НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

На једној књижевној трибини, за ову причу није важно којој, један моj пријатељ, није неопходно да напоменем који, полемишући са српским културним аутошовинизмом и самопорицањем, цитирао је Борислава Пекића.

По завршетку трибине, пришао му је један политичар, који са културом баш и нема много везе, али му је идеолошка оријентација “компатибилна” са светоназором културњака који би „нову”, “србијанску” књижевност, као део фамозне “бхсцг” књижевности, или како је већ зову, радо одвојили од “штетне” српске традиције, и почели, ваљда ни од чега, заборављајући  да пут  без почетка не постоји.

Елем, пришавши мом пријатељу, политичар је, са шеретским осмехом на уснама,  тражио да му призна како је у свом наступу Пекића цитирао “чисто из тактичких разлога”!?

Шта му је мој пријатељ одговорио, за ову причу, такође, није нарочито битно.

Битне су две ствари:

Да је у књижевност неупућени политичар, слушајући разговоре својих нешто упућенијих идеолошких  истомишљеника, начуо како је, “чисто  из тактичких разлога”, ту и тамо згодно цитирати неког класика домаће књижевности, без обзира на то што се са домаћим класицима, као и са домаћом  традицијом у целини, на крају крајева, ваља разрачунати.

И да је истом, или неком сличном приликом начуо како је Пекића боље не стављати у уста, пошто га је “из тактичких разлога” незгодно нападати, док је тешко пронаћи његов цитат који би био користан за “нашу ствар”, будући да његова мисао иде на руку “противничкој страни”.

Оно што су истомишљеници политичару заборавили, ако би и били кадри да објасне, међутим, јесте то да позивање на Пекићеве ставове,  у случају “противничке стране” нема тактички, па чак ни стратешки, него суштински карактер. И да су, управо зато, Пекић и његова политичка мисао по “нашу ствар” тако опасни.

Андрић,  Црњански и њихова генерација су, чини се аутошовинистима, прошлост довољно далека  да се њихови “незгодни ставови”, “док не сазру услови”, могу прећуткивати, уз повременe бласфемичнe испаде  “драгих” али  неурачунљивих  сапутника “бхсцг” културне револуције, који  могу да се искористе као пробни балон, то јест као инструмент провере да ли су “услови” за “коначни  обрачун” “сазрели”.

Данила Киша су културни револуционари – неке његове изјаве и поступке извлачећи из контекста, а друге прећуткујући – уз логистичку подршку књижевникових “пријатеља” – читај: оних Кишових познаника који некадашње дружење са значајним писцем  покушавају да претворе у данашњу професију – већ одавно – и, чини им се, трајно –  “присвојили”.

Драгослав Михаиловић је, хвала богу, жив, па га није згодно фалсификовати, а има оштар језик, па га је боље не изазивати...

Мирка Ковача, који је књижевну каријеру започео као српски писац, наставио као хрватски (са повременим црногорским излетима), а како ће је завршити, то му, вероватно, ни самом није најјасније – истини за вољу, није ни потребно вадити из контекста. Он се у концепт “ бхсцг” културне револуције заиста уклапа...

Е, али, шта са Пекићем!?  Који , животом и целокупним делом доказујући да су демократија и патриотизам нераздвојиви, сваким својим написаним редом и и сваком својом изговореном речју, себемрзачке, псеудобернхардовске мантре бораца против “идентитета као таквог “ претвара у оно што и јесу – иживљавање полуобразованих, провинцијалних, искомплексираних, закаснелих  пубертетлија.

Пекић је културним револуцинарима кост у грлу.

Па кад се нађе неко као мој пријатељ на трибини с почетка текста, или Јасмина Ахметагић, са својим сјајним  “Причама о Нарцису злостављачу”, да их на тог доследног демократу и патриоту подсети – почињу да кашљу.

А када их ухвати кашаљ, културни револуционари много пљују...

 

Извор: Ауторски текст Владимира Кецмановића