменути да су и до данас „живе” дебате о благонаклоним Куберетеновим ставовима према фашизму и националсоцијализму и примедбе да је, услед заслуга за обнову Олимпијских игара, овај део његове биографије, свесно заборављен и опроштен.
Мада су Немци доминирали у многим спортовима, тријумфи спортиста из других земаља били су својеврстан шамар нацистичкој филозофији. Најпознатији од њих био је афроамерички спринтер Џеси Овенс који је освојио четири златне медаље и поставио олимпијске рекорде у скоку у даљ, трци на 200 метара и штафети 4 пута 400 метара, док је у трци на 100 метара био први и изједначио дотадашњи рекорд. Хитлер је, наводно, игнорисао Овенса и одбио да се лично сретне са њим, иако је немачким спортистима честитао лично и јавно. Истина је, ипак, другачија. Представници МОК-а су Хитлеру сугерисали да треба да се сретне и честита свим победницима или да не треба да честита ниједном, па се он определио за ову другу опцију. Сам Џеси Овенс је након Игара у Берлину тврдио да је био изненађен како му један расистички режим може исказивати поштовање које није имао у већини делова сопствене земље.
Данас, већина теоретичара сложна је у оцени да су ове Игре, иако нису примарно коришћене у сврхе пропаганде, несумњиво допринеле Хитлеровом престижу, али и личној пропаганди Ејверија Брендиџа, председника Олимпијског комитета САД, који је 1952. постао и председник МОК-а.
Мноштво је примера о утицају „глобалног пулса“ на спорт и историјат и изглед појединачних Игара.
Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну биле су прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска бојкотовале су их због совјетске интервенције у Мађарској, док су се Египат, Ирак, Либан и Камбоџа одлучиле за бојкот због Суецке кризе.
На Летњим олимпијским играма одржаним 1968. у Мексику, двојица афроамеричких атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос су на победничком подијуму подигли песнице увис, у знак протеста против расних подела у САД. Због тога је тадашњи председник МОК-а Ејвери Брендиџ захтевао од Олимпијског комитета САД да ову двојицу атлетичара пошаљу кући, или да повуку читав атлетски тим. Олимпијски комитет САД се одлучио за први предлог.
Најтрагичнији инцидент у олимпијској историји догодио се за време Олимпијских игара у Минхену 1972. Палестински терористи из организације „Црни септембар” упали су 5. септембра, 11. дана Игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до покоља. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста (двојица такође убијених спортиста накнадно су пронађени у соби из које су киднаповани), петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34 сати прекида, ипак настављене.
Касније, током седамдесетих и осамдесетих, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили „одржању” идеје олимпизма. Најпре су Олимпијске игре у Монтреалу 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са Игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, премда рагби тада, као ни данас, није био олимпијски спорт. Тајван такође није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим Играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на Играма све до 1984. године.
Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава америчких савезница и држава економски блиских са САД (попут Јапана), њих укупно 65, су због совјетске војне интервенције у Авганистану бојкотовале Игре 1980. одржане у Москви. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, са изузетком Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу и Етиопију, све укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Игара, које су одржане у Лос Анђелесу.
Управо се Игре у Москви 1980. и Лос Анђелесу 1984. убрајају у ред најконтраверзнијих и уједно су и нови изврсни примери нераскидивих веза између спорта, политике и економије. Одлука да се Олимпијске игре 1980. године одрже у Москви донета је 23. октобра 1974. када је Лос Анђелес, иначе једини противкандидат, поражен са 39 наспрам 20 гласова.  Та одлука донета је за време детанта , а тако се се настојало показати како је олимпијски покрет лишен идеолошких предрасуда, односно да се Олимпијске игре могу одржати у комунистичкој земљи. У међувремену је „Хладни рат” поново ескалирао тако да су московске Игре остале трајно у сенци једног од највећих бојкота у историји Игара. Њега су иницирале САД, протествујући због совјетске инвазије на Авганистан, а прикључило му се још 64 државе. Америчким спортистима је било забрањено да учествују, док су друге западне државе дозволиле својим спортистима да наступају као појединци, односно да наступају под олимпијском уместо под националном заставом.
Игре су и поред тога остале упамћене као велики спектакл, а различита такмичења су одржана широм тадашњег СССР-а. Недолазак западних ривала је многа од њих учинио незанимљивим, па су Играма доминирали совјетски и други спортисти из Источног блока.
Увређени због недоласка Американаца, Совјети су одлучили да им се „реванширају” поменутим организованим бојкотом Олимпијских игара у Лос Анђелесу, у којем је учествовао читав Источни блок. Наиме, спортисти и представници СССР-а, Кубе, Источне Немачке и још 11 држава нису се појавили у Лос Анђелесу,док су из неких других разлога ове Игре бојкотовали и Иран и Либија. Совјетски савез је објавио два месеца пре почетка да неће учествовати због бриге о безбедности, а државе које су бојкотовале игре организовале су у исто време „Игре пријатељства“.
Калифорнија је била дом тадашњег председника САД Роналда Регана који је свечано прогласио Игре отвореним. Званична маскота био је Сем, олимпијски орао, а музику за отварање Игара компоновао је Џон Вилијамс, чувени композитор филмске музике, који је за своју олимпијску тему освојио и награду „Греми” . Питер Уберот, извршни директор ових Игара, саопштио је, по завршетку, да је Лос Анђелес профитирао за 200 милиона долара. То су биле тек друге Игре у историји које су направиле профит. Игре у Лос Анђелесу, према мноштву теорија, дефинитивно поткрепљују тезу о спорту као мегадогађају попуњеном адекватним значењем које захтева и промовише организатор. Већина теоретичара стога их назива „капиталистичким Олимпијским играма”. Наиме, суочени са проблемом финансирања организације Игара, домаћини су прибегли апсолутној демонстрацији своје капиталистичке оријентације и снаге тог концепта, који су на крају оличени кроз велики новац зарађен кроз телевизијске преносе, односно рекламе. Тако је доказано да овакакав догађај може бити, и јесте, одлична прилика за огроман профит спонзорима и организаторима.
Грејем Скремблер описује да је церемонија отварања била „чист шоу бизнис“. Реган је деловао опуштено као код своје куће, док су пијанисти на 84 клавира свирали Гершвина. Поворка покривених запрега подсетила је на период настањивања Дивљег запада, а америчка публика „оберучке је прихватила тај патриотски кич“.
Спортски хероји тих Игара постали су амерички атлетичар Карл Луис који је освојио четири злата у спринтерским дисциплинама и скоку у даљ и тако изједначио успех Џесија Овенса, затим Перти Карпинен који је трећи пут за редом победио у веслању, Себастијан Коу који је први који је одбранио олимпијску титулу на 1.500 метара и стреличарка Нероли Ферхол - прва параплегичарка која је стигла до медаље.
Последњи, истина мањи бојкот, задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Сеулу, у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.  Ваља поменути и то да на Играма одржаним у Барселони 1992. Године, репрезентативцима тадашње Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој Југославији. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се тада борили под заставом Олимпијских игара. Олимпијским играма у Сиднеју 2000. претходили су протести Абориџина који су жели да скрену пажњу на велике историјске неправде на овом континенту. Касније је донета одлука да се не омета одржавање Игара, чему је допринела и одлука да олимпијски пламен запали Абориџинка – атлетичарка Кети Фримен. Задовољство је било још веће када је Фрименова освојила злато на 400 метара и када је почасни круг трчала носећи заједно и аутралијску и абориџинску заставу.
Иран, од ,,Исламске револуције” , саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.
Због питања статуса Тибета, били су гласни апели свуда у свету да се бојкотују и минуле Игре 2008. године у Пекингу. Организацију Игара у Пекингу, пратили су и бројни немири на Тибету и протести хуманитарних организација и светских званичника против власти у Кини, због суровог вида сукобљавања државних власти са становницима Тибета, који су протестима желели да укажу на тензију која постоји на тим просторима. Осам студентских протеста, под називом „Студенти за слободни Тибет“, организовано је у Пекингу за време трајања Игара. Кинески активиста за заштиту људских права, Јанг Чунлин, осуђен је на 5 година затвора због организације потписивања петиције, чији назив је био „Желимо људска права, а не Олимпијске игре“. У пресуди је образложено да је он на тај начин обаваљао субверзивне делатности уперене против Владе Кине.
Почетак ОИ у Пекингу протекао је у сенци рата у Јужној Осетији. То је уједно и први пут да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, али и први пут да су се почеци неког ратног сукоба и ОИ поклопили у дан.
Организација самих Игара, и све друго што је пратило сама такмичења, били су уједно и најбоља слика места које спорт има у савременој култури и свету генерално. Бројке најбоље показују успешност и масовност овог такмичења, које је до данас тешко свести, а сав спектакуларизам спорта најбоље је демостриран за време церемоније отварања. У Пекингу се 11028 спортиста из 204 земље такмичило у 302 дисциплине у 28 спортова. Оборена су 43 светска и 132 олимпијска рекорда. Прве златне медаље освојили су Бахреин, Монголија и Панама, док је Индија освојила своју прву златну медаљу у индивидуалним спортовима, а Авганистан, Того, Таџикистан и Маурициус прве медаље икада.
Игре су обележили амерички пливач Мајкл Фелпс, који је освојио чак 8 златних медаља и јамајчански спринтер Јусеин Болт који је освојио злато и поставио нове светске рекорде на 100 и 200 метара.
Од 16.330.000 сталних становника Пекинга, њих чак милион и по је расељено из Пекинга и околине како би се несметано припремила и одржала такмичења. Чак 40 милијарди долара потрошено је на припреме и изградњу спортских борилишта, стадиона и хала у Пекингу, а 21 милијарде долара потрошено је на унапређење услова живљења у Пекингу. У Олимпијском селу је дневно сервирано око 80.000 оброка, а 1.750.000.000 долара профита остварено је кроз рекламе и продају медијских права (око 2000 аутобуских стајалишта било је брендирано само рекламама фирме „Кока Кола“). Током Игара, обављено је 4500 тестова на коришћење наркотика, такмичења је обезбеђивало 100.000 чланова антитерористичких јединица, док је чак 300.000 камера бележило сваки покрет учесника и гледалаца на улицама и борилиштима у Пекингу. Родитељи 4104 кинеских беба дали су својим бебама име „Ајоун“, што значи „Олимпијада“.
Оно што је ипак било најзанимљивије пратити за време трајања ових Олимпијских игара јесте борба за престиж великих сила, пре свега САД и Кине, пренесена на микро ниво спорта, а оличена кроз борбу за што већи број оборених рекорда и освојених медаља такмичара двеју репрезентација. Сходно моћи и квалитету спортиста из ове две земље, велики број такмичења протекао је управо у борби великих спортских звезда земље домаћина и САД. Свака појединачна победа, односно пораз, пропраћени су неописивим слављем, односно тугом, а често и испредањем прича из корпуса „теорије завере“ у таборима ове две земље. „Пост фестум“ анализа победа и пораза на спортским теренима су неретко стога међу узроке смештали и бројне политичке, културолошке и разне друге разлоге и тумачења, а репортаже са спортских борилишта смештане су у контекст борбе за глобалним економско-политичким лидерством. Такмичари из Америке освојили су највише медаља, али су у генералном пласману домаћи спортисти ипак освојили прво место, јер су на свом конту имали највише златних медаља. У појединим тренуцима, могао се стећи утисак да је медијима било битније представљање различитих друштвено-политичких проблема, него саме Игре.

Ауторски текст: Слободан Пенезић

ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК

100 година Олимпијског комитета Србије (1910–2010)
Двотомна монографија ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК – 100 година Олимпијског комитета Србије (1910–2010) капитално издање – на 1.100 страна у тврдом повезу и луксузној опреми. Саиздавачи овог јединственог дела су Олимпијски комитет Србије и Службени гласник.
Први пут у монографији ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК осветљава се развој и деловање Националног олимпијског комитета Краљевине Србије, Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Републике Србије.
ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК први објављује имена, пласмане и резултате свих 1.324 олимпијаца који су од 1912. под српском и југословенском заставом учествовали на свим Летњим играма (1.746 учешћа, 98 медаља), имена, пласмане и резултате свих 254 олимпијца на Зимским играма (334 учешћа, четири медаље), имена и резултате освајача 601 медаље на Медитеранским играма, 42 медаље на Европским олимпијским фестивалима младих и три одличја на и олимпијским играма младих.
ОЛИМПИЈСКИ ВЕКОВНИК доноси аутентична сведочанства наших освајача олимпијских медаља, аутентична документа и фотографије из приватних колекција, историју Олимпијског покрета, од корена који сежу од античке Грчке до оснивања МОК, обнављања Игара и њиховог израстања у најзначајнију глобалну манифестацију, кроз приче о подвизима и неуспесима, најуспешнијим олимпијцима и трагичарима...
 Извор: http://www.slglasnik.com/olimpijski-vekovnik-0

Нема коментара:

Постави коментар