У уторак 10. фебруара, у клубу – књижари – галерији Гласник, представљена књига КРАТКА ИСТОРИЈА НЕМАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Хајнца Шлафера.
О овој књизи – која је своје прво издање имала 2002. у Немачкој и која, према коментару у чувеном Süddeutsche Zeitung, провокативно, с много духа и стилски бриљантно износи изненађујућа тумачења – говориле су Дринка Гојковић, преводилац и Јелена Костић Томовић, ванредни професор на Филолошком факултету у Београду.
Јелена Костић Томовић се осврнула на биографију и дело овог не много познатог аутора широј јавности у Србији, али зато веома познатог есејисте у стручној јавности, који углавном пише о немачкој књижевности.
„Шлафер заправо пишући жели да укаже на стварне домете немачке књижевности, јер су, према његовој процени, периоди њеног врхунца трајали доста краће него што се то иначе сматра“, изјавила је она напоменувши да Шлафер као два периода врхунца немачке књижевности доживљава једино период између 1790. и 1830, односно време Гетеа и Шилера и њихових савременика, и онај од 1900. до 1950. када су стварали Ман, Кафка...
„Такве његове оцене су наишле на бурне реакције у Немачкој“, навела је она констатујући да је реч о научном есеју – атипичном за данашњи дискурс и у њему доминантне форме.
„Мора се такође нагласити и велика језичка виртуозност аутора која је захтевала и једнако добар превод, што је дело Дринке Гојковић“, истакла је Јелена Костић Томовић.
Говорећи о свом раду и мотивима којим се руководила при одабиру ове књиге за превођење, Дринка Гојковић је рекла да је за њу посебан изазов био једноставан стил аутора.
„Мотив за рад на овој књизи била је и Шлаферова уводна теза о ’заиста немачкој књижевности’, што представља преокрет у посматрању ове теме, јер се он заправо бави негативним аспектима тог концепта“, објаснила је она.
Дринка Гојковић је констатовала да се, и поред немогућности потпуног прихватања Шлаферовог приступа и теза, мора извући поука из његовог дела, јер оно представља покушај једног етаблираног германисте да иступи с утабане стазе и да на сасвим другачији начин посматра немачку књижевност.
„Он одбацује идеју повлачења знака једнакости између велике нације и велике књижевности, а његов приступ представља и својеврсну провокацију и покушај да се продрма стабилно језгро германистике“, закључила је она.
Хајнц Шлафер је рођен 1939. године у Черношину, у данашњој Чешкој. Од 1972. до 1975. предавао је немачку књижевност на Универзитету у Марбургу, а затим од 1975. до одласка у пензију, 2004, на Универзитету у Штутгарту. Објавио је низ научних студија о немачкој књижевности, о лирици немачког реализма и о поетици немачке еротске поезије. Широј књижевној и интелектуалној јавности познат је по есејима посвећеним књижевности, а пре свега по Краткој историји немачке књижевности. Добитник је награде „Хајнрих Ман” за есејистику (2008), коју додељује Академија уметности у Берлину, као и награде „Јохан Хајнрих Мерк” за књижевну критику (2012).