Представљена књига ЗАПИСИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДИПЛОМАТЕ 1948–1983

14. Март 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник је у уторак, 13. марта представљена књига Записи југословенског дипломате 1948–1983 Неђељка Л. Зорића, о којој су говорили њен уредник проф. др Илија Вујачић, др Ђорђе Лопичић и одговорни уредник Другог програма Радио Београда Ђорђе Малавразић.

Гласникова представница за односе са јавношћу Гордана Милосављевић цитирала је академика Владу Стругара, аутора поговора, који је написао да ова књига сећања „приповедношћу штива наличи роману пошто је пишчев живопис богат и узбудљив, и он је био сведок многих изузетно важних догађаја током периода на који се књига односи“.

„Записи представљају Зорића као учесника борбе против нацифашистичких освајача и окупатора Југославије, затим вршиоца званичних дужности у државном поретку отаџбине; и увек је врховност народне ствари и државне заповести изнад личне потребе; никад попуст користољубљу, него вазда сопствено владарство моралне узвишености у дружењу и служби“, забележио је Стругар.

Вујачић је скренуо пажњу на чињеницу да је аутор био обавештајац, истраживач, искусни дипломата, који поседује моћ опсервације, аналитички дух и то му је помогло да пружи пластичну и уверљиву слику времена и земаља у којима је боравио, људи с којима се сретао и сарађивао. Књига је, нагласио је Вујачић, драгоцени извор за будуће истраживаче јер је пуна историјске грађе које нема у званичним архивима, као и описа познатих личности са којима се аутор лично сретао и дружио. Опремљена је и са 353 илустрације, а у питању су материјалима из личне архиве аутора.

Лопичић, такође пензионисани амбасадор, подсетио је да је о Зорићу чуо од свог рођака који је са њим био заточен у италијанском логору на острву Мамула 1942. као комуниста, и да му се увек дивио као старијем колеги када су се нашли на истом дипломатском послу. Похвалио је почетак Зорићевих сећања у којима је забeлежио како је Италија анектирала Боку Которску 1941. и шта се дешавало током окупације.

За Лопичића су сећања Зорића о његовој дипломатској каријери од приправника до амбасадора у Алжиру драгоцено штиво за све будуће и актуелне дипломате, јер веома детаљно и стручно пише о овом позиву и описује како се југословенска млада дипломатија после Другог светског рата развијала и стицала углед у свету.

„Све ово је писано јасно, разумљиво, лаким стилом и може да привуче пажњу сваком радозналом читаоцу кога занимају многи инсајдерски детаљи о вођењу спољне политике Титове Југославије“, подвукао је Лопичић.

Малавразић је констатовао да је позиција бившег учесника у НОБ-у била добар основ за његов улазак у дипломатију, где су му добро дошли и његови бокељски господски манири и знање страних језика стечено у завичају. Он је оценио да се иза веома скромног наслова који сугерише да је реч о записима, крије веома добра књижевна проза са исповедним монолозима и живим дијалозима, али у којој се могу наћи веома занимљиве, непознате странице наше новије историје и дипломатије у којој је професионализам био на завидном нивоу, упркос присуству идеолошких критеријума“.

Малавразић је навео низ детаља из књиге који су га изненадили, јер му нису били познати од раније, а односили су се на славне личности нашег културног миљеа, попут Марка Ристића, Марка Челебоновића, Сретена Марића који су службовали у амбасади у Паризу када је тамо боравио и Зорић као почетник. За њега је било посебно интересантно да сазна како је Фијат „ушао“ у Југославију још 1953. када је Зорић службовао у Милану или како је Зорићевом заслугом Брана Петронијевић одлучио да се врати из емиграције.