У Клубу – књижари – галерији Гласник уторак, 8. априла
представљена је књига Занимљиви српски презименик Српка Лештарића.
О књизи су том приликом говорили академик Милосав Тешић,
уредник Петар Арбутина, Гласникова представница за односе с јавношћу Гордана
Милосављевић Стојановић и аутор.
Српко Лештарић је најзначајнији домаћи преводилац са
арапског. Последње признање које је добио за свој рад је награда „Милош Н.
Ђурић“ за превод књиге египатског нобеловца Нагиба Махфуза Деца наше улице,
такође у издању Гласника.
Гордана Милосављевић Стојановић истакла је да је Лештарић до
сада превео више књига од свих српских арабиста заједно, од оснивања научне
арабистике у Београду.
„Као изузетан зналац и српског језика, Лештарић, као
посредник међу културама, својим преводима обезбеђује врхунско задовољство
читања“, оценила је она и додала да је ова књига најбоља илустрација
Лештарићевог знања матерњег језика.
Арбутина је нагласио да се ово дело може сврстати у науку о
језику, јер је употпуњено пратећим апаратом, од обимног предговора до
библиографије и индекса презимена која је одабрао да представи, али је
истовремено и изузетно забавно штиво, јер је аутор показао сву маштовитост и смисао
за хумор Срба.
Књига има три дела и на крaју свакакога долазе ауторске
белешке које не оптерећују текст.
Арбутина је напоменуо да је рад са Лештарићем, било да је он
у улози преводиоца или аутора дела, веома захтеван, али истовремено и
инспиративан, необичан и веома интересантан, јер он осећа велику одговорност
према језику, без обзира на то да ли га преводи или користи за свој текст. Он
је ову необичну књигу назвао и својеврсном поемом, јер се аутор трудио да их
групише на такав начин да се римују, цитирајући Лештарића који пише да
„презимена нису копија људске душе али су пут ка њој“.
Тешић је препоручио онима који се двоуме да ли да читају ову
књигу, да прочитају одломак из увода назван „Весела комбинаторика“ јер ће
схватити како је аутор пришао писању ове књиге. Он је скренуо пажњу и на то
како је Лештарић сакупљао необична презимена, служећи се читуљама, разговорима
на пијацама, пратећи све медије... Књигу је назвао „најдужом разбрајалицом“ и
одао признање Лештарићу јер је водио рачуна о ритму и музикалности када је
груписао презимена.
Према речима Лештарића, игра језичких минијатура, лепота
бравура и тајна коју крију речи, не само својим значењем већ и структуром,
неисцрпно је врело језичких истраживача.
„Заронивши у тајне, овога пута српског језика, фокусирао сам
се на презимена, бавећи се њиховим пореклом, значењем, ритмом и звуком,
фонетиком, веселом комбинаториком, акцентима и правописним заврзламама“, додао
је он.
Сам поднаслов књиге „Један покушај стварања каталога ређих и
необичних српских презимена“ најбоље осликава њену садржину, оценио је и сам
аутор, признајући да је имао муке да се одлучи која презимена да уврсти у
књигу, јер је у њу ушло 5.000 презимена.
„Чини ми се да српских презимена има више него Срба, можда
је њихов број бесконачан, или бар раван броју звезда на ведром ноћном небу над
земљом Србијом“ закључио је он.
Нема коментара:
Постави коментар