06. Март 2012.
У понедељак 5. марта на сцени „Раша Плаовић“ Народног позориштa у Београду представљена је фото-монографија Лица Бранка Белића.
Белић, дугогодишњи фотограф и уредник фотографије у недељнику НИН, аутор је неких од ремек дела српске фотографије: портрета Александра Дерока, Добрице Ћосића, Јована Ћирилова, Петра Омчикуса, Светлане Бојковић, Дејана Медаковића, Љубе Поповића...
Белић фотографише савременике на природном светлу, у тамним ентеријерима, у црно-белој техници, проналазећи индивидуалне и аутентичне изразе својих модела.
Обимна тројезична (српско-енглеско-француска) Белићева фото-монографија, на више од 700 страна обједињује 465 његових фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије, у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића, Драгоша Калајића...
На представљању су говорили Слободан Гавриловић, Тимоти Џон Бајфорд, Слободан Машић, Пуриша Ђорђевић и Матија Бећковић.
Бећковић је Белића назвао дискретним и даровитим аутором, оценивши да ова изузетна фото-монографија представља „један албум нашег века, оверен кроз објектив врсног мајстора“.
Пред нама су, записао је Момо Капор, портрети савременика, од којих многи нису међу живима, начињени од светла, сенке и дубоке таме ентеријера. Они овде побеђују време. Дим из Вибове луле, тренутак замишљености сликара Недељка Гвозденовића са блеском сликара Недељка Гвозденовића, са блеском светла у стаклу наочара, случајни покрет руке Рашка Димитријевића, све то, отето од времена, баш као и црна коса данас већ седог песника Миће Данојлића...
Човек без биографије, како је сам за себе једанпут рекао ћутљиви Белић, поновио је у фотографији сличан поступак као и Борисав Михаиловић Михиз својом Аутобиографијом о другима. Портрети његових савременика у тихим тамним ентеријерима говоре о његовој истрајности и непресушној радозналости да упозна и сними људе са њиховим тајнама иза портрета. Они су снимљени у тренуцима док ћуте, заустављени у времену при сусрету са објективом апарата коме верују.
Тај час, примећује Капор, много личи на тренутак исповести: клик и све је готово, враћамо се свакодневним пословима пошто смо оставили иза себе траг о свом постојању и тренутку у коме смо живели. И управо то осећање изузетне блискости са оним који фотографише и његовим објективом чини основну драж ових фотографија, на којима се одмарамо од боје, раскоши и обиља најразличитијих могућности које се пружају пред нама. Белић их све одбацује и враћа фотографију на саме њене почетке од Дагера и Надара, до драматичне игре светла и тмине Жоржа де ла Тура, венчавајући на тај начин уметност сликарског портрета са фотографским.
„Из велике заоставштине фотографских портрета препознају се најуспешнија дела, а на њима су сачувани трагови суптилних релација између аутора и модела у процесу снимања“, написао је Мирко Ловрић. „Сам чин експозиције веома је кратак у односу на општи проток времена, али сасвим довољан за трансформацију призора из природе у једну нову фотографску реалност богату документарним, социолошким, психолошким, поетским, симболичким, алегоријским и другим одликама“, приметио је Ловрић, такође оценивши да је садејство креативне имагинације Белића са врхунским производом индустријске револуције (фотографски апарат), резултовало неким ремек-делима српске фотографске уметности.
Нема коментара:
Постави коментар