ВРЕМЕ ЗА ИСТИНУ
Аутор: Владимир Кецмановић Чињеница да је у два светска рата српски народ поднео невероватне, незанемарљивим жртвама већине других европских и светских народа несразмерне жртве, и у оба случаја дао својој бројности несразмеран допринос тријумфу глобалних победника – понекад може да се чини као општепозната истина коју није потребно наглашавати.
Двадесетовековно искуство, међутим, учи нас да је ову истину не само потребно понављати него да је њено прећуткиване међу самим Србима, у великој мери допринело невиђеној неправди која је на крају тог столећа нашем народу приређена, а коју је, у значајној мери, наш народ приредио сам себи.
После прескупе победе у Првом светском рату, плаћене погибијом цвета српске младости – коју нити ће до краја света бити могуће прежалити, нити ћемо се од последица тог ненадокнадивог губитка икада моћи опоравити – створена је вишенационална држава у којој оно што су Срби у њу унели није ни приближно јасно дефинисано, и коју су друга два јужнословенска народа – Словенци, а посебно Хрвати – пошто су у ту заједницу ушли како би се спасли од усуда дела поражене аустроугарске империје, готово од почетка њеног постојања доживљавали као нужно зло и српску хегемонију против које се, у складу са околностима, некада блаже, некада жешће ваља борити, све до сањаног тренутка ослобођења из загрљаја невољених православних рођака.
У таквој ситуацији, већ у Првој Југославији, један део српске интелектуалне елите решење проблема са осећајем угрожености два мања јужнословенска народа покушао је да пронађе у одрицању од сопственог националног идентитета, у самопрећуткивању вођеном бесмисленом логиком како – да би мањи постали већи него што јесу – већи морају да се смање, па ако треба и самопониште.
Узалуд.
Прву прилику – Хитлерову окупацију Југославије – хрватски фашисти, уз френетичну подршку хрватског „пучанства“ – искористили су да створе злочиначку парадржаву, у оквиру које је над Србима почињен један од највећих погрома у Другом светском рату и један од најужаснијих погрома у људској историји.
И ако је након Првог светског рата концепција јужнословенског јединства – упркос огромном броју „браће“ која су оставила кости на супротним странама балканских фронтова, уз оправдање да су „браћа“ са аустроугарске стране фронта била мобилисана и искоришћена као топовско месо – могла и да се објасни добрим намерама и идеализмом, југословенска идеја након Јасеновца, Старе Градишке и небројених динарских јама пуних костију побијених Срба – представљала је лудост без преседана и злочин над прецима и потомцима.
Међурепубличке границе које су комунисти, нови владари јужнословенског простора, вођени коминтерновском идејом о потреби слабљења најбројније, српске нације, произвољно нацртали, простор на ком су живели Срби, а који је у Првој Југославији био недефинисан, у Другој Југославији су дефинисале на најгори могући начин, сводећи народ који је чинио готово половину становништва на мање од четвртине територије, тако што остатку побијеног српског народа у Хрватској није дозвољена чак ни аутономија у оквиру хрватске републике, док су Србији наметнуте две аутономне покрајине, и тако што је Босна и Херцеговина, у којој су Срби, чак и након геноцида који је над њима извршен представљали већину становништва – претворена у самосталну федералну јединицу.
Опште гушење националних осећања у првој фази трајања Друге Југославије, подразумевало је декларативно изједначавање несразмерно већих српских жртава у минулом рату са жртвама других народа и несразмерно већег учешћа Срба у антифашистичкој борби са учешћем других, што је, уз изједначавање једног од два српска антифашистичка покрета са хрватским фашистима, био врхунски злочин над истином. У другој фази, ситуација је постала још гора јер се са општег гушења националних осећања јужнословенских народа – негде од времена када су формиране нове нације и када је декларативно федеративни замењен суштински конфедералним принципом уређења – прешло на афирмацију пет јужнословенских нација, а на прећуткивање и у великој мери самопрећуткивање најбројније, српске.
Ни у Другој Југославији самопрећуткивање ком је била склона српска комунистичка елита, баш као ни много мање изражено самопрећуткивање у Првој, није довело до релаксације међунационалних односа. Још за живота неприкосновеног владара Јосипа Броза, у Хрватској се појавио сепаратистички покрет који је формално побеђен да би, неколико година касније, његови захтеви били у основним цртама испуњени у новом државном уставу.
До српског националног буђења долази тек неколико година након владареве смрти. И српско национално буђење доводи до паничне реакције међу осталим народима, до распламсавања сепаратизама и васкрсавања фашистичких идеологија из претходног рата, потврђујући тезу поборника српског самопрећуткивања да је Југославија могућа само ако се Срби одрекну себе, како би остали могли да буду оно што хоће, што ће деценијама касније служити као кључни аргумент за бесмислену тезу да су Срби, због тога што су хтели да буду равноправни са осталима, криви за распад те творевине.
Кривица српских комуниста за неравноправан статус Срба у Другој Југославији, па самим тим и за неправду која је српском народу нанесена током распада Друге Југославије је огромна, и то је истина коју је неопходно што чешће понављати.
Али, та истина нипошто не сме у сенку да баци другу истину. А та је да је понашање Запада, од деведесетих подина Дведесетог века, након победе над комунизмом, па до дана данашњег, обележено силеџијством до те мере огољеним и непринципијелношћу до те мере безочном да не доводи у питање само иначе спорну тезу о историјском прогресу него и тезу о вечитом враћању истог, и наводи на сумњу да се налазимо на прагу апокалипсе.
Супротно рекламној кампањи по којој се борио против комунизма са жељом да житеље комунистичких земаља спасе јарма и омогући им улазак у заједницу демократских држава, Запад се, након победе, према тим житељима почео понашати као непросвећени колонизатор, не поштујући њихову демократску вољу и намећући им решења која им очигледно не иду у корист. У бившој Југославији, конктретно, у знак тријумфа над комунизмом, одлучио је да поништи њене спољне границе, које нису дефинисали комунисти, а да неприкосновеним прогласи међурепубличке границе које су комунисти произвољно исцртали. Српски народ, по који су међурепубличке границе биле погубне, пошто се таквом принципу успротивио, проглашен је непријатељем демократије који ће бити изолован и бомбардован, и претворен у страшило којим ће ЦНН плашити малу и велику децу. А онда су, тамо где је Западу одговарало, и гле чуда, баш тамо где је такво решење поново ишло на штету Срба – на Косову и Метохији – и републичке границе напрасно престале да буду светиња, и Запад, који упорно одбија да призна реалност постојања Републике Српске, штитећи границе провизоријума званог Босна и Херцеговина, један део територије Србије проглашава самосталном државом.
У тренутку када је постало извесно да је Запад одлучио да погази српска права, да ће други, овог пута правни геноцид над Србима у Хрватској, извршен њиховим избацивањем из устава бити међународно верификован, а да је противуставно одвајање босанских Срба од југословенске државе добило међународну подршку – у тренутку када су национално освешћени српски комунисти, предвођени Слободаном Милошевићем, након што је њихов концепт на међународној сцени доживео пораз, решили да се одрже на власти тако што ће поразе на терену који из тог међународног буду произилазили, проглашавати победама – Добрица Ћосић пристаје да постане председник Треће, најкратковечније Југославије, како би покушао спасити шта се спасити може.
Негде у том тренутку почињу дневнички записи сабрани у књизи „Босански рат“, који покривају период његовог кратког председниковања и период његове неформалне, саветничке и посредничке сарадње са руководством Републике Српске, све до потписивања Дејтонског мировног уговора, обогаћени низом драгоцених докумената и предговором књизи Николе Кољевића „Стварање Републике Српске“.
Иако је, као део комунистичког покрета и у једном делу њеног трајања учесник у комунистичкој власти, био и делимични саучесник поменутог прећуткивања, Добрица Ћосић је, пре већине својих другова који су се накнадно „национално освестили“, гласније не само од било кога од њих него гласније од било ког некомунисте, или антикомунисте, своју ћутњу прекинуо и „моралнополитички неподобне“ чињенице изнео у јавност, у својим књижевним и некњижевним текстовима, који су му, крунисани „Временом смрти“, епопејом у којој је овековечио српску трагику Првог светског рата – седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века донели статус прворазредног националног ауторитета и изгледног политичког вође у тренутку демократизације која је бивала све извеснија.
Када је демократија наступила, Ћосић се није придружио ни својим старим, ратним друговима који су се у међувремену „национално освестили“ и придружили се Социјалистичкој партији Слободана Милошевића, ни својим демократским саборцима који су се организовали у опозиционим партијама, одбијајући активну политичку каријеру све до тренутка када је осетио да му је дужност да покуша да заустави расуло и погибељ и у ком, заиста, преузети одговорност није било ни пријатно ни лако. Као човека неспремног да се повинује диктаторској вољи и да глуми енглеску краљицу док се око њега догађа трагедија, као човека са свешћу о јединству српског националног бића, одговорности матице за прекодринске Србе и одговорности прекодринских Срба за матицу, Милошевић је Ћосића тешке обавезе експресно ослободио. Али, Ћосићево политичко деловање тиме није прекинуто, о чему сведочи и ова књига, коју треба читати као историјско сведочанство, али и као борбу против прећуткивања и самопрећуткивања која се данас претварају у фаталну моду.
Иако Југославије више нема, и то је нема због тога што су сви народи који су у њој живели, осим српског, одлучили да се од ње одцепе, национално онесвешћени наследници српске комунистичке свести и поборници самопрећуткивања и самопорицања, овог пута глава окренутих према западној уместо према источној „Коминтерни", од Срба и даље захтевају да ћуте како не би вређали друге, и да их, ако је могуће, не буде, како се други не би осећали некомфорно.
Они исти који су српско обележавање јама и стратишта из Другог светског рата деведесетих година проглашавали ратнохушкачком некрофилијом, данас сваког боговетног дана терају на суочавање са сребреничком трагедијом, док их помињање Скелана, Казана, Сјековца и других злочина над Србима који су сребреничком непосредно претходили – доводи у стање истинске хистерије.
Треба поштовати све, па – ма колико парадоксално звучало ово наглашавање, живимо у времену у ком је неопходно нагласити – и своје жртве. Треба чувати сећање и не одустајати од истине.
Треба прочитати ову књигу.
Поштовани,
Задовољство нам је да Вас позовемо на представљање књиге Добрице Ћосића Босански рат у уторак 6. марта, у 19.00 часова, у Великој сали Дома омладине Београда (Македонска 22/IV).
О књизи ће говорити:
Проф. др Дарко Танасковић,
Владимир Кецмановић,
Марко Крстић,
Драгослав Бокан
и Добрица Ћосић.
На крају 20. века свет је усмерио поглед у босанску ратну драму и шекспиријанску трагедију.
Књига Босански рат обухвата записе преломних тренутака у новијој историји Србије, од 16. априла 1992. до 17. децембра 1995, када је Никола Кољевић, у име Републике Српске, потписао мировни споразум у Јелисејској палати.
Ова књига је, вероватно, најзначајније сведочанство о улози великог писца српске судбине и некадашњег председник СР Југославије Добрице Ћосића у стварању мира, конституисању Републике Српске и његовим политичким и дипломатским идејама које је Србију требало да уведу у демократско друштво.
Непристрасно и критички, Ћосић сведочи о политичким притисцима и уценама Европске заједнице и договорима иза затворених врата, предрасудама и фанатизму политичког врха Србије и босанских Срба, неоствареним плановима и пропуштеним шансама, Дејтонском споразуму и миру.
Босански рат је књига која нам даје одговор на наша питања о томе шта се заиста догађало преко Дрине.
Нема коментара:
Постави коментар