У Српској академији наука и уметности, у уторак 17. марта, представљена је књига СРБИЈА И ВЕНЕЦИЈА – VI–XVI век Момчила Спремића.
О књизи, која је једно од најтраженијих Гласникових издања у протеклих годину дана, говорили су академици Десанка Ковачевић Којић, Љубомир Максимовић и Момчило Спремић, који су се сагласили у оцени да је књига веома значајна будући да нам на један систематичан и јасан начин приближава вишеструке везе Србије и Венеције кроз читав средњи век.
Десанка Ковачевић Којић се у свом излагању најпре осврнула на академску каријеру аутора и саму структуру књиге, коју је назвала „поузданим сведочанством о односима Србије и Венеције и месту и значају Србије у том периоду“. Нагласивши да ће књига бити незаобилазно штиво за све оне који се баве историографијом Медитерана, али и за ширу јавност, она је похвалила труд који је Спремић уложио у намери да на веран и целовит начин представи слику о животу Срба и њихове односе са Венецијом.
 „Реч је о свеоубухватном истраживању које обрађује све видове односа, представљајући утицај Венеције на живот Срба и јачину привредних веза, које су и поред свих разлика биле изузетно снажне и које су се реализовале на обострану корист“, казала је она.
Љубомир Максимовић је оценио да Спремић већ у наслову књиге указује на дуготрајност веза Србије и Венеције, а да на одличан начин приказује узајамне трговинске везе и узајамна демографска кретања, која су била основа тих веза.
Оценивши да ће ова Спремићева књига бити незаобилазна литература за истраживање тих односа, ставио је акценат на три питања која она третира:
„То је питање рукописних књига, питање српске штампане књиге и српске штампане књиге објављиване у Венецији у 16. веку, које су најбољи извор за анализу тих односа.“
Момчило Спремић је напоменуо да истраживање веза Србије и Венеције није лак посао јер има доста грађе која буди и различите дилеме. Истакао је важност и снагу трговинских веза које су пре свега биле засноване на рудним богатствима Србије.
„То је и најбољи показатељ развоја српске привреде, која је у одређеним периодима била основ опстанка и ширења српске државе“, нагласио је он.
Констатујући да су 16. и 17. век били најтежи период српског ропства под Турцима, он је оценио да су у том периоду једини трачак српске духовности представљале српске књиге које су се штампале у Венецији
Аутор је, између осталог, у свом делу описао како је Божидар Вуковић у Венецији 1519. године почео да штампа српске ћириличке богослужбене књиге, жртвујући свој капитал и труд у доба када је српска нација пролазила кроз изузетно тешке тренутке.