Претражи овај блог

петак, 02. новембар 2012.

Представљена књига ПРИЧЕ НА ЋОШКУ

02. Новембар 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 1. новембра представљена књига Приче на ћошку Оливере Ђурђевић.

О књигама су, осим ауторке, говорили: Гојко Тешић, Бранислава Стефановић, Мирослав Јосић Вишњић и Славиша Лекић.

Књига новинарке Оливере Ђурђевић објављена је нешто пре минулог Сајма књига и представља збирку њених одабраних интервјуа, објављиваних у различитим дневним новинама и часописима редакција у којима је ауторка радила.

„То су најопуштенији и најискренији сусрети са правим људима, a не онима које су у жижу стављали други“, констатовао је Јосић Вишњић.

У свом тексту о ауторки, Јосић Вишњић оцењује најслабије и најбоље Оливерине радове – не наводећи саговорника, он најслабијим сматра најдужи интервју и књизи, а међу најбоље убраја оне са Исидором Жебељан, Новицом Тадићем, Алисом Стојановић, Драганом Бабићем, Миленом Марковић, Јаковом Гробаровим. Он истиче и да се њен рад може назвати литерарним, јер зна ред речи у реченици и пример је максиме да је човек стил.

Гојко Тешић је оценио да број присутних новинара на представљању показује саучесништво, колегијалност и поштовање према ауторки.

„Све то постоји упркос томе или управо због тога што Оливера уме да се замери са онима са којима разговара, уједно не дајући причу какву би неко желео и не представљајући саговорника тако да испадне углађен и фин – отуда она није лак саговорник, а њена тајна је и у томе што зна многе тајне оних са којима разговара – Оливера уме да пита, да се посвађа, испровоцира саговорника и да потом направи изузетну причу“, истакао је Тешић.

Бранислава Стефановић, професорка са Факултета драмских уметности, подсетила је да је ауторка награђивана и на светским фестивалима документарних радио-драма. Такође је додала да је она пример како неки човек посао ради не зато што је запослен, већ зато што је то његов позив.

Оливера Ђурђевић већ десет година није запослена у неком српском медију, што је, према мишљењу Славише Лекића, још један прилог тези да је стање у српским медијима апокалиптично.

„Не зна се који све јахачи Апокалипсе не јашу медије, а један од њих свакако је незнање, док је Оливера једна од ретких која зна кога и шта да пита“, нагласио је Лекић, иначе један од ретких уредника који има разумевања и у чијем часопису Статус за њене текстове увек има места.

„Уредници су најгора фела у новинарству“, приметила је ауторка сама, захваливши се свима на лепим речима о књизи, истовремено похваливши свог издавача не зато што је објавио њену књигу, већ зато што се упустио у такав капитални подухват какав су Дела Станислава Винавера.

Погледајте видео материјал: http://www.youtube.com/watch?v=7s4CP4WAcsQ

Нема коментара:

Постави коментар