Претражи овај блог

петак, 30. март 2012.

Представљена књига ПРВА ПРОЛЕТЕРСКА Богдана Зелића Боће

30. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак, 29. марта представљена је књига Прва пролетерска, Челна колона НОБ-а, Богдана Зелића Боће.

О књизи су говорили: Славољуб Слава Ђукић, Слободан Кљакић и аутор.

Ђукић је признао и својеврсну интимну наклоност ка овој тематици, с обзиром на то да је и сам био борац Прве пролетерске, истина не толико дуго колико и Зелић.

„Верујем да ће читаоце привући ауторова педантност, као и то што је он аутентични сведок и очевидац и савесни описивач тог времена – наиме, ова књига садржи све добре особине надахнуте историјске хронике – информације о догађајима и личностима, животне приче и поштен и објективан однос према ономе што је аутор доживео“, нагласио је Ђукић.

Кљакић је подвукао и важност разумевање Гласника као издавача за овакву врсту литературе.
„Драгоценост књиге лежи у још једном разлогу који се препознаје у историјском, али и актуелном дневно-политичком моделу који није претерано погодан за књиге ове врсте, а њена вредност је вишеструка – она је изузетно слојевита, а покрива пре свега познати план историографске реконструкције Другог светског рата на простору Југославије и улогу Прве пролетерске бригаде у тој борби“, рекао је Кљакић.

Зелић је истакао да је желео да „као аутентични сведок рата у којем су најбољи међу нама положили своје животе“, покаже како је он видео и доживео то време.

„Водио сам се мишљу да већ сутра учесници тог рата, услед биолошких законитости, неће бити у могућности да пренесу своја искуства и да зато треба иза себе оставити сведочанства која би нова поколења подсетила на борбу коју смо ми водили, послужити историчарима који истражују тај период и бити могућа инспирација онима који стварају у области књижевности и другим уметничким дисциплинама“, рекао је он.

„Она је важна и историографски и публицистички, а услед свакодневних идеолошких притисака и покушаја кривотворења дешавања из овог периода, која се данас дешавају свуда у свету“, закључио је Зелић.

Књига Богдана Зелића Боће о Првој народноослободилачкој ударној пролетерској бригади, основаној 21. децембра 1941. у Рудом, представља драгоцено и вишеструко важно сведочење борца и старешине из првих редова ове бригаде, о њеном ратном путу и борбама од 1941. до 1945. Зелић је написао обимно дело врло сложене, слојевите структуре, које нас често ставља пред питање да ли су догађаји и личности о којима сведочи пристигли из света литературе. У години у којој се обележава 70 година од формирања Прве пролетерске бригаде, ова књига је нека врста споменика самим пролетерима, њиховој Првој пролетерској и њеним чистим моралним, борбеним и слободарским извориштима.

прво издање, 2011.
15 х 23 цм, 1.144 стр.
броширан повез, латиница
ISBN: 978-86-519-1166-1
 
Цена на сајту:
2.484,00 ДИН

Цена за чланове клуба са попустом:
1.863,00 ДИН
+ (трошкови доставе)

среда, 28. март 2012.

У Новом Саду представљена књига ВРЕМЕ ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ

28. Март 2012.

У уторак, 27. марта у Позоришту младих у Новом Саду у оквиру традиционалних „Дана Гласника у Новом Саду“, који се организују трећу годину заредом, одржано је представљање књиге Време једне младости, аутора Ђока Стојичића, Мирослава Марковића и Пера Симића. 
Текстове из књиге говорила је Олга Војиновић, првакиња Позоришта младих у пензији, а о књизи су говорили аутори прилога Првослав Вучковић и Перо Зубац као и један од аутора – Перо Симић.

Ова троделна књига аутентично говори о једном од најзначајнијих периода наше новије историје, од 1965. до 1973. године. Представља својеврсни поглед изнутра тројице бивших председника омладине Србије, јер је настала на основу дневничких бележака њених аутора. Књига је обогаћена са још 12 прилога сарадника, креатора и учесника разнородних омладинских активности из тог периода и илустрована са више од 140 фотографија.

петак, 23. март 2012.

Представљена књига КОЧА ПОПОВИЋ – ДУБОКА ЉУДСКА ТАЈНА

23. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 22. марта представљена књига Коча Поповић – Дубока људска тајна, Душана Чкребића.

Осим аутора, о књизи су говорили директор Гласниковог Издаваштва књига и часописа Петар Арбутина и некадашњи новинар листа Политика Мишко Стојановић.

Арбутина је подсетио да су о Кочи Поповићу (1908–1992), књижевнику и песнику, шпанском борцу, генерал-пуковнику, народном хероју и дипломати, неки говорили у суперлативима, други лоше и још горе мислили о њему, а то нису били политички противници.

Уз напомену да су многи писали о Кочи, Арбутина је подвукао да је у овој књизи све то сажето на једном месту, да је најпажљивије и најдуже припремана и за сада најпотпунија.

„Овом књигом употпуњен је поглед не само на Кочину личност, већ и на време, прилике, унутрашња збивања и околности у СФРЈ, који су карактерисали посебно последњу трећину прошлог столећа, а који су у многим детаљима готово непознати савременој историји“.

Чкребић, како је рекао Стојановић, својим књигама (углавном мемоарском прозом) брани од бахатог заборава једну историјску епоху и њене најважније актере. Том низу се прикључује и књига о Кочи као учеснику два рата, генијалном стратегу, политичару и, како је рекао, „његовим интимним драмама што га дочарава као целовиту личност“.

Стојановић је приметио да је Чкребић писао о свом „јунаку“ са респектом и да се може видети да га је он дуго интригирао, али да сматра да није одгонетнуо његову тајну, што сугерише и наслов књиге.

Чкребић је подвукао да је Коча оставио значајан траг у историји свога народа јер је био интелектуалац, успешан војсковођа, истакнут и врло цењен дипломата и државник са идејама и страсном жељом да мења друштво, а да притом никада себи не додели улогу вође.

Он сматра да је Коча настојао да се наше друштво модернизује на основама европских вредности и демократије, опет се не борећи при томе за личну власт.

Према речима аутора, многе странице Кочиног живота и његовог погледа на свет нису довољно истражене, па ни познате нашој јавности и тек чекају истраживаче, јер се у Архиву Београда налази његов легат са 66 кутија рукописа у којима се смењује српски са француским језиком и веома се тешко дешифрују.

Представљена Гласникова колекција ВЕЗЕ

21. Март 2012.


У Малој сали Коларчеве задужбине у уторак, 20. марта представљена је Гласникова колекција Везе, чији су уредници Гојко Тешић и Влахо Богишић. У колекцији посвећеној јужнословенској компаратистици, српско-хрватски уреднички тим потписао је до сада три књиге, а о двема се овом приликом говорило пред одабраном публиком коју су чинили професори, критичари и историчари књижевности, писци и академици. 

Аутор књиге Међукњижевне расправе Звонко Ковач, поздрављајући присутне рекао је, гледајући своје професоре како говоре у Београду, да није ни сањао да ће и он једном бити део најугледнијег трибинског програма на овим просторима и да ће представљати своју књигу управо на Коларцу. Ковач је осамдесетих година дао значајан допринос изучавању јужнословенских књижевности новим научним приступом компаратистици. Затим су политичке прилике зауставиле и научне токове, па су у Загребу југословенска, али и јужнословенска књижевност третиране не само као страна, већ и као непожељна. Последњих година научна мисао побеђује политичку, па има све више постдипломаца и доктораната на Загребачком свеучилишту чије су теме посвећене јужнословенским књижевностима.

Тај талас поново је покренуо изучавање и писање професора Ковача на тему јужнословенске компаратистике, те су у књизи Међукњижевне расправе сабрани његови научни есеји из осамдесетих година прошлог века, као и они написани недавно, а заправо чине логичан наставак његовог истраживања и интересовања.

За уредника Гојка Тешића, ова колекција и њено представљање јесте историјски тренутак у новој културној политици међусобног разумевања и прожимања. Није то „југоносталгија“, нагласио је Тешић, већ заједнички архетип који морамо познавати, изучавати и поштовати уколико желимо да разумемо властито наслеђе и националну књижевност.

„Захваљујући директору Службеног гласника Слободану Гавриловићу било је могуће остварити културне и научне контакте и објавити значајне теоријске књиге хрватских аутора, којих у Гласниковим едицијама има око двадесетак“, истакао је Тешић.

Професор Станиша Тутњевић, аутор књиге Размеђа књижевних токова на Словенском Југу, у својој студији разматра, пре свега, однос српске и данас бошњачке, а некада муслиманске књижевности. На примеру Меше Селимовића, Тутњевић образлаже да један аутор, и ако се сам изјашњава као припадник једне националне књижевности, попут Меше који се изјаснио као српски писац, својим делом дубоко припада и другој – бошњачкој литератури, јер га читаоци са тих простора доживљавају истински емотивно као свог писца.

Тутњевић је рекао да је, не само својим истраживањем, већ и кроз разговор са читаоцима закључио да дела Селимовића, Андрића и многих других писаца, без обзира на то како се лично изјашњавали, припадају подједнако свим јужнословенским књижевностима.

Закључујући разговор о јужнословенској компаратистици уредник Влахо Богишић је истакао да је посве нормално да велика и развијена културна средина попут Београда усисава највредније са ових простора, као што је то у 18. веку чинио његов родни Дубровник.

„Нема реципроцитета српских издања у Загребу и то је последица превласти политике над поетиком, што није добро – ипак сви у Загребу читају Аћинов превод Валтера Бењамина, јер доброј књизи ништа не може стати на пут“, закључио је он.


среда, 21. март 2012.

Одржано донаторско поподне „Једна књига не чини пролеће“

21. Март 2012.

У атријуму Гласникове пословне зграде у Краља Милутина 27 у уторак, 20. марта одржано је донаторско поподне под називом „Једна књига не чини пролеће“.

Акција која је симболично организована на први дан пролећа, за циљ је имала прикупљање донација у књигама за библиотеку Дома културе Студентски град.

Осим Гласника, своју донацију пружили су и чланови Гласниковог Клуба читалаца, који су такође били гости донаторског поподнева, а укупно је сакупљено око 100 издања.

Руководилац библиотеке Невена Томић захвалила се свима који су донирали књиге и тиме обогатили библиотеку Студентског града.

Наш гост био је и господин Дејан Веселинов, директор Туристичке организације Београда, са којом Гласник остварује успешну сарадњу у циљу промоције културе, знања и града Београда као туристичке организације. Туристичка организација Београда је и овог пута подржала Гласников пројекат и свим званицама поклонила бесплатан туристички обилазак Београда, који се организује под нaзивом „Писци Београда“.

Специјалан гост био је глумац Зоран Цвијановић, који је говорио о својим омиљeним књигама.
Изузетан успех овог донаторског поподнева свакако нас мотивише да наставимо са организацијом оваквих, друштвено одговорних акција.

понедељак, 19. март 2012.

Одржан семинар СУДСКОМЕДИЦИНСКО ВЕШТАЧЕЊЕ НЕМАTEРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

19. Март 2012.

У просторијама Правног факултета Универзитета Унион у суботу, 17. марта одржан је семинар на тему „Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете“.

Предавачи су били проф. др Зоран Станковић, актуелни министар здравља у Влади РС, др Зоран Бајин, лекар, проф. др Здравко Петровић, адвокат из Београда и проф. др Небојша Шаркић, редовни професор Правног факултета Универзитета Унион, а семинару су присуствовали бројни адвокати, судије и судски вештаци.

петак, 16. март 2012.

Представљена колекцијa Српска књижевност искоса Саве Дамјанова

16. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 15. марта представљена колекцијa Српска књижевност искоса Саве Дамјанова, која ће имати укупно пет књига.

О колекцији су, осим аутора, говорили уредник Гојко Тешић и доцент Радослав Ераковић.

До сада су oбјављене четири књиге: Нова читања традиције 1–3, Српски еротикон, Вртови нестварног и Велики код: Ђорђе Марковић Кодер, а до краја месеца требало би да изађе из штампе Шта то беше српска постмодерна.

У овој колекцији су сабрани књижевноисторијски и теоријски есеји и студије Дамјанова, који су добрим делом били расути по књижевној периодици.

Гласникова представница за односе са јавношћу Гордана Милосављевић Стојановић цитирала је проф. др Миливоја Ненина који је написао да је „Дамјанов од самог уласка у свет литературе више и другачије видео од осталих књижевних историчара“, како би објаснила зашто је колекција названа Српска књижевност искоса.

Тешић је евоцирао успомене на прве сусрете са Дамјановим када је пре више од три деценије постао сарадник култне рубрике „Винаверовом улицом“ у часопису Књижевна реч коју је Тешић уређивао. Навео је да се сетио да је Дамјанов понудио први текст о Кодеру коме је сада у колекцији посвећен цео један том.

„Тада нисам ни сањао да ћу једног дана потписати целу колекцију његових књига и ово је за мене тренутак поноса на мој уреднички посао“, истакао је Тешић.

Он је такође нагласио да је за њега важно то што је Дамјанов гледао књижевност са висине са које се све јасније види и тако су настали текстови који су књижевно-историјска провокација. Посебно је скренуо пажњу на ауторову способност да открива ретке и драгоцене текстове који су остали скрајнути и којима нису препознате њихове праве вредности.

За Тешића је Дамјанов нетипична личност за нашу књижевно-историјску науку, јер је истовремено научник и писац и причалац са оном дозом неозбиљности, који говори са радошћу о ономе што је препознао. Упоредивши ауторову способност да заводи својим начином причања са онима који су написали приче „1001 ноћ“, Тешић је приметио да поседује и акрибичност каква се ретко среће и оценио да су књиге из ове колекције изазов за нашу литерарну и научну средину.

Ераковић је Дамјанова представио као аутора чији су га текстови привукли пре него што га је срео, јер су га подстакли да се заинтересује за писце који су му изгледали неважни и досадни.
Говорећи о интересовању међу студентима за текстове Дамјанова, он је рекао да млади желе да сазнају о оним писцима који не чине канон српске литературе, а о таквима он најрадије пише.
Дамјанов је објаснио свој однос према историји књижевности коју види као још једну историју, само што се она бави прошлошћу књижевности и зато јој је приступао као литератури уносећи елементе субјективности и фикционализације. Одбацио је тврдње да књижевну историју треба писати као сваку науку – сувопарно и строго објективно, јер верује да у свему има елемената субјективног и фикционалног, и као највећи комплимент који је добио у својој научној каријери испричао када га је један уважени професор оптужио да је његов Граждански еротикон он сам измислио.

Дамјанов се не слаже да је његово виђење наше књижевне баштине искошено и провокација осим у односу на важећи канон, за који сматра да не би смео да буде непроменљив, већ да свака генерација треба да ствара свој канон.

четвртак, 15. март 2012.

У библиотеци „Лаза Костић“ представљена едиција КОРЕНИ

15. Март 2012.

У среду, 14. марта у библиотеци „Лаза Костић“ у општини Чукарица представљено је првих шеснаест књига едиције Корени: Насеља, порекло становништва и обичаји српских земаља.

Према речима приређивача Челиковића, циљ Корена је да се наше културно благо, које је стварано у раздобљу од средине 19. века од када датира најстарија студија, па до краја 20. века, сједини на једном месту.

Посебна пажња посвећена је 11. књизи из едиције – делу Околина Београда и Смедерева, у којој су обрађена 123 насеља од којих 82 припадају општинама града Београда.

Пре више од једног века, знаменити научник Јован Цвијић је са својим сарадницима и ученицима започео вековни подухват српске науке: антропогеографско испитивање српских земаља у склопу кога су истраживана насеља, порекло становништва и обичаји. Студије настале у оквиру овог пројекта објављиване су у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије и данас су права библиофилска реткост коју поседује мали број институција, библиотека и појединаца.

У оквиру едиције Корени објављена су фототипска издања из Српског етнографског зборника, али и студије о пореклу српских породица, њиховим миграционим кретањима и обичајима, објављене у другим издањима. Обласно груписана издања ове едиције употпуњена су поговорима који указују на релевантне студије и расправе објављене у последњих пола века. Првих 17 књига Корена посвећене су предеоним целинама које обухватају територију централне и западне Србије: од Велике Мораве на истоку, Саве на северу, Дрине на западу, Рзава и Западне Мораве на југу.

Проучавање села у околини Београда почело је још 1893, када је 25. марта Цвијић са својим ђацима организовао прву екскурзију по београдској околини. Након тога, организоване су бројне екскурзије, које су послужиле за испитивање села у околини Београда и прикупљена велика количина материјала који је Цвијић обрадио, а то се однедавно налази и у делу Околина Београда и Смедерева.

среда, 14. март 2012.

Представљена књига ЗАПИСИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДИПЛОМАТЕ 1948–1983

14. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у уторак, 13. марта представљена књига Записи југословенског дипломате 19481983 Неђељка Л. Зорића, о којој су говорили њен уредник проф. др Илија Вујачић, др Ђорђе Лопичић и одговорни уредник Другог програма Радио Београда Ђорђе Малавразић.

Гласникова представница за односе са јавношћу Гордана Милосављевић цитирала је академика Владу Стругара, аутора поговора, који је написао да ова књига сећања „приповедношћу штива наличи роману пошто је пишчев живопис богат и узбудљив, и он је био сведок многих изузетно важних догађаја током периода на који се књига односи“.

„Записи представљају Зорића као учесника борбе против нацифашистичких освајача и окупатора Југославије, затим вршиоца званичних дужности у државном поретку отаџбине; и увек је врховност народне ствари и државне заповести изнад личне потребе; никад попуст користољубљу, него вазда сопствено владарство моралне узвишености у дружењу и служби“, забележио је Стругар.

Вујачић је скренуо пажњу на чињеницу да је аутор био обавештајац, истраживач, искусни дипломата, који поседује моћ опсервације, аналитички дух и то му је помогло да пружи пластичну и уверљиву слику времена и земаља у којима је боравио, људи с којима се сретао и сарађивао. Књига је, нагласио је Вујачић, драгоцени извор за будуће истраживаче јер је пуна историјске грађе које нема у званичним архивима, као и описа познатих личности са којима се аутор лично сретао и дружио. Опремљена је и са 353 илустрације, а у питању су материјалима из личне архиве аутора.

Лопичић, такође пензионисани амбасадор, подсетио је да је о Зорићу чуо од свог рођака који је са њим био заточен у италијанском логору на острву Мамула 1942. као комуниста, и да му се увек дивио као старијем колеги када су се нашли на истом дипломатском послу. Похвалио је почетак Зорићевих сећања у којима је забeлежио како је Италија анектирала Боку Которску 1941. и шта се дешавало током окупације.

За Лопичића су сећања Зорића о његовој дипломатској каријери од приправника до амбасадора у Алжиру драгоцено штиво за све будуће и актуелне дипломате, јер веома детаљно и стручно пише о овом позиву и описује како се југословенска млада дипломатија после Другог светског рата развијала и стицала углед у свету.

„Све ово је писано јасно, разумљиво, лаким стилом и може да привуче пажњу сваком радозналом читаоцу кога занимају многи инсајдерски детаљи о вођењу спољне политике Титове Југославије“, подвукао је Лопичић.

Малавразић је констатовао да је позиција бившег учесника у НОБ-у била добар основ за његов улазак у дипломатију, где су му добро дошли и његови бокељски господски манири и знање страних језика стечено у завичају. Он је оценио да се иза веома скромног наслова који сугерише да је реч о записима, крије веома добра књижевна проза са исповедним монолозима и живим дијалозима, али у којој се могу наћи веома занимљиве, непознате странице наше новије историје и дипломатије у којој је професионализам био на завидном нивоу, упркос присуству идеолошких критеријума“.

Малавразић је навео низ детаља из књиге који су га изненадили, јер му нису били познати од раније, а односили су се на славне личности нашег културног миљеа, попут Марка Ристића, Марка Челебоновића, Сретена Марића који су службовали у амбасади у Паризу када је тамо боравио и Зорић као почетник. За њега је било посебно интересантно да сазна како је Фијат „ушао“ у Југославију још 1953. када је Зорић службовао у Милану или како је Зорићевом заслугом Брана Петронијевић одлучио да се врати из емиграције.

Представљена фотомонографија БЕОГРАД – СВЕТЛА ВЕЛЕГРАДА

14. Март 2012.

У Римској дворани Библиотеке града Београда је у уторак, 13. марта представљена прва ауторска књига фотографа Латифа Адровића Београд – Светла велеграда.

Реч је о луксузној и обимној фотомонографији са више од 200 страна, 320 фотографија Београда ноћу и уводом и биографијом Адровића на српском и енглеском језику, а која је дело фотографа и фоторепортера Политике који је из љубави према Београду неколико година предано радио на овом пројекту.

„Урадио сам на хиљаде снимака да би дошао до овог избора фотографија. Београд мора да се заволи и воли да би се на овакав начин сликао – сликао сам када је било минус 10 и плус 35, јурио сам муњу да ухватим најбоље, сликао сам по месечини да би из тога учио, сада мислим да би неке фотографије боље снимио, да би се боље сложиле у концепт монографије“, казао је аутор.

Бројним пријатељима и колегама окупљеним на првом представљању књиге, Адровић је рекао да је неким случајем жив путописац и сликар Зуко Џумхур о његовој фотомонографији би рекао „да светла велеграда знају да говоре, као што не знају, она би носила причу улицама, мостовима, Славијом, Савом, Дунавом, трговима, доносила причу о лепом, белом Београду“.

„И ја сам на тај начин испричао причу о Београду кога волим, где су ми рођена деца, где остварујем свој професионални и уметнички ангажман“, рекао је Адровић.

Уредник Петар Арбутина је истакао да је главни јунак књиге Београд, град коме се аутор одужио својом љубављу за то што га је прихватио када је дошао из Црне Горе.

„Сви знамо да је фотографија условљена светлом, оне фотографије које се баве светлом у тами особена су мисија. Адровићева фотомонографија је београдска ноћ која траје на 200 и нешто више страна ове књиге“, казао је Арбутина.

Адровићеве фотографије казују о духу Београда који траје само ноћу, о чарима које привлаче не само становнике Београда већ и читаве Европе, али оно што се трудио да забележи објективом свог фотоапарата нису сплавови и кафане, то је атмосфера светала велеграда, осветљене зидине београдске тврђаве, капије и куле, црква Ружица, Сахат кула, Кнез Михаилова, Славија, Храм Св. Саве – бележи знаменитости града и открива их на свој ауторски начин.

понедељак, 12. март 2012.

Представљена књига БОГОМДАНИ МАРАТОНАЦ о Фрањи Михалићу

12. Март 2012.

У ресторану „До јаја“ у Супер Веру у Београду је у петак, 9. марта предстaвљена је књига Богомдани маратонац о најбољем српском атлетичару Фрањи Михалићу, спортског новинара и публицисте Владете Недељковића.

Представљању књиге присуствовало је више од сто пријатеља легендарног Михе, који је у 9. марта прославио свој 92. рођендан.

О томе како је настала књига, говорилаје најпре Милица Стојадиновић, председник Удружења државних репрезентативаца чији је члан од оснивања Михалић који, како је истакла „није пропустио ни једно окупљање“.

„Ова књига је обогатила српску спортску публицистику и велике заслуге уз аутора Владету Недељковића имају и директор Гласника Слободан Гавриловић и уредник едиције Јово Вукелић – она ће остати као трајно сведочанство о великом спортисти и човеку Фрањи Михалићу али и једном времену које је српском спорту дало многе велике асове“, рекла је она.
Професор Леон Лукман, некадашњи атлетски репрезентативац и дугогодишњи сарадник и пријатељ Фрање Михалића, испричао је неколико анегдота:

„Фрањо Михалић је и сјајан козер и веома духовит човек – када сам после 30 година проведених у Црвеној звезди дошао у Партизан где сам провео наредних 30 година, у једном друштву повела се прича о дуговечности и ја сам напоменуо да су сви моји преци живели око 100 година, а Миха је, онако у лету, смислио реплику и добацио – овога се никада нећемо отарасити“, испричао је Лукман

Ђорђе Перишић прослављени ватерполо и пливачки репрезентативац је упознао Михалића када је крајем педесетих дошао као пливач у Партизан. Са Лукманом и Михалићем био је и у Риму на Олимпијским играма 1960. Он је испричао још једну сјајну анегдоту.

„Рим је нас, који смо дошли из земље где је много тога недостајало, фасцинирао обиљем свега, а очи су нам биле веће од онога што смо могли, на пример, да поједемо“, рекао је он. „Фрања је био у соби са још двојицом маратонаца и из ресторана у олимпијскомселу су сваки дан односили храну да им се нађе за поподневну ужину, а када су после завршетка атлетских надметања отишли за Београд, позвали су нас да им видимо собу која је личила на добро снабдевену деликатесну радњу, толико им је хране остало“.

Владета Недељковић је у излагању споменуо да „Миха много воли да једе“ и да му је храна била и остала једина животна слабост:

„Никада није пио нити пушио, и своје ученике, а има их и данас, учио је да је веома важно ако желе да успеју у спорту, да живе спортски“, рекао је Недељковић.

„Одлично смо сарађивали на књизи, два пута ју је прочитао и није имао примедби, а оно што сам посебно код њега приметио још и спортских дана, јесте да успоставља сјајне контакте са људима“, истакао је он и додао да је посебно фасциниран његовим радним навикама које је пренео из спорта.

Михалић је у неколико реченица евоцирао свој спортски пут од одличног левог крила у фудбалу, преко доброг играча пинг-понга до врсног бициклисте и атлетичара и напослетку освајача олимпијског сребра у Мелбурну 1956.

„Моја велика љубав била је бициклизам, од прве плате после графичког заната купио сам тркачки бицикл и побеђивао у јуниорским тркама, а знао сам да могу да успем и у фудбалу где је било новца, али сам брзо схватио да не могу да будем врхунски у два спорта, па сам преломио и определио се за атлетику, а када бих поново бирао, опет бихизабрао да трчим“, рекао је он уз молбу да га не не сматрају ванземаљцем, јер је само обичан човек.

Михалић је сакупио преко 100 килограма трофеја. Има 27 државних титула и 26 пута је био државни рекордер у различитим дисциплинама. У купу има 18 екипних и 14 појединачних победа. Са Партизаном је освојио Куп шампиона 1956. Побеђивао је на „Сао силвестре“ у Сао Паулу 1952. и 1954. Победник је 22 маратона. У Хелсинкију 1952. на ОИ био је 18. на 10.000 метара, а у Риму 1960. био је 12. у маратону.

http://www.klubglasnik.com/b800c49c-d583-45fd-9eb6-c5b3a37c6315/%D0%91%D0%9E%D0%93%D0%9E%D0%9C%D0%94%D0%90%D0%9D%D0%98-%D0%9C%D0%90%D0%A0%D0%90%D0%A2%D0%9E%D0%9D%D0%90%D0%A6.aspx

Представљене књиге БУЂЕЊЕ и ГОВОР СТВАРИ

09. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак, 8. марта представљене су књиге Буђење Кејт Шопен, у преводу Гордане Кораћ и Говор ствари Анђелије Л. Лазаревић.

Oсим уреднице Наташе Марковић, на представљању књига говориле су Биљана Дојчиновић и Зорица Хаџић.

Професорка Биљана Дојчиновић подсетила је да је Гласникова колекција инспирисана Вирџинијом Вулф и њеним есејом Сопствена соба у коме она брани право жена да пишу и објашњава шта је све потребно за ту слободу. Она је изразила наду да ће колекција дуго трајати и представити многа значајна дела књижевности које су стварале домаће и стране ауторке.

Професорка Дојчиновић је потом представила роман Буђење Кејт Шопен, за који је написала поговор, истичући да је 1899. године објављивање романа изазвало велике контроверзе у Америци и да га је критика окарактерисана као срамотно штиво које нарушава пуританске вредности америчког Југа, али да је пробуђено интересовање за женску књижевну традицију, шездесетих година 20. века, узроковало да роман Буђење добије је статус симбола.

„Кејт Шопен, која је до тада била позната као ауторка локалних прича, у свом делу представља жену која излази из граница конвенција, а уметност је означена као суштинско значење слободе. Буђење се ослања на Флоберову Мадам Бовари и вешто проблематизује појам уметнице с краја 19. века и данас се сматра једним од основа феминистичке теорије“, додала је Дојчиновићева.

Зорица Хаџић говорила је o Анђелији Лазаревић, чује је списе приредила у књизи Говор ствари. Подсећајући је да је узалудно трагати за именом Анђелије Лазаревић на страницама историја српске књижевности, Зорица Хаџић је истакла да њено, као и имена мноштва Анђелијиних савременица, чини једну другачију историју српске књижевности – књижевности која се може ишчитати на страницама међуратне периодике. Анђелија Лазаревић, заборављена сликарка и књижевница, представљала је необичан глас који се промаљао насупрот оновременим књижевним стремљењима. Упркос громогласним критичарским прогласима да ондашње историјске прилике у Србији захтевају здраву и ангажовану књижевност, подсетила је Зорица Хаџић, проза Анђелија Лазаревић није говорила о судбинама сучељеним с туробним историјским тренутком већ о судбинама спутаним обичним животним околностима. „Данас“, како сматра Зорица Хаџић, „њени сабрани списи сведоче о истинској малој ренесанси коју је, како је 1919. године записао Милош Црњански, Анђелија Л. Лазаревић донела српској књижевности.“

Уредница Наташа Марковић је најавила да ће до краја године бити објављено још неколико књига у овој колекцији, укључујући роман Нове Јелене Ј. Димитријевић, дела Јеле Спиридоновић Савић, Милице Јанковић и три иностране ауторке – Идит Вортон, Вирџиније Вулф и Шарлот Перкинс Гилман.

среда, 7. март 2012.

Представљена нова књига Добрице Ћосића БОСАНСКИ РАТ

07. Март 2012.

У препуној Великој сали Дома омладине Београда у уторак, 6. марта представљена је књига Добрице Ћосића Босански рат.  

Oсим аутора, на представљању књиге говорили су професор др Дарко Танасковић, писац Владимир Кецмановић, уредник књиге и писац Марко Крстић, као и публициста Драгослав Бокан.

Ћосић је изјавио да је Србима, Хрватима и Муслиманима потребно историјско помирење засновано на суочавању са истинама ратова деведесетих година. Он је рекао да покушај ревизије Дејтонског споразума прети да произведе несагледиве последице.

„Верски рат се лако започиње, а тешко окончава, ако се икад оконча – Срби, Муслимани и Хрвати морају да живе заједно и у суседству, а то је могуће само у условима мира и помирења до којих је немогуће доћи ако се код зараћених народа смишљено не развија историјски разум који их води у сазнања о међузависности људи и народа као услову опстанка и напретка“, рекао је Ћосић.

Тај историјски разум, додао је он, настаје на истинама о чињеницама о разбијању Југославије, чиниоцима тог процеса, узроцима и покретачима рата и њиховим циљевима, са конкретном персонализацијом ратних злочина.

„То су миротворачке истине у овом времену и то је једина медицина која може да лечи од шовинизма разбољена друштва“, поручио је Ћосић, и истакао да се и као председник Савезне Републике Југославије и писац у улози политичара и државника тих ратних година, залагао за политику историјског компромиса.

Нова књига Добрице Ћосића јесте скуп докумената који су део Ћосићеве архиве сакупљане у време његовог председавања СРЈ, као и ратних сукоба на простору БиХ. Она представља документ о историјским збивањима у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. и током преговора и потписивања Дејтонског споразума.

„Књига је одбрана слободе и истине, људских и националних права која се садрже у Републици Српској, тој прескупој, али јединој политичкој и ратној победи српског народа у другој половини 20. века“, рекао је Ћосић.

Он сматра да ће његово дело послужити бољем разумевању новије историје, али и будућих догађаја.

На представљању се могло чути да је Ћосић овом књигом одговорио на клевете којима је годинама обасипан као главни идеолог великосрпског националистичког пројекта.

Танасковић је навео да Ћосићев пут није био пут рата, већ на крајње суженом маневарском простору пут национално одговорног, достојанственог и рационалног трагања за могућим компромисом.

„О Ћосићевом Босанском рату сигурно ће се бурно расправљати – и треба да се расправља, јер и има о чему“, рекао је Танасковић, замоливши оне који ће у тој расправи учествовати и о књизи изрицати судове да је претходно прочитају.

Крстић је оценио да ће улога Добрице Ћосића и његове идеје и убудуће бити предмет расправа и нагласио да без познавања његовог дела неће бити могуће разумети догађаје у другој половини 20. века у Србији, као и трагичне догађаје на Балкану уопште.

Кецмановић је препоручио је Ћосићеву књигу као историјско сведочанство али и као борбу против прећуткивања које се данас претвара у фатално.

„Треба поштовати све жртве јер, ма колико парадоксално звучало, живимо у времену у коме је неопходно нагласити и своје жртве, а треба чувати сећање и не одустајати од истине“, рекао је он. 

Бокан је рекао да, иако носи наслов Босански рат, ова књига је заправо о миру. Он је такође изјавио да Ћосић јесте отац нације иако се данас тај израз исмева јер се заборавља да иза те речи стоји родитељ, који није диктатор.

„То је брижни родитељ који трага за решењима преко којих ће његова деца и они које воли пронаћи свој пут ка правом животу“, закључио је Бокан.

У Народном позоришту представљена фото-монографија ЛИЦА

06. Март 2012.

У понедељак 5. марта на сцени „Раша Плаовић“ Народног позориштa у Београду представљена је фото-монографија Лица Бранка Белића.

Белић, дугогодишњи фотограф и уредник фотографије у недељнику НИН, аутор је неких од ремек дела српске фотографије: портрета Александра Дерока, Добрице Ћосића, Јована Ћирилова, Петра Омчикуса, Светлане Бојковић, Дејана Медаковића, Љубе Поповића...

Белић фотографише савременике на природном светлу, у тамним ентеријерима, у црно-белој техници, проналазећи индивидуалне и аутентичне изразе својих модела.

Обимна тројезична (српско-енглеско-француска) Белићева фото-монографија, на више од 700 страна обједињује 465 његових фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије, у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића, Драгоша Калајића...

На представљању су говорили Слободан Гавриловић, Тимоти Џон Бајфорд, Слободан Машић, Пуриша Ђорђевић и Матија Бећковић.

Бећковић је Белића назвао дискретним и даровитим аутором, оценивши да ова изузетна фото-монографија представља „један албум нашег века, оверен кроз објектив врсног мајстора“.

Пред нама су, записао је Момо Капор, портрети савременика, од којих многи нису међу живима, начињени од светла, сенке и дубоке таме ентеријера. Они овде побеђују време. Дим из Вибове луле, тренутак замишљености сликара Недељка Гвозденовића са блеском сликара Недељка Гвозденовића, са блеском светла у стаклу наочара, случајни покрет руке Рашка Димитријевића, све то, отето од времена, баш као и црна коса данас већ седог песника Миће Данојлића...

Човек без биографије, како је сам за себе једанпут рекао ћутљиви Белић, поновио је у фотографији сличан поступак као и Борисав Михаиловић Михиз својом Аутобиографијом о другима. Портрети његових савременика у тихим тамним ентеријерима говоре о његовој истрајности и непресушној радозналости да упозна и сними људе са њиховим тајнама иза портрета. Они су снимљени у тренуцима док ћуте, заустављени у времену при сусрету са објективом апарата коме верују.

Тај час, примећује Капор, много личи на тренутак исповести: клик и све је готово, враћамо се свакодневним пословима пошто смо оставили иза себе траг о свом постојању и тренутку у коме смо живели. И управо то осећање изузетне блискости са оним који фотографише и његовим објективом чини основну драж ових фотографија, на којима се одмарамо од боје, раскоши и обиља најразличитијих могућности које се пружају пред нама. Белић их све одбацује и враћа фотографију на саме њене почетке од Дагера и Надара, до драматичне игре светла и тмине Жоржа де ла Тура, венчавајући на тај начин уметност сликарског портрета са фотографским.

„Из велике заоставштине фотографских портрета препознају се најуспешнија дела, а на њима су сачувани трагови суптилних релација између аутора и модела у процесу снимања“, написао је Мирко Ловрић. „Сам чин експозиције веома је кратак у односу на општи проток времена, али сасвим довољан за трансформацију призора из природе у једну нову фотографску реалност богату документарним, социолошким, психолошким, поетским, симболичким, алегоријским и другим одликама“, приметио је Ловрић, такође оценивши да је садејство креативне имагинације Белића са врхунским производом индустријске револуције (фотографски апарат), резултовало неким ремек-делима српске фотографске уметности.

уторак, 6. март 2012.

ВРЕМЕ ЗА ИСТИНУ - ПОЗИВ НА ПРОМОЦИЈУ НОВЕ КЊИГЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

ВРЕМЕ ЗА ИСТИНУ
Аутор: Владимир Кецмановић 
Чињеница да је у два светска рата  српски народ поднео невероватне, незанемарљивим жртвама већине  других европских и светских народа несразмерне жртве, и у оба случаја дао својој бројности несразмеран допринос тријумфу глобалних победника – понекад може да  се чини као општепозната истина коју није потребно наглашавати.
Двадесетовековно искуство, међутим, учи нас да је ову истину не само потребно понављати него да је њено прећуткиване међу самим Србима, у великој мери допринело невиђеној неправди која је на крају тог столећа нашем народу приређена, а коју је, у значајној мери, наш народ приредио сам себи.
После прескупе победе у Првом светском рату, плаћене погибијом цвета српске младости – коју нити ће  до краја света бити могуће прежалити, нити ћемо се од последица тог ненадокнадивог губитка икада моћи опоравити – створена је вишенационална држава у којој оно што су Срби у њу унели није ни приближно јасно дефинисано, и коју су друга два јужнословенска народа – Словенци, а посебно Хрвати – пошто су у ту заједницу ушли како би се спасли од усуда дела поражене аустроугарске империје, готово од почетка њеног постојања доживљавали као нужно зло и српску хегемонију против које се, у складу са околностима, некада блаже, некада жешће ваља борити, све до сањаног тренутка ослобођења из загрљаја невољених православних рођака.
У таквој ситуацији, већ у Првој Југославији, један део српске интелектуалне елите решење проблема са осећајем угрожености два мања јужнословенска народа покушао је да пронађе у одрицању од сопственог националног идентитета, у самопрећуткивању вођеном бесмисленом логиком како – да би мањи постали већи него што јесу – већи морају да се смање, па ако треба и самопониште.
Узалуд.
Прву прилику – Хитлерову окупацију Југославије – хрватски фашисти, уз френетичну подршку хрватског „пучанства“ – искористили су да створе злочиначку парадржаву, у оквиру које је над Србима почињен  један од највећих погрома у Другом светском рату и један од најужаснијих погрома у људској историји.
И ако је након Првог светског рата концепција јужнословенског јединства – упркос огромном броју „браће“ која су оставила кости на супротним странама балканских фронтова, уз оправдање да су „браћа“ са аустроугарске стране фронта била мобилисана и искоришћена као топовско месо – могла и да се објасни добрим намерама и идеализмом, југословенска идеја након Јасеновца, Старе Градишке и небројених динарских јама пуних костију побијених Срба – представљала је лудост без преседана и злочин над прецима и потомцима.
Међурепубличке границе које су комунисти, нови владари јужнословенског простора, вођени коминтерновском идејом о потреби слабљења најбројније, српске нације, произвољно нацртали, простор на ком су живели Срби, а који је у Првој Југославији био недефинисан, у Другој Југославији су дефинисале на најгори могући начин, сводећи народ који је чинио готово половину становништва на мање од четвртине територије, тако што остатку побијеног српског народа у Хрватској није дозвољена чак ни аутономија у оквиру хрватске републике, док су Србији наметнуте две аутономне покрајине, и тако што је Босна и Херцеговина, у којој су Срби, чак и након геноцида који је над њима извршен представљали већину становништва – претворена у самосталну федералну јединицу.
Опште гушење националних осећања у првој фази трајања Друге Југославије, подразумевало је декларативно изједначавање несразмерно већих српских жртава у минулом рату са жртвама других народа и несразмерно већег учешћа Срба у антифашистичкој борби са учешћем других, што је, уз изједначавање једног од два српска антифашистичка покрета са хрватским фашистима, био врхунски злочин над истином. У другој фази, ситуација је постала још гора јер се са општег гушења националних осећања јужнословенских народа – негде од времена када су формиране нове нације и када је декларативно федеративни замењен суштински конфедералним принципом уређења – прешло на афирмацију пет јужнословенских нација, а на прећуткивање и у великој мери самопрећуткивање најбројније, српске.
Ни у Другој Југославији самопрећуткивање ком је била склона српска комунистичка елита, баш као ни много мање изражено самопрећуткивање у Првој, није довело до релаксације међунационалних односа. Још за живота неприкосновеног владара Јосипа Броза, у Хрватској се појавио сепаратистички покрет који је формално  побеђен да би, неколико година касније, његови захтеви били у основним цртама испуњени у новом државном уставу.
До српског националног буђења долази тек неколико година након владареве смрти. И српско национално буђење доводи до паничне реакције међу осталим народима, до распламсавања сепаратизама и васкрсавања фашистичких идеологија из претходног рата, потврђујући тезу поборника српског самопрећуткивања да је Југославија могућа само ако се Срби одрекну себе, како би остали могли да буду оно што хоће,  што ће деценијама касније  служити као кључни аргумент за бесмислену тезу да су Срби, због тога што су хтели да буду равноправни са осталима, криви за распад те творевине.
Кривица српских комуниста за неравноправан статус Срба у Другој Југославији, па самим тим и за неправду која је српском народу нанесена током распада Друге Југославије  је огромна, и то је истина коју је неопходно што чешће понављати. 
Али, та истина нипошто не сме у сенку да баци другу истину. А та је да је  понашање Запада, од деведесетих подина Дведесетог века, након победе над комунизмом, па до дана данашњег,  обележено силеџијством до те мере огољеним и непринципијелношћу до те мере безочном да не доводи у питање само иначе спорну тезу о историјском прогресу него и тезу о вечитом враћању истог, и наводи  на сумњу да се налазимо на прагу апокалипсе.
Супротно рекламној кампањи по којој се борио против комунизма са жељом да житеље комунистичких земаља спасе јарма и омогући им улазак у заједницу демократских држава, Запад се, након победе, према тим житељима почео понашати као непросвећени колонизатор, не поштујући њихову демократску вољу и намећући им решења која им очигледно не иду у корист. У бившој Југославији, конктретно, у знак тријумфа над комунизмом, одлучио је да поништи њене спољне границе, које нису дефинисали комунисти, а да неприкосновеним прогласи међурепубличке границе које су комунисти произвољно исцртали. Српски народ, по који су међурепубличке границе биле погубне, пошто се таквом принципу успротивио, проглашен је непријатељем демократије који ће бити изолован и бомбардован, и претворен у страшило којим ће ЦНН плашити малу и велику децу. А онда су, тамо где је Западу одговарало, и гле чуда, баш тамо где је такво решење поново ишло на штету Срба – на Косову и Метохији – и републичке границе  напрасно престале да буду светиња, и Запад, који упорно одбија да призна реалност постојања Републике Српске, штитећи границе провизоријума званог Босна и Херцеговина, један део територије Србије проглашава самосталном државом.
У тренутку када је постало извесно да је Запад одлучио да погази српска права, да ће други, овог пута правни геноцид над  Србима у Хрватској, извршен њиховим избацивањем из устава бити међународно верификован, а да је противуставно одвајање босанских Срба од југословенске државе добило међународну подршку – у тренутку када су национално освешћени српски комунисти, предвођени Слободаном Милошевићем, након што је њихов концепт на међународној сцени доживео пораз, решили да се одрже на власти тако што ће поразе на терену који из тог међународног буду произилазили, проглашавати победама – Добрица Ћосић пристаје да постане председник Треће, најкратковечније Југославије, како би покушао спасити шта се спасити може.
Негде у том тренутку почињу дневнички записи сабрани у књизи „Босански рат“, који покривају период његовог кратког председниковања и период његове неформалне, саветничке и посредничке сарадње са руководством Републике Српске, све до потписивања Дејтонског мировног уговора, обогаћени низом драгоцених докумената и предговором књизи Николе Кољевића „Стварање Републике Српске“.
Иако је, као део комунистичког покрета и у једном делу њеног трајања учесник у комунистичкој власти, био и делимични  саучесник поменутог прећуткивања, Добрица Ћосић је, пре већине својих другова који су се накнадно „национално освестили“, гласније не само од било кога од њих него гласније од било ког некомунисте, или антикомунисте, своју ћутњу прекинуо и „моралнополитички неподобне“ чињенице изнео у јавност, у својим књижевним и некњижевним текстовима, који су му, крунисани „Временом смрти“, епопејом у којој је овековечио српску трагику Првог светског рата – седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века донели статус прворазредног националног ауторитета и изгледног политичког вође у тренутку демократизације која је бивала све извеснија.
Када је демократија наступила, Ћосић се није придружио ни својим старим, ратним друговима који су се у међувремену „национално освестили“ и придружили се Социјалистичкој партији Слободана Милошевића, ни својим демократским саборцима који су се организовали у опозиционим партијама, одбијајући активну политичку каријеру све до тренутка када је осетио да му је дужност да покуша да заустави расуло и погибељ и у ком, заиста, преузети одговорност није било ни пријатно ни лако. Као човека неспремног да се повинује диктаторској вољи и да глуми енглеску краљицу док се око њега догађа трагедија, као човека са свешћу о јединству српског националног бића, одговорности матице за прекодринске Србе и одговорности прекодринских Срба за матицу, Милошевић је Ћосића тешке обавезе експресно ослободио. Али, Ћосићево политичко деловање тиме није прекинуто, о чему сведочи и ова књига, коју треба читати  као историјско сведочанство, али и као борбу против прећуткивања и самопрећуткивања која се данас претварају у фаталну моду.
Иако Југославије више нема, и то је нема због тога што су сви народи који су у њој живели, осим српског, одлучили да се од ње одцепе, национално онесвешћени наследници српске комунистичке свести и поборници самопрећуткивања и самопорицања, овог пута глава окренутих према западној уместо према источној „Коминтерни", од Срба и даље захтевају да ћуте како не би вређали друге, и да их, ако је могуће, не буде, како се други не би осећали некомфорно.
Они исти који су српско обележавање јама и стратишта из Другог светског рата деведесетих година проглашавали ратнохушкачком некрофилијом, данас сваког боговетног дана терају на суочавање са сребреничком трагедијом, док их помињање Скелана, Казана, Сјековца и других   злочина над Србима који су сребреничком непосредно претходили – доводи у стање истинске хистерије.
Треба поштовати све, па – ма колико парадоксално звучало ово наглашавање, живимо у времену у ком је неопходно нагласити – и своје жртве. Треба чувати сећање и не одустајати од истине.
Треба прочитати ову књигу.

ПОЗИВ НА ПРОМОЦИЈУ НОВЕ КЊИГЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Поштовани,

Задовољство нам је да Вас позовемо на представљање књиге Добрице Ћосића Босански рат у уторак 6. марта, у 19.00 часова, у Великој сали Дома омладине Београда (Македонска 22/IV).

О књизи ће говорити:
Проф. др Дарко Танасковић,
Владимир Кецмановић,
Марко Крстић,
Драгослав Бокан
и Добрица Ћосић.
На крају 20. века свет је усмерио поглед у босанску ратну драму и шекспиријанску трагедију.
Књига Босански рат обухвата записе преломних тренутака у новијој историји Србије, од 16. априла 1992. до 17. децембра 1995, када је Никола Кољевић, у име Републике Српске, потписао мировни споразум у Јелисејској палати.

Ова књига је, вероватно, најзначајније сведочанство о улози великог писца српске судбине и некадашњег председник СР Југославије Добрице Ћосића у стварању мира, конституисању Републике Српске и његовим политичким и дипломатским идејама које је Србију требало да уведу у демократско друштво.  

Непристрасно и критички, Ћосић сведочи о политичким притисцима и уценама Европске заједнице и договорима иза затворених врата, предрасудама и фанатизму политичког врха Србије и босанских Срба, неоствареним плановима и пропуштеним шансама, Дејтонском споразуму и миру.

Босански рат је књига која нам даје одговор на наша питања о томе шта се заиста догађало преко Дрине.

петак, 2. март 2012.

Представљена књига КРОЗ СТАРИ БЕОГРАД

02. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник, у четвртак 1. марта, представљена је књига Кроз стари Београд, коју је приредио Милорад Јовановић, а која обухвата текстове једног од аутентичнијих хроничара српске престонице Димитрија Ц. Ђорђевића.

О обимној и богато илустрованој књизи, објављеној у едицији „Историја“, говорили су приређивач Јовановић, публициста и кустос Музеја ПТТ-а Србије, уредник Бошко Мијатовић, познат и као хроничар старог Београда, и Гласникова представница за односе с јавношћу Гордана Милосављевић Стојановић, која је истакла да су „старе хронике увек радо читано штиво, јер нас враћају у срећно време које је, по општем осећају, далеко лепше него ово данашње и које нас подсећа на сопствено и на детињство наше земље“.

Према њеним речима, књига-хроника садржи приче о Београду, људима и друштвеним збивањима из друге половине XIX и с почетка XX века, које је Ђорђевић писао са сентиментом и објављивао углавном у листу Политика.

„Нема сумње да је добро познавао живот у Београду, јер се бавио разним пословима – био је војни и цивилни телеграфиста, службеник осигурања, плодан публициста, наклоњен историјским темама, дугогодишњи сарадник бројних листова, певач у најбољим хоровима, спортиста, боем, пријатељ многих уметника... и, пре свега, посматрач оштрог ока“, истакла је она.

Мијатовић је приметио да је Београд захвална тема за све који га воле. Иако није најлепши град и не може да се такмичи са светским метрополама, он поседује „неки дух“ који је тешко дефинисати, а којим су се бавили многи писци – од Бранислава Нушића под псеудонимом Бен Акиба, па до Ђорђевића.

Ђорђевић, веома друштвено акитиван, познавао је многе суграђане, па је сазнавао и оне скривене породичне тајне које се одају само пријатељима. Јовановић је испричао да је „иницијална каписла“ за писање ове књиге била архивска грађа о Ђорђевићу (1861–1941) коју је Музеју ПТТ-а поклонила његова сестра Катарина Марић (мајка музичарке и академика Љубице Марић), где је пронашао мноштво информација о Ђорђевићу који је био професионални телеграфиста, а волео је да пише како о Београду, тако и о другим градовима.

Као посебно занимљив детаљ из Ђорђевићеве каријере, поменуо је његове радио-емисије о старом Београду, које су трајале пола сата и које су биле изузетно слушане. У књигу је уврстио седам сценарија за те емисије.

Занимљиво је да је Ђорђевић објавио за живота само две књижице, и то 1904, када је почео да пише за Политику. То су била нека његова сећања, а 1924. је објавио књигу о животу српских рањеника из Првог светског рата у кампу за рањенике у Бизерти, где је боравио.

КРОЗ СТАРИ БЕОГРАД
прво издање, 2011.
19 х 25 цм, 316 стр.
броширан повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-1149-5
Цена на сајту:
1.512,00 ДИН

Цена за чланове клуба са попустом:
1.134,00 ДИН
+ (трошкови доставе)