Представљена књига ПРИВАТНА ПРИЧА

У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 14. маја представљена је књига Приватна прича Иване Стефановић.

Књига је дело свестрано талентоване ауторке – композитора, писца и диригента, а проф. др Илија Вујачић уврстио ју је у библиотеку Друштво и наука и њену едицију Историја. О њој су овом приликом говорили проф. др Љубинка Трговчевић и ауторка.

Љубинка Трговчевић је оценила да се књига не може једноставно одредити јер је истовремено породична хроника, па се не може уврстити међу стручне историографске студије, али је свакако реч о драгоценој грађи и правом примеру онога што се назива култура сећања. Она је ово дело упоредила са оним што Стефановић ствара као музичар, било д

а компонује или диригује, јер се под њеном „палицом“ чују сви инструменти, то јест гласови личности о којима пише, а њен лични глас се препознаје у дневничким белешкама у којима је описивала свој рад на овој хроници двеју породица из којих је потекла – Бота и Стефановић – како су се иначе презивали њена бака Милана и деда Светислав.

Књига је, према речима ауторке, настала када се у једном часу одлучила да отвори стари породични кофер и суочила са преписком и документима из којих је „проговорило“ једно време које је требало фиксирати за будућа поколења. То је значило да се прихвати писања, а на основу садржаја кофера и око 8.000 страна разних додатних докумената, реконструисала је прошлост своје породице уназад, све до 16. века.

„У пожутелим хартијама, документима, сведочанствима, позивницама, записима, исечцима из новина и старим писмима скривала се породична историја која чува сведочанства о Милеви Ајнштајн, Лази Костићу и животу грађанске Србије – моја бака, Милана Бота, била је блиска пријатељица Милеве Ајнштајн, са којом се, као и са Ајнштајном, упознала на студијама у Цириху и њихово пријатељство трајало је пуних 30 година“, објаснила је ауторка.

Она је казала да је свака реч у књизи истинита и да је то њен најважнији квалитет, па зато то није роман иако је књига уједно и најбољи доказ да живот пише романе. Из целокупне грађе, како је сама истакла, могуће је сагледати како је живела пре свега грађанска Србија и како је то друштво изгледало без улепшавања или карикирања. Она је напоменула да јој се посебно допало то што су се њени преци трудили да постану део модерног друштва какво су видели на западу и да су све што су научили желели да пренесу својим сународницима.