Претражи овај блог

понедељак, 28. мај 2012.

У сусрет Фестивалу поезије и књиге

25. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 24. маја одржана конференцију за новинаре поводом предстојећег 6. Међународног београдског фестивала поезије и књиге ТРГНИ СЕ! ПОЕЗИЈА!

Конференцију су организовали Гласник и Трећи трг, а говорили су Гордана Милосављевић Стојановић, Дејан Матић и Милан Добричић.

Овогодишњи омаж фестивала посвећен је песнику Ивану Растегорцу (1940–2010),  а слоган је „Трчаћу довек“ (стих песника). Биће одржан од 30. маја до 2. јуна 2012. у УК „Вук Караџић“ (Булевар краља Александра 77а).

Значајан део ове традиционалне манифестације посвећен је Гласниковим ауторима који ће наступити на овогодишњем фестивалу. Сарадња Гласника и „Трећег трга“, који већ шесту годину организује фестивал поезије, није у вези само са овом манифестацијом, а протеклих година реализоване су и кроз заједничку акцију „Book crossing“ зоне у Београду и Србији.

Гласник, следећи своју културну политику сарађује како са најзначајнијим институцијама културе, попут САНУ-а и Београдског универзитета, а преко културних центара и библиотека, до појединачних манифестација и удружења са циљем представљања књиге. Београдски међународни фестивал поезије „Тргни се! Поезија! једна је од бројних манифестација у којој Гласник учествује пре свега захваљујући својим ауторима: Кољи Мићевићу, Нини Живанчевић и Бисерки Рајчић, који су ове године део званичног програма фестивала.

У фоајеу Установе културе „Вук Караџић“ традиционално ће се на продајној изложби књига наћи Гласникови наслови који су у вези са поезијом, попут Лирске историје музике Коље Мићевића, Пољске књижевне авангарде Бисерке Рајчић, Понешто о песницима и поезији Борисава Радовића, Поезија српске авангарде Радована Вучковића, као и звучне књиге: Антологија лирске поезије и Антологија епске поезије које је приредила проф. др Мирјане Стефановић и Бе(иј)оград Избор из португалске љубавне поезије.

четвртак, 24. мај 2012.

Добитник књижевне награде „Исидора Секулић“ за 2011. је Слободан Владушић, за књигу Црњански, Мегалополис у издању Гласника

Ново признање за Гласник

24. Мај 2012.

Добитник књижевне награде „Исидора Секулић“ за 2011. је Слободан Владушић, за књигу Црњански, Мегалополис у издању Гласника, саопштио је у четвртак, 24. маја жири за доделу те престижне награде.

У ширем избору за награду било је 16 књига, а одлуку о добитнику награде донео је жири чији је председник Марко Недић, а чланови Петар Пијановић и Александар Јерков.

„Провокативни резултати Владушићевог тумачења Црњанског постављају нова питања и дају нове одговоре о значењу његовог дела и представљају важан изазов за будућа читања овог великог писца и за савремени приступ модерној српској књижевности и књижевној критици нашег времена", наводи се у саопштењу жирија.

Књига Црњански, Мегалополис настала је на основу проширене и измењене верзије докторске дисертације, под називом Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског, у којој се налазе анализе слика Беча, Париза, Будимпеште, Берлина, Мадрида, Стокхолма, Рима и Лондона, онако како их је Црњански видео у својој прози. Њима је додата, разуме се, и анализа слике Београда из пишчеве последње песме.

Слободан Владушић је иначе члан редакције Гласниковог часописа „Право и друштво“ и аутор књиге Ко је убио мртву драгу, такође објављене у издању Гласника.

Награда „Исидора Секулић“ књижевна је награда коју додељује београдска општина Савски венац, а која се састоји од плакете, повеље и новчаног износа, а повод за установљење награде је чињеница да је Исидора Секулић живела и стварала на територији те општине. Додељује се од 1967. и има велики значај у српској књижевности.

Свечана додела награде планирана је за 6. јун.

среда, 23. мај 2012.

Гласник угостио Беату Ниман

23. Мај 2012.

Гласник је у уторак, 22. маја имао изузетно задовољство да угости Беату Ниман, ауторку недавно објављене књиге Мој добри отац Живот са његовом прошлошћу у преводу Љиљане Глишовић.

Књига је најпре представљена у Гласниковом клубу – књижари – галерији, а потом је у вечерњим сатима о њој било речи у Малој сали Коларчеве задужбине.

На преподневном представљању најпре је говорио директор и главни и одговорни уредник Гласника Слободан Гавриловић, који се дубоко поклонио Беати Ниман, назвавши је „див женом“ која се суочила са најужаснијим чињеницама о оцу џелату.

Гавриловић је констатовао да је oво отрежњујуће искрена књига и нагласио да је задивљен да постоји особа као Беата Ниман, прототип хуманисте, која је без зазора осудила злочине оца дубоко саосећајући са жртвама. Он је такође објаснио и то да је уредништво Гласника о овој књизи сазнало захваљујући Горану Бабићу, који је такође говорио на представљању, а који је иначе један од потомака жртве нацистичких злочина који се након свега спријатељио са Нимановом, те да то потврђује тезу да су и он и Ниманова заправо жртве.

Гавриловић је открио да се распитао међу онима који су у Београду 1942. били „домаћини“ ауторкином оцу Бруну Затлеру који је био командант Сајмишта и који је одговоран за убиства и депортације на том стратишту, а који су посведочили да је био „фин, добар господин“, што је потврда да у свима постоје добро и зло.

Уредник књиге Илија Вујачић је приметио да је изузетно занимљиво и потресно описано како је Ниманова проучавајући ратну биографију и кретање у служби свог оца, полако претварала слику благог, брижног и мирног родитеља у ратног злочинца.

Она показује, оценио је Вујачић „колико је важно суочити се са истином и колико је она лековита чак и када доноси најужасније чињенице о блиским људима“. Следе открића да ни мајка није била невина јер је са оцем учествовала у отмици и уништењу суседа да би се обогатили на њихов рачун. Вујачић је истакао да је ауторка, свесна колико има лажи, своју причу поткрепила оригиналним документима а у трећем издању књиге коју је Гласник превео, унети су и њени сусрети са потомцима жртава. Он је ауторку назвао истраживачем јер је 10 година трагала за документима, разговарала са стручњацима и сведоцима, прочитала 200 књига док није дошла до закључка да је њен отац био убица.

За Бабића је ово потресна књига и он је одао признање Гласнику што је препознао њен значај и објавио је, изразивши уверење да је „савремена литература парафраза стварности, јер у корену има ту стварност а не уобразиљу која је устукнула пред снагом збиље“.

„Ово није роман по структури, али држи пажњу читаоца као трилер иако се унапред зна исход, а прича је сурова и страшна као античка трагедија“, приметио је Бабић, нагласивши да књига уједно представља и обрачун са тоталитаризмом.

Беата Ниман није крила да је дирнута што су о њеној књизи изречене похвале и казала је најпре да осећа да књига припада Београду. Она је испричала да је до 55 године веровала да јој је отац невина жртва комунизма јер је био 25 година у њиховим казаматима у Источној Немачкој.

„После пада Берлинског зида затражила сам рехабилитацију оца и била сам одбијена па сам тада почела да истражујем и дошла до застрашујућих чињеница, а породица и пријатељи годинама су прикривали истину“, навела је Ниманова.

На питање како је њена околина реаговала на књигу, а како њено двоје деце, она је одговорила да је научила да људе дели у три групе: они који је оптужују да прља сопствено гнездо, они који неће да говоре с њом због онога што ради, а трећи су захвални јер кажу да ради за све њих. Да би илустровала став своје деце она је цитирала ћерку која је на једном предавању студентима рекла да је захвална Богу што овај посао ради њена мајка, јер би иначе она морала да каже истину о прошлости деде.

Шест деценија војнички живот Бруна Затлера, шефа Гестапоа у Београду у Другом светском рату, био је тајна за породицу Ниман. Све док његова кћерка Беата, која је одрастала уз мајчине приче о оцу хероју и савесном берлинском полицајцу, 1997. није одлучила да истражи његову прошлост. Прочешљала је стотине архива у Србији и Немачкој и када је после 15 година склопила мозаик дошла је до спознаје да је њен отац био ратни злочинац. По њеној књизи снимљен је и документарни филм на чијим се пројекцијама ауторка сусрела са бројним потомцима жртава.

Храброст и упорност Беате Ниман дирнула је све који су прочитали њену исповест или погледали филм, а она је поручила да ће наставити суочавање са истином како се ратни злочини никада не би поновили.

МОЈ ДОБРИ ОТАЦ Беата Ниман
превела Љиљана Глишовић
прво издање, 2012.
15 х 23 цм, 204 стр.
броширан повез, латиница
ISBN: 978-86-519-1200-2
Цена на сајту: 810,00 ДИН
Цена за чланове клуба са попустом: 607,50 ДИН+ (трошкови доставе)

Занимљива књига у којој кћерка описује своје детинство поред оца припадника СС-а и високог официра који је био командант Сајмишта и одговарн је за убиства и депортације. У књизи се описују шокови које је ауторка доживљавала проучавајући ратну биоградфију и кретање у служби свог оца као и претварање слике о оцу као благом, брижном и мирном родитељу у ратног злочинца. Потресна и изизетно искрена исповест и истраживање госпође Ниман.

понедељак, 21. мај 2012.

Представљено друго издање књиге о Хугу Прату

21. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у петак 18. маја отвoрена изложба „Корто Малтезе“ и представљено друго издање књиге о Хугу Прату.

Ова изложба, део је заједничког пројекта Гласника и СКЦ-а, док је други део изложбе представљен у СКЦ-у у оквиру Ноћи музеја.         

О Хугу Прату говорили су Зефирино Граси и Владимир Весовић.

Граси, дугогодишњи уредник листа „Политикин забавник“ и познавалац дела Хуга Прата оценио је да је издавање књига о њему највећи културолошки догађај у Србији.

„Прат је показао генијалност у споју књижевности и сликарства и ја бих његово дело назвао књижевношћу у сликама“, истакао је он.

Коорганизатор изложбе Весовић навео је да се изложба припрема више месеци и да је у том периоду приметио да су жене већи љубитељи Корта Малтезеа од мушкараца.

„На изложби ће бити око 200 радова професионалних и аматерских цртача стрипова“, додао је он.

Целокупна изложба обухвата 73 рада савремених стрип-цртача који су инспирисани делом Хуга Прата. Већина цртежа посвећена је Корту Малтезеу, легендарном јунаку Пратових стрипова.

Гласник је у едицији „Посебна издања“ објавио разговоре Доминика Птифоа, изучаваоца уметности стрипа, са Хугом Пратом, чувеним творцем легендарног стрип-јунака Корта Малтезеа.

Српски превод, под насловом Жеља да се буде бескористан, за кратко време доживео је друго издање. Реч је о једној од две књиге Птифоових разговора са Пратом. Прва, чији би превод на српски гласио С друге стране Корта, посвећена је Пратовом делу, док је Жеља да се буде бескористан посвећена несвакидашњем животу овог необичног генија.

У луксузном Гласниковом издању, илустрованом фотографијама из Пратове приватне колекције и његовим цртежима, читалац има прилику да прати исповест Италијана из Риминија у чијим венама тече енглеска, француска, јеврејска, шпанска и турска крв, а који је са тринаест година, у Етиопији, постао војник Мусолинијеве армије. Са шеснаест година се, у ратној Венецији, дружио са војницима међусобно супротстављених армија, сам често мењајући униформе, а са двадесет и две се укрцао на брод који је пловио у Буенос Ајрес.

У потрази за авантурама обишао је цео свет, научио седам језика, а стигао је да нацрта близу седам хиљада табли стрипа; сакупио је тридесет хиљада књига и упознао кабалу и вуду, а након дугогодишњег истраживања оностраног закључио је: „Мој живот је почео још пре него што сам дошао на свет, а претпостављам да ће се наставити и када мене више не буде“.

Погледајте видео материјал: http://youtu.be/O_FZXRfYZx4

У ТРСТЕНИКУ ПРЕДСТАВЉЕНЕ КЊИГЕ О ЛЕВЧУ И ТЕМНИЋУ ИЗ ЕДИЦИЈЕ „КОРЕНИ“

16. Мај 2012.

У Народној библиотеци „Јефимија“ у Трстенику, у уторак 15. маја, представљена је едиција „Корени“, коју Гласник oбјављује у саиздаваштву са САНУ. О 18 до сада објављених књига едиције говорили су Верољуб Вукашиновић, књижевник и директор библиотеке „Јефимија“ и Борисав Челиковић, приређивач едиције.

Указано је на значај едиције која ће, када буде објављено свих планираних 80 књига, представљати један од камена темељаца националног и културног индентитета и основу за истраживање насеља и порекла становништва читавог српског етничког простора. Посебно је указано на књиге у којима су обрађена насеља некадашњег Јагодинског округа, односно области Левча, Темнића и Белице: Јагодински округ, Белица и Левач и Темнић.

У 17. књизи едиције „Корени“ Јагодински округ. Белица су фототипски објављене студије Јована Мишковића: Кратки опис Јагодинског округа (1885), Топографски речник Јагодинског округа (1885) и Јуор планина – географијско-историјска студија (1882), затим Станоја М. Мијатовића, Белица (1941) и Емила Ј. Цветића Споменици старе Јагодине, уз поговор Борисава Челиковића, Истраживања Белице. Обрађено је 60 насеља од којих Јагодини припада 45, Ћуприји четири, а Параћину и Рековцу по два.

У 18. књизи едиције „Корени“ Левач и Темнић су фототипски објављене студије: Тодора М. Бушетића и Станоја М. Мијатовића: Левач (1903), Темнић (1905), Обичаји српског народа из Левча и Темнића (1907), Народна медицина Срба сељака у Левчу и Темнићу (1909), Народна медицина Срба сељака у Левчу (1911), Технички радови Срба сељака у Левчу и Темнићу (1925), Српска народна јела (са прилогом о пићима) у Левчу и Темнићу (1908), Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча (1902), Српске народне игре из Левча и Темнића (1907), Веровања о ђаволу у округу Моравском (1925), уз поговор Борисава Челиковића Истраживања Левча и Темнића. Oбрађено је 94 насеља од којих 30 припада Рековцу, пет Крагујевцу (Велика Сугубина, Велике Пчелице, Горња и Доња Сабанта и Дулене), једно Јагодини (Слатина), 16 – Трстенику, 18 – Крушевцу, 21 – Варварину и три Параћину (Поточац, Рашевица и Својново).

Посебно је указано на значај рада двојице учитеља Тодора М. Бушетића и Станоја М. Мијатовића, који су се као колеге нашли на истом послу у левачком селу Пољна. Они нису били само учитељи ђака већ су, као образовани људи, били врло угледни и утицајни у средини у коју су дошли. Радили су на народном просвећивању, били оснивачи пољанске пољопривредне задруге и у њеном руководству, први огледничари у пољопривредној производњи. Свакодневно, а посебно у време школских распуста, истраживали су порекло и обичаје становништва, бележили њихове песме и игре, народну медицину, техничке радове и усмено стваралаштво и иза себе оставили дела јединствена и обимом непревазиђена на српском етничком простору. Својим трудом и радом подигли су углед школе у Пољни која је постала пример осталим школама у Србији тога доба. Основали су школски расадник из кога су ђаци добијали бесплатно окалемљене саднице, а многе ђаке и сељаке научили су како се калеме воћке и лоза. Године 1900. у Пољни су основали библиотеку „Културна лига“, која је у свом фонду имала више од хиљаду књига, што је у сеоским срединама тога доба био јединствен случај. Водили су и метеоролошку станицу у селу, коју је књигама и прибором снабдела Опсерваторија Велике школе у Београду. Посебне курсеве су организовали за женску децу, на којима су учене шивењу, хигијени и припреми разноврсних јела.

Представљена књига ИВО АНДРИЋ – КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА И ТРЕЋИ РАЈХ 1939–1941

18. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 17. маја представљен први том књиге Иво Андрић – Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939–1941 Душана Глишовића.

О књизи су, осим аутора, говорили Гојко Тешић и Петар Арбутина.

Тешић је оценио да Глишовићева књига представља огроман подухват, важан и драгоцен приручник који би могао да се искористи за изучавање заната дипломатије – „како се понашати у трагичним и апокалиптичним временима и сачувати свој морални и интелектуални интегритет“.

„У Глишовићевој књизи сваки документ је показатељ Андрићеве мудрости и опрезности на најтрагичнијем задатку“, рекао је Тешић.

Он је рекао да ће наслов дела сигурно заинтригирати многе да сазнају шта је Андрић радио у Берлину у време када је Хитлер кретао у освајање и уништавање света, и приметио да обиље докумената, до којих је дошао аутор, не доводе у питање морални интегритет писца и дипломате.

„Много тога у Андрићевом животу је скривено и потиснуто на маргину, што је он и желео – ова књига је настајала деценијама, а Андрић је парадигма свега онога што је српска култура и у релацијама са хрватском“, рекао је Тешић. Према његовим речима, они који се баве дипломатијом могли би много да науче из ове књиге, односно како се понашати у трагичним временима, „како спасити главу и не укаљати образ“.

Арбутина је оценио да је Глишовић представио средишњи период у животу Андрића, паралелно пратећи га као писца и дипломату, уз биографске податке.

„До Андрићевог дипломатског ангажмана у Берлину, знамо једног, а онда се појављује други човек који пише боља дела, јер у време 'Младе Босне' видимо помало загрцнутог песника који покушава да досегне неке идеје у књижевности, али недостаје му животна мудрост“, оценио је Арбутина.

Он је приметио да у Глишовићевој књизи упознајемо другачијег и узбудљивијег Андрића, од оног како га обично замишљамо – човека који замишљено шета Кнез Михаиловом улицом до Калемегдана загледан у врхове својих ципела.

Арбутина је рекао да је Глишовић успео да оживи једну епоху, јер јунак једног времена никад није индивидуа, ма колико она била значајна, већ атмосфера и епоха.

Андрићев политички пут од бунтовног ђака незадовољног политичким приликама у Босни под Аустроугарском, уочи Првог светског рата, до дипломате крајње суздржаног у испољавању политичких ставова, Глишовић сагледава у оквирима југословенске и европске политике.

Захваљујући сплету политичких околности и изузетним личним способностима, априла 1939. Андрић је постављен за посланика у Берлину. Његов боравак у главном граду Трећег рајха изложен је хронолошки, превасходно на основу обимне архивске грађе, те читалац може да скоро из дана у дан прати делатности краљевског југословенског посланика у контактима с немачким званичницима и претпостављенима у Београду.

У књизи се, према речима Арбутине, налазе и на овим просторима до сада необјављиване фотографије које је аутор пронашао у немачким архивима.

понедељак, 14. мај 2012.

БОСАНСКИ РАТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Дарко Танасковић

БОСАНСКИ РАТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА (1)

На почетку романа Деобе стоји пролог насловљен „Недоумица“. Написан је 1955. године. Пролог се отвара речима: „Када ћу, осуђен, да се нагнем и погурим над празном свеском, над толиким празним свескама које треба испунити некаквим смислом, у овом времену које ће морати да се памти и по несвршеним пословима. Годинама узмичем и бежим, увек лицем окренут тихом поразу. Докле ћу да варам то морање?“.

Данас је 2012. година. Прошло је безмало шест десетлећа. Добрица Ћосић је и даље нагнут и погурен на празном свеском, али су у међувремену толике и толике свеске испуњене непорецивим смислом, сви послови нису завршени и никада до краја неће ни бити, а Добрица Ћосић , узмичући и бежећи, није преварио своје морање. Недоумица с почетка траје, али је тихи пораз узмакао пред лицем човека који га се није плашио због себе, већ због других. Стога, и кад су га ти други убеђено и вероломно поражавали, он поражен није могао бити. Јер, човек се једино сам собом може коначно и неопозиво поразити. А на тај пораз Добрица Ћосић није спреман и не може пристати. Зато и даље непосустало, смислом исписује белину хартије у својим свескама...све до ове, босанске.

А шта нам она доноси?

Беле корице књиге с Ћосићевом руком, црвеном бојом укосо исписаним насловом указују се као крвави траг на босанском снегу. Крвавом пртином, у свим ратовима једнако трагичном, одавно се крећу јунаци Ћосићевих повести. Њоме се кроз историју пробија, посрће, застајкује, пада, али не одступа и српски народ, заједно с браћом и разбраћом што му их је судба доделила. Крвавом пртином креће се Човек, а Ћосић га, сејући смисао по белини страница, и сам у снегу, брижно прати, непоткупљиво сведочи о његовим страдањима, придржава га, саветује и покушава да га упути и поведе ка пределима људскости, разума, слоге и мира – мира са другима и са самим собом. За такво усрдно прегалаштво награђиван је с много поштовања и љубави, али и кажњаван клеветама и мржњом. У космичком сукобу добра и зла, а он се води и у човеку, можда најжешће баш у човеку, нема милости, као ни коначне победе или пораза. Зато не сме бити ни предаје. Сведок те борбе у своме времену  нема право на ћутање. Писац поготово... „Ниједан историјски пораз или победа нису коначни у времену људског бивствовања“, записао је Ћосић у Босанском рату.
Добрицу Ћосића је болно погодила и дубоко потресла одлука пријатеља и саборца, невољног потписника Дејтонског споразума,  Николе Кољевића да својевољно оде из живота и ућути. У „Уводу“ за његов  Дневник, записао је :“Оставио је и ћутање о нечему битном што је чинило његов живот /.../. Ћутање Николе Кољевића је као оловни облак пало на Романију и Пале
/.../ Ваљда га је за ћутање поучио и Хамлет, иако му је судбина краља Лира била ближа“. Осећам да је трагично Кољевићево повлачење у ћутање можда и одлучујуће подстакло Добрицу Ћосића да проговори о босанском рату, да подари глас историји која још увек траје, коју је пратио и сâм током одређеног раздобља стварао, а коју понајмање пишу поштење и истина. Искуство претходних деценија уверљиво је показало како је и колико је самоуверена и неретко арогантна, декларативно  демистификаторска деконструкција традиционалних вредности, укључујући и саму историјску истину, кадра да произведе нових, опасних идеолошких мистификација.

О Ћосићевом Босанском рату сигурно ће се бурно расправљати, и треба да се расправља. Има о чему! Молим само оне који ће у тој расправи учествовати и о књизи изрицати судове, да је претходно прочитају. Није извесно да ће баш сви то и учинити. Најтеже ће се на читање одлучити Ћосићеви априорни идеолошки критичари. И у праву су ако оклевају. Јер, прочитају ли је, под условом да имају и мало савести, опадачки задатак ће им бити силно отежан. Ово је, како наглашава приређивач, Ана Ћосић-Вукић, „књига документарног карактера“, што значи да је чврсто заснована на чињеницама и подацима, од којих се неки сада први пут стављају на увид јавности. Као председник СРЈ, Ћосић је располагао сазнањима која нису била шире доступна и која он делом овде открива. Књига је дневнички структурисана, тако да је читалац у прилици да без даха прати развој ратних збивања у БиХ и паралелни ток дипломатских и политичких настојања, не баш увек и од свих учесника сасвим искрених, да се крвопролиће и разарања зауставе. Документарност ове, у најбољем смислу ћосићевски писане прозе, ствара динамику и атмосферу какву не би могла произвести ни најраскошнија имагинација. По ко зна који пут потврђује се да је живот најмоћнији приповедач и романописац. И то какав живот! Живот стално у рвању са смрћу, на ивици провалије, изаткан суровошћу, мржњом, преварама и издајама, али и високим идеалима слободе, човекољубља, жртвовања и пркошења неправди.  Ипак, уза све књижевне врлине Босанског рата, рекао бих да су главни значај и делотворност ове књиге у ванкњижевном слоју њених порука. Издвојио бих овом приликом три, а има их свакако још много.

Прво, Ћосићева књига је, као што сам већ истакао, заснована на чињеницама и подацима, што није могуће оспорити. Ћосићевим објективним односом према тим чињеницама и подацима, али и њиховим тумачењем и коментарисањем са становишта легитимних права и интереса српског народа, уз пуно уважавање таквих права и интереса других народа, учињен је важан корак у настојањима да се историја рата у БиХ, а самим тим и „званична“ истина о њему, не пишу и дефинитивно не закивају искључиво у Хашком Трибуналу.

Друго, Босански рат би могао бити лековит и отрежњујући за оне Србе који су једнострану и антисрпски тенденциозну представу тог комплексног „грађанског и међунационалног сукоба с елементима верског рата“ (Н.Кецмановић), а и читавог процеса разбијања Југославије, прихватили и интериоризовали као своју истину. За оне којима свест још увек није безнадежно идеолошки сужена, а свака интелектуална скепса угашена,  ево непосредних чињеничних доказа да је стварност босанског рата неупоредиво сложенија од црно-беле, манихејске пројекције која им је успешно, а заправо поражавајуће наметнута. Одважност коју ће показати читањем Ћосићевог сведочанства биће награђена избављењем из заблуде која само бесловесне може трајније учинити срећним.

Треће, али никако најмање значајно, поготово за поштоваоце и пријатеље Добрице Ћосића, јесте то да је он, не полемишући ни с ким, али ни снисходљив према ма коме, Босанским ратом надмоћно одговорио на све незаслужене и неправедне нападе и клевете којима је годинама обасипан, као тобоже главни идеолог и духовни отац некаквог великосрпског националистичког пројекта, а самим тим и мржње и рата који су разорили Југославију и завили у црно њене народе. Већ само неколико дана по излажењу Босанског рата из штампе, један критичар га је беспризивно отписао као „књигу таштине и мржње“, док се други, иначе и сâм писац, а својевремено и Ћосићев издавач, истакао оценом да је овај из политике „залутао у књижевност“ и да је у животу написао свега неколико десетина страница истински добре прозе. Рећи то, и остати жив...                                                                                                    
 Пред заслепљеним непосустајањем у острашћеним идеолошким нападима на Добрицу Ћосића требало би да је довољно подсетити се онога што је пре више година у свом Дневнику маргиналца згађено записао књижевник Милован Данојлић: „Занемао сам пред наплавинама просташтва које су ме, као појединца и припадника племена, у последњих десетак година засуле. Све до пред крај осамдесетих, живео сам с осећањем – с уверењем! – да човек мора избегавати нискост у поступању, у суђењу, у мишљењу. Да је мржња против појединца, а поготово против неког народа, осећање које нас обешчашћује. Ако је не можемо сасвим искоренити у себи, не смемо јој давати лудог маха и бесрамног израза. И онда се десило управо то што ми је изгледало немогуће и апсолутно неприхватљиво: нека ограничења, без којих нема сношљивог и уљуђеног живота, преко ноћи су укинута. На свим странама се раскомотила Мржња, лична и колективна; Мржња, као краљица људске беде и нискости. Заборавило се на сваки стид. Завидњивци се, ево, поносе завишћу, пакосници пакошћу, подлаци подлошћу.“ Да, све је овде речено. И морало би бити довољно. Али, Добрица Ћосић није маргиналац, што, наравно, није ни Милован Данојлић. Ћосић је био и председник Југославије, а његов углед у највећем делу српског народа, а и код десетина хиљада читалаца који нису Срби, неспоран је. Због тога, а и ради будућности и душевног здравља оних који долазе или су већ дошли, а о Добрици Ћосићу углавном мало знају, а много неистинитог свакодневно слушају, ваља ипак још понешто додати на тас објективног процењивања његове улоге у драматичним годинама разбијања Југославије. Босански рат нам пружа добродошлу прилику за то.

Из праћења Ћосићеве државничке активности као председника СРЈ током најтежих година босанског рата белодано се очитује да је он све време, до крајњих физичких и психичких снага, улагао очајничке напоре да се рат заустави. Ћосићев пут није био пут рата, већ, на крајње суженом маневарском простору, пут национално одговорног, достојанственог и рационалног трагања за могућим компромисом, у чему је он понудио једну сасвим нову, истовремено реалистичку и визионарску српску државно-националну политику (вреди, у том смислу, прочитати  говор Д.Ћ. одржан пред Комитетом за спољне послове и безбедност Европског парламента, 30. марта 1993). За ту политику је тада било више слуха, а за Ћосића лично више уважавања, у међународној заједници, чак и у оном Србима несклоном делу, него у Београду и на Палама.

Поменимо овом приликом и нешто на шта се, из више разлога, углавном не подсећа, а што потврђује да Добрица Ћосић на пут трагања за формулом мира у Босни није ступио тек кад је постао председник Југославије. Залагао се он и за спречавање избијања рата, на чијем је заустављању као „председник без власти „ (Д.Ранчић) касније истрајно радио. Мало ко памти да је Ћосић, у договору с Алијом Изетбеговићем, средином фебруара 1991. године из Београда, с групом независних српских интелектуалаца, отпутовао у Сарајево, ради разговора с изабраним муслиманским колегама. Циљ је био да се учини можда и последњи напор спречавања и преусмеравања неповољног развоја догађаја у муслиманско-српским односима који су неодољиво клизили ка провалији. Ћосић је о овим заборављеним разговорима у хотелу „Холидеј Ин“ оставио белешку у Пишчевим записима ( 1981-1991). Његов тадашњи тешки четворочасовни разговор у четири ока с аутором Исламске декларације, завршен без икаквог позитивног резултата, као да је наговестио на какве ће саговорнике Ћосићу бити суђено да наилази у потоњим покушајима да се заустави рат у БиХ. Изетбеговић је остао глув на све аргументе у прилог очувања неког вида заједничке државе и потребе да се сачува мир. Желео је своју државу, муслиманску државу,своју армију, муслиманску армију... Никад нећу заборавити израз лица Добрице Ћосића, кад се, после растанка с Изетбеговићем, појавио на вратима просторије у којој смо га нестрпљиво и с наивним надама ишчекивали. „Вратили смо се у Београд возом, нерасположени и разочарани у своје демократске и југословенске, одавно анахроне улоге“, записао је човек који ће 15.јуна 1992. таксијем доћи у Скупштину СРЈ, да самозатајно и самопрегорно преузме главну „анахрону“ улогу у завршном чину босанске и југословенске драме. А проглашен је једним од главних гробара Југославије и виновника ратних страхота!    

Далеко од тога да је Добрица Ћосић увек (био) у праву. Од давнашње „Недоумице“ из 1955. он је први који најбоље зна и признаје да није! Значи ли то да му се не сме признати да је често и далековидно био у праву? Ћосић је у вези с Кољевићевим усудом поменуо Хамлета. И на његову судбину непосредно се односи чувено, и вечно актуално, хамлетовско питање: Бити или не бити, питање је сад! Добрица Ћосић, са свим својим људским врлинама и манама, увек је био доследно, онтолошки опредељен за „бити“. Он  јесте мењао мишљење, али никада није мењао идеју, јер он јесте оно што јесте. Људи који су одабрали „не бити“ нису, односно јесу оно што нису. Они немају идеју, па није свеједно, а може, поготово за друге, бити и опасно промене  ли мишљење, јер оно често и није њихово. Свеједно им је, јер немају идеју. Може се променити, зашто да не, и идеологија, али под условом да човек има идеју. Они који нису и немају идеју не могу разумети оне који јесу и имају идеју. Зато их и мрзе и настоје срушити у блато сопственог ништавила и безидејности.  И накнадна памет је боља од непамети. Зато бих свима који непаметно и недолично сматрају да је напад на Добрицу Ћосића и даље најсигурнија улазница за циркуску шатру „политичке коректности“ која води ка друштвеном  успеху, а штити од искушења суочавања с истином властитих заблуда и моралне беде, свесрдно препоручио да отвореног ума и срца прочитају Босански рат. Никад није касно. Ћосић је своје виђење рата у БиХ објавио касно, али и правовремено. Читајмо!

 И још само порука младима: Не дозволите да вас ико икада више лажима уведе у рат! То није  Ћосићева или, још мање, моја порука. То је порука Босанског рата!

[1] Реч на представљању књиге Босански рат у београдском Дому омладине ( 6. марта 2012).

петак, 11. мај 2012.

Представљена књига АНТОЛОГИЈА АРХИТЕКТУРЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

11. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 10. маја представљена књига Антологија Архитектуре и Цивилизације Александре Мокрањац.

О књизи су, осим ауторке, говорили и уредник Петар Арбутина и проф. др Бранислав Митровић.

Књига Александре Мокрањац стигла је до Гласника са три рецензије чланова Српске академије наука и уметности – Ђорђа Злоковић, Милана Лојанице и дописног члана Бранислава Митровића.

Тако је књижевница, са већ два објављена романа и бројним есејима, причама и приказима објављеним у периодици од 1992, иначе по образовању архитекта, за књигу коју је означила као „минимум знања становника и симпатизера српског говорног подручја“ добила рецензије својих професора и ментора што већ гарантује високи квалитет овог наслова.

Према оцени Арбутине, странице Антологије Александре Мокрањац исписане су интелектуалним набојем и ерудицијом каква се, објективно, ретко среће, уз то завидном књижевном вештином. Он сматра да је у невелику књигу ауторки пошло за руком да сажме неколико томова илуструјући специфични дијалог између архитектуре и људске цивилизације као и њеног места у нашем свету. Посебно је истакао да је показала да је чвориште те цивилизације варош, а њен смисао урбанитет.

„Наративни ток ослања се на широки и разуђени круг знања са кога се покрећу размишљања и изводе закључци, док су методолошки кључ, употреба литературе и техника блиски научном поступку“, закључио је он.

Митровић је констатовао да сама реч антологија може да уплаши читаоца, али књига Александре Мокрањац може да се назове и речник појмова и термина за оне који се баве архитектуром или их она интересује као и за све којима су теме у вези са културом блиске. Он је приметио да се одмах иза почетног фонда неспорних података и чињеница наилази на допуне, фине рефлексије и дигресије блиске артистичкој, поетичкој форми изражавања, што, како је оценио, ово штиво чини занимљивим а не научно сувопарним. За њега је важно што није занемарен дидактички аспект књиге и корисна је студентима, али држи пажњу, што је потврда да је читљива.

Ауторка је рекла да је јунак књиге – архитектура која је у овом времену код нас скрајнута јер се доводи у везу са великом количином новца, али она је и нешто друго и више.

Представљена књига О ЈЕМСТВИМА НЕЗАВИСНОСТИ УСТАВНИХ СУДОВА

10. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник je у среду, 9. маја представљена књига О јемствима независности уставних судова –Са посебним освртом на Уставни суд Србије др Босе Ненадић.

О књизи су, осим ауторке, говорили и проф. др Маријана Пајванчић, проф. др Лидија Баста Флајнер и доц. др Танасије Маринковић – нови уредник Гласникове Правне библиотеке.

Отварајући разговор о књизи Маринковић је истакао да је књига др Босе Ненадић, дугогодишњег судије Уставног суда Републике Србије и његове некадашње председнице, пионирско монографско дело о гарантијама уставносудске независности, које су, иначе, једна од основних претпоставки правилног и непристрасног вршења уставносудијске функције, поготово у земљама у транзицији.

Општетеоријски допринос ове књиге потиче од богатог стручног искуства и научног рада његове ауторке који јој омогућавају да јасно сагледа и прецизно изрази опасности које вребају по судијску независност уопште, а посебно уставносудијску. Нарочито се истичу њена запажања о односу између Уставног суда, с једне, и Народне скупштине, председника Републике, Владе, и судова опште надлежности, с друге стране, али и о танкој граници између конструктивне и добродошле критике рада Уставног суда у медијима, и оне којом се у ствари врши притисак на Суд како би се остварили одређени политички и економски интереси у поступку пресуђивања.

Практична вредност овог дела огледа се, пак, у савесној и критичкој анализи нашег позитивног права када је реч о Уставном суду и свим институционалним аспектима независности његових судија. Доктор Боса Ненадић се при том не задржава на приказу одговарајућих уставних и законских одредаба, већ дата нормативна решења сагледава и из угла праксе Уставног суда, и других државних органа који у нашем уставном систему могу да утичу на ауторитет и независност Суда, као и с обзиром на упоредноправна искуства и препоруке одговарајућих међународних тела. Овакав методолошки приступ опредељује ауторку да наступа не само de lege lata, već i de lege ferenda, отварајући уз то многобројне стручне и теоријске контроверзе: од оних о условима за избор и одговарајућем поступку избора уставних судија, укључујући ту и питање транспарентности поступка предлагања и потребне већине за избор, до оних о неопходности увођења функције судије наследника и сврсисходности издвојених мишљења.
Професорка Пајванчић истакла је да је књига др Босе Ненадић, не само дугогодишњом праксом и искуством прожето дело, већ и теоријски озбиљно утемељена студија.

Професорка Баста Флајнер нагласила је да је ауторка сеизмолошки прецизно детектовала и расветлила проблеме независности уставних судова, с посебним освртом на Уставни суд Србије, анализирајући потешкоће у раду судија и начине њиховог превазилажења.

Др Боса Ненадић захвалила се уредницима на сарадњи, а пре свих проф. др Јовици Тркуљи који ју је подстакао да започне, и подржавао је током рада.

http://youtu.be/I6dKBj4hOgA

уторак, 8. мај 2012.

Представљен 19. број часописа ИЗАЗОВИ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА

07. Мај 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у петак, 4. маја представљен је 19. број часописа Изазови европских интеграција.

На прeдстављању су говорили Франсоа-Гзавије Денио (François-Xavier Deniau), амбасадор Француске у Србији, Зорица Васиљевић, професор Пољопривредног факултета у Београду, Милош Миловановић, помоћник министра пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, Огњен Мирић, заменик директора Канцеларије за европске интеграције и Драган Вељовић, заменик главног уредника часописа.

Нови број је посвећен анализи стања и реформи у сектору пољопривреде. Миловановић је истакао да „либерализација промета роба и услуга намеће повећање конкурентности, снижење цена, повећање квалитета и усклађивање процеса производње, прераде и пласмана са онима који важе на међународним тржиштима, што без помоћи неће моћи да испуни велики број домаћих пољопривредника“. „Алтернатива малим пољопривредницима може бити органска производња или производња са заштићеним географским пореклом, а то могу да буду и економске активности у сеоским областима које нису нужно везане за пољопривредну производњу, попут сеоског туризма“, рекао је Миловановић.

Професорка Пољопривредног факултета у Београду Зорица Васиљевић подсетила је да је Министарство пољопривреде Србије октобра 2011. почело реализацију пројекта успостављања мрежа рачуноводствених података на породичним пољопривредним газдинствима, која се у ЕУ примењује од 1965. године. Она је оценила да ће то бити значајно за вођење адекватне аграрне политике, јер ће процене бити замењене чињеницама, односно систематским праћењем података о производњи, дохотку, ефекту подстицаја малих произвођача који чине велики део српског аграра. Амбасадор Француске у Србији Франсоа-Гзавије Денио казао је да његова земља, која има дугу пољопривредну традицију, жели да својим искуством у области аграра помогне Србији у припремама за улазак у ЕУ. „Пољопривреда није само економско питање и питање производње хране, већ се тиче животне средине, културе и идентитета једне земље“, рекао је он и истакао да је пољопривредна политика једна од највише интегрисаних на нивоу ЕУ.
У новом броју можете прочитати и следеће текстове:

Душан Протић: „Нормативна и институционална структура система безбедности хране“; Зорица Васиљевић: „Успостављање мреже рачуноводствених података на породичним пољопривредним газдинствима у Србије“; Снежана Јанковић: „Саветодавство као фактор јачања конкурентности пољопривреде Србије у процесу европских интеграција“; Татјана Ђукановић: „Систем јавних складишта за пољопривредне производе“; Бојан Живадиновић: „Заједничка пољопривредна политика: поглед из угла српске пољопривреде“; Александар Завишић: „Муниципалне обвезнице у Србији“; Владан Станковић: „Утицај конфесионалног чиниоца на показатеље економског развоја међу чланицама и кандидатима за ЕУ“; и Душан Рељић и Жарко Петровић: „Турски интереси и ангажман на Западном Балкану: Амбиције и реалност“.

Погледајте видео материјал: http://youtu.be/4e27rG62Rzw

четвртак, 3. мај 2012.

Конкурс за најбољу кратку причу – обавештење

03. Мај 2012.

Због великог броја квалитетних радова који су приспели, жири студентског Конкурса за најбољу кратку причу на тему „књига“ предложио је додатни број радова за објављивање у књизи у издању Гласника.

Наиме, настављајући праксу друштвено одговорног пословања, које обухвата и подршку младих и талентованих, Гласник је недавно расписао овај конкурс, који је привукао велику пажњу. За месец дана пријавило се више од 500 студената, од којих је 308 предало приче. На предлог жирија, директор Гласника Слободан Гавриловић је у понедељак, 23. априла, на Светски дан књиге, приликом доделе награда најбољима, најавио да ће још један број радова бити објављен. Тако ће се, осим 15 првопласираних радова, у књизи, која је ће бити у штампи до краја септембра 2012, наћи још 21 рад.

Међу ауторима радова који ће бити објављени јесу: 1. Бобан Максимовић, 2. Санела Станковић, 3. Славиша Перишић, 4. Александар Топић, 5. Милан Вукашиновић, 6. Владанка Мијаљевић, 7. Оливера Топаловић, 8. Стефан Брезар, 9. Стефан Стефановић, 10. Јелена Арнаутовић, 11. Марко Јовановић, 12. Александра Димитријевић, 13. Андреа Шукара, 14. Ђорђе Луковић, 15. Бојан Симић, 16. Софија Виђикант, 17. Владимир Вукадиновић, 18. Марија Антић, 19. Татјана Дудаш, 20. Милица Живковић, 21. Мирослав Жерајић, 22. Стефан Најдановић, 23. Милица Шкорић, 24. Александра Милић, 25. Душанка Вучуровић, 26. Драгана Николић, 27. Тијана Слијепчевић, 28. Јелена Ђокић, 29. Ивана Ђокић, 30. Ивана Стојић, 31. Милица Петровић, 32. Весна Јовановић, 33. Никола Младеновић, 34. Филип Ивковић, 35. Михајло Витезовић, и 36. Тамара Јанковић.

Дружење у Гласниковој књижари у Земуну

29. Април 2012.

Поводом промоције Гласникових књижара у Београду, у суботу 28. априла, у књижари у Змај Јовиној 21 у Земуну организована је „Пролећна акција – 10% попуста сваке суботе“.

То је била трећа у низу сличних акција које је Гласник организовао у минулих месец дана, а претходне две организоване су у нашим књижарама у Косовској улици и у Улици цара Душана.
Тема овог дружења биле су Гласникове књиге Речник заљубљеника у Грчку, Речник заљубљеника у мачке, Речник заљубљеника у ситна задовољства, Речник заљубљеника у кишу итд.

Следећа два месеца, у овим књижарама купци ће имати попуст од 10% за све артикле, осим за службена гласила и уџбенике. Подсећамо да је у свим Гласниковим књижарама у току „Пролећна распродаја“ која обухвата и продају наших вредних, старијих издања уз попуст и до 70%.