Представљена књига КРИЗА МЕДИЈА И МЕДИЈИ КРИЗЕ

У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 22. априла представљена је књига Криза медија и медији кризе Слободана Рељића.

О књизи су, осим аутора, говорили и проф. др Неда Тодоровић, проф. др Слободан Антонић и начелница Гласникове Службе за маркетинг и односе с јавношћу Гордана Милосављевић Стојановић.

Гордана Милосављевић Стојановић је напоменула да је Гласник пре неколико година објавио још једну Рељићеву књигу – Одумирање слободних медија – својеврсну увертиру у ово капитално дело у ком аутор обрађује горућа питања новинарске и медијске праксе и теорије данас.

Она је подсетила на богату новинарско-уредничку каријеру Слободана Рељића која је почела радом на Радио Београду, настављена на месту уредника НИН-а, док је он данас помоћник главног уредника Вечерњих новости.

„Богато искуство темељ је озбиљне анализе медија којом се Рељић бави не само као актер, већ и као истраживач савременог новинарства“, оценила је она.

Неда Тодоровић, шеф Катедре за новинарство и комуникологију на Факултету политичких наука, казала је да је реч о интердисциплинарној студији, у којој аутор из угла више научних дисциплина тражи да одговори шта се догодило са медијима у ери позног капитализма и где су изгубљене тежње ка слободи изражавања, прокламоване на почетку капиталистичке цивилизације када су новине биле означене као четврти стуб демократије.

Она је истакла да је штампа данас један од највећих бранилаца неодрживог „статус кво стања“ и да баш зато медији кризе више нису средства информисања грађана, него индустрија свести, која ради у корист профита моћних друштвених група, а против демократије и грађанске самосвести.

„Такви, наводно слободни медији, који систематски разарају разум којим се оријентишемо у стварном свету, пре ће погурати на површину слепе силе, крваве обрачуне и хаос, него што могу гарантовати пут ка реалном демократском решењу“, констатовала је она, приметивши да би закључак био врло песимистичан да аутор у поглављу „Шта да се ради“ не указује на могуће стратегије за спасавање.

„Новинар Рељић у томе много помаже теоретичару Рељићу – и обрнуто“, запазила је она.

Слободан Антонић је приметио да књига није тврдокорни научни рад, већ да је писана одличним, живим новинарским језиком, са занимљивим студијама случаја, што је чини посебно занимљивом и то не само људима из ове научне и практичне области, већ и обичним читаоцима који желе да се упусте у тумачење медијског света данас, у којем се пре свега размишља о томе како да се што боље продају информације, па макар оне биле и лажне.

Он је упозорио да је данас аутоцензура до те мере снажна, уместо да се новинари труде да открију шта се заиста збива и то протумаче у складу са захтевима аутентичног, истраживачког новинарства, које је, по свему судећи, на умору.

Рељић је признао да је у младости мислио да је право новинарство огледало стварности, а да му је сада био циљ да опише механизам који доводи до манипулације медијима.

Књига открива велику драму у којој се протеклих деценија налазе медији, нудећи одговор на питање: Зашто медији усред кризе огромних размера и глобалног значаја не испуњавају своју историјску улогу да буду на челу друштвених промена?