11. Април 2012. 
Нова књига Горана Бабића – Паор с бајонетом од среде, 11. априла у продаји на киосцима и у Гласниковим књижарама.
Књига је полемика о новој ревизији улоге војвођанских Немаца – фолксдојчера у Другом светском рату из позиције жртве и необоривих чињеница, те нових и старих историјских истина.
„Да је моја мајка Лили 1941. остала у Београду завршила би, са жутом звијездом на прсима и леђима, на земунском Сајмишту и никад ме не би родила. Умјесто тога отишла је у Титову војску и остала жива. Какво мишљење да имам о Титовој војсци (о партизанима),а какво о Сајмишту, Топовским шупама и Бањици? Покушавам да разумијем и несвијест фолксдојчера и осветнички бијес Крајишника (и других), који су 1944. и 1945. радили то што су радили. Узмимо при том у обзир могућност да су у њихова села са огњем у рукама и бајонетом на пушкама четири ратне године стизале усташе и Швабе, палиле и убијале и затирале све на шта су наилазиле. Зашто и они (’Крајишници’, тј. партизани) не би имали право на подсвијест? Можда је и њима (био)пао мрак на очи. Можемо ли, међутим, данас изједначавати оног који је из расних разлога убио комшију са оним који се светио за убиство свог најдражег, најближег, јединог? Како објаснити чињеницу да је много више пострадалих невиних Нијемаца (не само овдје, већ посвуда)него осуђених нацистичких злочинаца? Јесу ли можда ови други уживали самилост савезника или их они први, невини и недужни земљаци, нису проказивали?Зашто су крили злочинце, а претходно одавали жртве и тако даље и томе слично? Много је питања на која се никад неће одговорити тако да сви буду задовољни и да се правда помири са неправдом. Неки кажу да све треба препустити времену,које лијечи ране прекривајући догађаје заборавом...“
(Одломак из књиге)
Нема коментара:
Постави коментар