11. Децембар 2012.
Књижевник Владан Матијевић добитник је награде „Кочићево перо“ за зиму 2012. за књигу Мемоари, амнезије у издању Гласника – саопштено је у понедељак, 11. децембра из Задужбине „Петар Кочић Бањалука–Београд".
Oсим награде „Кочићево перо“ која се додељује четири пута годишње, на крају сваке године један од четири добитника те награде добија награду „Кочићева књига“ која је овај пут такође додељена Матијевићу, а за висока достигнућа у савременој књижевности и оданост лепоти Кочићеве речи и мисли.
Одлуку је једногласно донео жири у саставу Вида Огњеновић, Миљенко Јерговић и Никола Вуколић.
Награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ ће Матијевићу бити свечано уручене 25. децембра у Вуковој задужбини у Београду.
Матијевић је рођен 1962. у Чачку где и данас живи и ради. Осим дела Мемоари, амнезије, до сада је објавио две збирке поезије, пет романа, књигу прича и књигу драма. За књигу прича Прилично мртви је 2000. добио Андрићеву награду, док је за роман Писац издалека 2003. добио Нинову награду. За роман Врло мало светлости је 2010. добио награде „Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“ и „Исидора Секулић“.
ИНТЕРВЈУ ЗА НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ
Владан Матијевић: Нећу доживети боља времена за уметнике
НЕВЕНА ВРЖИНА - 12.12.2012 18:07
Ја имам амнезије, али оне нису довољно јаке, без обзира на то што оне сад имају ЦИП и каталогизацију. Желим да буду јаче, толико тога желим да потиснем. Верујем да бих и са јачим био у стању да пишем.
Писао бих о празнини која се простире иза мене, рекао је књижевник Владан Матијевић, добитник признања "Кочићево перо" за зиму 2012. и "Кочићева књига" за цјелокупно стваралаштво.
Још осамдесетих година прошлог вијека писао је поезију, али, како је рекао, без већих претензија. Тек почетком деведесетих, књижевност му постаје једино право занимање од којег, међутим, није могао да живи. До данас је објавио десет књига, већина је имала више издања, неке су преведене на француски, њемачки и шпански језик. Добитник је многобројних признања, између осталих и НИН-ове награде. У интервјуу за "Независне" говори о свом посљедњем роману "Мемоари, амнезије", положају писаца у нашем региону, самоћи и страховима људи.
НН: Књижевници различито доживљавају признања која добијају. Какав је осјећај добити признање које носи Кочићево име?
МАТИЈЕВИЋ: Обично на писца и на његов рад дуго нико не обраћа пажњу, онда дођу времена када добија признања, обично то не траје дуго, па поново дођу времена када га сви игноришу, док га не забораве. И тек касније, некога поново открију читаоци или историчари, па га читају, о њему пишу. Колико год ми пријала признања, трудим се да на мене не оставе трага. Књижевник треба да ради и кад га награђују и кад га игноришу. Надам се да би Кочић био задовољан на мом избору за награду са његовим именом, када би прочитао моја дела, мада би сигурно био разочаран мојим помирљивим и небунџијским карактером. Ниједан устанак нисам дигао, чак ниједан часопис нисам покренуо, ниједно моје дело није било забрањено, слутим, он преко тога не би лако прешао.
НН: Ваша посљедња књига "Мемоари, амнезије" потпуно је лична и у њој су сабрана многа Ваша осјећања. Изјавили сте да се плашите да би можда због тога читаоци могли да буду разочарани.
МАТИЈЕВИЋ: Реакције су много боље него што сам се надао и много више их има. Али, свестан сам да прво дођу позитивне реакције па тек оне негативне. Могу те негативне и да не стигну до писца никада, али то не значи да их нема, да ова књига није многе изнервирала, испровоцирала, да због ње нема љутих. Писати мемоаре, па и оне који на мемоаре не личе, није безазлено за писца. Али, једном се и то мора урадити. Постоји нада да ћемо се моји читаоци и ја разумети, да се нећемо разићи због мојих ставова, због моје голотиње. А, постоји могућност и да с њима добијем нове читаоце, да будем у плусу.
Овде је лако само политичарима, естради и онима који знају да играју лопте, каже књижевник
НН: Роман "Писац издалека", за који сте добили НИН-ову награду, окарактерисан је као стријела која тачно циља у мету свега што не ваља у српској књижевности. Да ли се у односу на вријеме када сте писали роман нешто промијенило на књижевној сцени ових простора?
МАТИЈЕВИЋ: У издању "Агоре" из Зрењанина ове године је поново штампан тај роман. Пред штампу сам га поново ишчитао. Роман је и даље актуелан, мало тога се променило за десет година. Нешто је за нијансу боље, нешто је много горе. Положај писца је тежи него икад. Његов рад је све апсурднији. Око њега је све бесмислено, нема сламке за коју би могао да се ухвати. Можда и има, али ја је не видим. Највећа промена која се за тих десет година догодила јесте експанзија интернета и могућност сваког да преко друштвене мреже, сајта, блога буде писац и каже шта пожели, да га цео свет чује. Међутим, тако се ствара вишак критичког мишљења, право и добро мишљење најчешће остане затрпано.
НН: Иако је данас присутан велики број начина комуникације и повезивања људи, чини се да човјек никада није био усамљенији…
МАТИЈЕВИЋ: То је тема којом се бавим доста у роману "Врло мало светлости". Мада сам писао роман о сновима, о суноврату појединца, о политици, вери и уметности, сви који су читали тај роман говорили су о самоћи, цитирали су одломке који се тичу самоће. Очигледно их је то највише дотакло. Човек је увек био усамљен, мање или више, али сада је то највидљивије. Самоћа се материјализовала са појавом могућности да непрестано комуницирамо са људима, а да им не видимо очи. Таква комуникација је негација дијалога. Интернет је обесмислио појам пријатељ и учинио да су људи сами испред својих екрана, а да тога углавном нису свесни. Што су нам рачунари моћнији, воља нам је све слабија.
НН: Кажете да сваку књигу пишете као посљедњу. Шта Вас при писању подстакне и инспирише да подједнако добро напишете нове редове?
МАТИЈЕВИЋ: Не знам да ли је све добро, ни да ли је једнако добро, али у свако своје дело сам унео сву своју снагу, жељу, стрпљење, таленат... Можда сам због тог начина писања заслужио награду која негује успомену на Петра Кочића. Више је него извесно да ни Кочић није штедео себе док је стварао своја дела. Мислим да нисам довољно ни снажан, ни продоран, ни сналажљив, и зато морам у сваку своју песму и причу унети сву душу, да би оне вределе, да би биле запажене.
Вјерује да би Кочић био разочаран његовим помирљивим и небунџијским карактером
НН: Умјетници на нашим просторима су у незавидном положају. Сматрате ли да у будућности нешто може да се промијени?
МАТИЈЕВИЋ: Постоји много начина, али не верујем да ће иједан бити реализован, бар не у скоријој будућности. Не верујем ни да ћу ја доживети боља времена за уметника. Уметници који данас живе и стварају без бриге за голу егзистенцију, дошли су у тај завидан положај захваљујући таленту за политику, или за трговину, или захваљујући мајсторлуку за скандале. Тешко да је неко успео да живи лагодно захваљујући свом таленту. Можда је крива наша лењост, можда глупост, можда непоштење. Много је полусвета који би изгубио добре позиције, кад би се нешто мењало. И није највећи проблем што се мали новац одваја за културу, проблем је што се он троши лоше, што га троше људи без идеје. Они који имају идеје, најчешће су скрајнути, између себе, посвађани. Незналице се одлично слажу, оне немају никаквих проблема, никаквих сумњи у себе. Дајте им милион евра, они ће га спискати на своје безвредне пројекте. Тужно јесте, али, будимо искрени, нису само уметници у тешком положају. Није овде никоме лако. Само политичарима, естради и онима који знају да играју лопте.
Невиност храмова културе
НН: У БиХ је у посљедњих годину дана затворено неколико културних институција, а и оне које раде су у незавидном положају.
МАТИЈЕВИЋ: Недопустив је такав однос државе, међутим, ни храмови културе нису невини. Већина њих је дозволила да буде окупирана политички подобним медиокритетима, који су потиснули квалитетне људе. Ради мира у кући и каквих-таквих плата, одрекли су се квалитета, јер он кошта, и своје активности свели на имитацију културе, на аматеризам, па су такве изгубиле публику и већина њих се урушила изнутра. И зато их је власт лако затворила. Културна јавност се није узбудила, нити је казнила такву власт, јер ни јавност више није културна. Постоје само културни појединци, а они су разједињени, омаловажени, прокажени и са њима је лако.
ИНТЕРВЈУ ЛИСТУ ДАНАС
Владан Матијевић: Нећу доживети боља времена за уметнике
НЕВЕНА ВРЖИНА - 12.12.2012 18:07
Ја имам амнезије, али оне нису довољно јаке, без обзира на то што оне сад имају ЦИП и каталогизацију. Желим да буду јаче, толико тога желим да потиснем. Верујем да бих и са јачим био у стању да пишем.
Писао бих о празнини која се простире иза мене, рекао је књижевник Владан Матијевић, добитник признања "Кочићево перо" за зиму 2012. и "Кочићева књига" за цјелокупно стваралаштво.
Још осамдесетих година прошлог вијека писао је поезију, али, како је рекао, без већих претензија. Тек почетком деведесетих, књижевност му постаје једино право занимање од којег, међутим, није могао да живи. До данас је објавио десет књига, већина је имала више издања, неке су преведене на француски, њемачки и шпански језик. Добитник је многобројних признања, између осталих и НИН-ове награде. У интервјуу за "Независне" говори о свом посљедњем роману "Мемоари, амнезије", положају писаца у нашем региону, самоћи и страховима људи.
НН: Књижевници различито доживљавају признања која добијају. Какав је осјећај добити признање које носи Кочићево име?
МАТИЈЕВИЋ: Обично на писца и на његов рад дуго нико не обраћа пажњу, онда дођу времена када добија признања, обично то не траје дуго, па поново дођу времена када га сви игноришу, док га не забораве. И тек касније, некога поново открију читаоци или историчари, па га читају, о њему пишу. Колико год ми пријала признања, трудим се да на мене не оставе трага. Књижевник треба да ради и кад га награђују и кад га игноришу. Надам се да би Кочић био задовољан на мом избору за награду са његовим именом, када би прочитао моја дела, мада би сигурно био разочаран мојим помирљивим и небунџијским карактером. Ниједан устанак нисам дигао, чак ниједан часопис нисам покренуо, ниједно моје дело није било забрањено, слутим, он преко тога не би лако прешао.
НН: Ваша посљедња књига "Мемоари, амнезије" потпуно је лична и у њој су сабрана многа Ваша осјећања. Изјавили сте да се плашите да би можда због тога читаоци могли да буду разочарани.
МАТИЈЕВИЋ: Реакције су много боље него што сам се надао и много више их има. Али, свестан сам да прво дођу позитивне реакције па тек оне негативне. Могу те негативне и да не стигну до писца никада, али то не значи да их нема, да ова књига није многе изнервирала, испровоцирала, да због ње нема љутих. Писати мемоаре, па и оне који на мемоаре не личе, није безазлено за писца. Али, једном се и то мора урадити. Постоји нада да ћемо се моји читаоци и ја разумети, да се нећемо разићи због мојих ставова, због моје голотиње. А, постоји могућност и да с њима добијем нове читаоце, да будем у плусу.
Овде је лако само политичарима, естради и онима који знају да играју лопте, каже књижевник
НН: Роман "Писац издалека", за који сте добили НИН-ову награду, окарактерисан је као стријела која тачно циља у мету свега што не ваља у српској књижевности. Да ли се у односу на вријеме када сте писали роман нешто промијенило на књижевној сцени ових простора?
МАТИЈЕВИЋ: У издању "Агоре" из Зрењанина ове године је поново штампан тај роман. Пред штампу сам га поново ишчитао. Роман је и даље актуелан, мало тога се променило за десет година. Нешто је за нијансу боље, нешто је много горе. Положај писца је тежи него икад. Његов рад је све апсурднији. Око њега је све бесмислено, нема сламке за коју би могао да се ухвати. Можда и има, али ја је не видим. Највећа промена која се за тих десет година догодила јесте експанзија интернета и могућност сваког да преко друштвене мреже, сајта, блога буде писац и каже шта пожели, да га цео свет чује. Међутим, тако се ствара вишак критичког мишљења, право и добро мишљење најчешће остане затрпано.
НН: Иако је данас присутан велики број начина комуникације и повезивања људи, чини се да човјек никада није био усамљенији…
МАТИЈЕВИЋ: То је тема којом се бавим доста у роману "Врло мало светлости". Мада сам писао роман о сновима, о суноврату појединца, о политици, вери и уметности, сви који су читали тај роман говорили су о самоћи, цитирали су одломке који се тичу самоће. Очигледно их је то највише дотакло. Човек је увек био усамљен, мање или више, али сада је то највидљивије. Самоћа се материјализовала са појавом могућности да непрестано комуницирамо са људима, а да им не видимо очи. Таква комуникација је негација дијалога. Интернет је обесмислио појам пријатељ и учинио да су људи сами испред својих екрана, а да тога углавном нису свесни. Што су нам рачунари моћнији, воља нам је све слабија.
НН: Кажете да сваку књигу пишете као посљедњу. Шта Вас при писању подстакне и инспирише да подједнако добро напишете нове редове?
МАТИЈЕВИЋ: Не знам да ли је све добро, ни да ли је једнако добро, али у свако своје дело сам унео сву своју снагу, жељу, стрпљење, таленат... Можда сам због тог начина писања заслужио награду која негује успомену на Петра Кочића. Више је него извесно да ни Кочић није штедео себе док је стварао своја дела. Мислим да нисам довољно ни снажан, ни продоран, ни сналажљив, и зато морам у сваку своју песму и причу унети сву душу, да би оне вределе, да би биле запажене.
Вјерује да би Кочић био разочаран његовим помирљивим и небунџијским карактером
НН: Умјетници на нашим просторима су у незавидном положају. Сматрате ли да у будућности нешто може да се промијени?
МАТИЈЕВИЋ: Постоји много начина, али не верујем да ће иједан бити реализован, бар не у скоријој будућности. Не верујем ни да ћу ја доживети боља времена за уметника. Уметници који данас живе и стварају без бриге за голу егзистенцију, дошли су у тај завидан положај захваљујући таленту за политику, или за трговину, или захваљујући мајсторлуку за скандале. Тешко да је неко успео да живи лагодно захваљујући свом таленту. Можда је крива наша лењост, можда глупост, можда непоштење. Много је полусвета који би изгубио добре позиције, кад би се нешто мењало. И није највећи проблем што се мали новац одваја за културу, проблем је што се он троши лоше, што га троше људи без идеје. Они који имају идеје, најчешће су скрајнути, између себе, посвађани. Незналице се одлично слажу, оне немају никаквих проблема, никаквих сумњи у себе. Дајте им милион евра, они ће га спискати на своје безвредне пројекте. Тужно јесте, али, будимо искрени, нису само уметници у тешком положају. Није овде никоме лако. Само политичарима, естради и онима који знају да играју лопте.
Невиност храмова културе
НН: У БиХ је у посљедњих годину дана затворено неколико културних институција, а и оне које раде су у незавидном положају.
МАТИЈЕВИЋ: Недопустив је такав однос државе, међутим, ни храмови културе нису невини. Већина њих је дозволила да буде окупирана политички подобним медиокритетима, који су потиснули квалитетне људе. Ради мира у кући и каквих-таквих плата, одрекли су се квалитета, јер он кошта, и своје активности свели на имитацију културе, на аматеризам, па су такве изгубиле публику и већина њих се урушила изнутра. И зато их је власт лако затворила. Културна јавност се није узбудила, нити је казнила такву власт, јер ни јавност више није културна. Постоје само културни појединци, а они су разједињени, омаловажени, прокажени и са њима је лако.
ИНТЕРВЈУ ЛИСТУ ДАНАС
МНОГО ТОГА САМ ПРЕЋУТАО
ИНТЕРВЈУ ВЛАДАН МАТИЈЕВИЋ, ПИСАЦ
ТАТЈАНА ЊЕЖИЋ
Ожиљке носимо да би нас опомињали - каже писац Владан Матијевић
овогодишњи лауреат награда "Кочићево перо" и "Кочићева књига"
а свечано уручење је 25. децембра у Вуковој задужбини. Награда "Кочићево перо" припала је Матијевићу за књигу
"Мемоари, амнезија" ("Службени гласник"), а "Кочићева књига" за
"висока достигнућа у савременој књижевности". Ранијих година лауреат признања
"Меша Селимовић", Нинове награде и других о томе шта му значи ова која
носи име Петра Кочића, каже: "На мене су више оставили траг писци који су писали
после Кочића, а многима од њих је Кочић био темељ".
О каквом утицају говорите?
И они су такође љубили слободу и свој род, али се за њих нису
тако страсно борили, мада јесу више него ја. Надам се да би Кочић био задовољан
на мом избору за награду са његовим именом, када би прочитао моја дела, мада би
сигурно био разочаран мојим помирљивим и небунџијским карактером. Ниједан устанак
нисам дигао, чак ниједан часопис нисам покренуо, ниједно моје дело није било забрањено,
слутим, он преко тога не би лако прешао. Иначе, и ову награду морам примити и потрудити
се да на мене не остави траг. Не смем заборавити да на писца и на његов рад дуго
нико не обраћа пажњу, да онда дођу времена признања, обично она не трају дуго, онда
дођу времена када га сви игноришу, док га не забораве. И тек касније, некога писца
поново открију читаоци или историчари, па га читају, о њему пишу. Колико год ми
пријала признања, морам о свему томе водити рачуна.
Добили сте је за књигу "Мемоари, амнезија". Није ли
то оксиморонски назив?
Ова књига је толико лична да се може сматрати својеврсним мемоарима.
У њој не описујем догађаје у одређеним тренуцима и добима, али описујем ожиљке који
су остали након догађаја. Углавном оне који су оставили траг на моје књижевно стваралаштво.
Ожиљци су увек ту да подсете, да опомену да се једном нешто догодило, да је једном
нешто изречено. Признајем, много тога сам прећутао, о много чему нисам хтео да пишем.
О много чему нисам могао. То ћутање је плод амнезија, правих или лажних. Можда ће
се једном и оне исказати, ко зна у каквом облику. Овог пута за њих нисам имао снаге.
Шта ми то као друштво меморишемо, а шта постаје предмет амнезије?
Наше друштво има много горе амнезије него ја. Оно само има амнезије.
Ја сам своје каталогизовао и на њих урадио ЦИП, а оно их не признаје. Све заборавља,
ништа не меморише.
Антрфиле : КИВАН САМ НА ПОЛИТИЧАРЕ
Ваше виђење садаше друштвене и политичке сцене?
Одлична вам је та реч СЦЕНА.
Добро стоји уз наш друштвени и политички тренутак.
Трудим се да колико год могу не загађујем ум политиком. Пошто
сам киван на политичаре, драго ми је што су афере усмерене на ДС. Боље само на њих,
него на никог. Надам се да ће на идућим изборима доћи на власт ДС и кренути у обрачун
са овима што су сад на власти.
Нема коментара:
Постави коментар