БОСАНСКИ РАТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Дарко Танасковић

БОСАНСКИ РАТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА (1)

На почетку романа Деобе стоји пролог насловљен „Недоумица“. Написан је 1955. године. Пролог се отвара речима: „Када ћу, осуђен, да се нагнем и погурим над празном свеском, над толиким празним свескама које треба испунити некаквим смислом, у овом времену које ће морати да се памти и по несвршеним пословима. Годинама узмичем и бежим, увек лицем окренут тихом поразу. Докле ћу да варам то морање?“.

Данас је 2012. година. Прошло је безмало шест десетлећа. Добрица Ћосић је и даље нагнут и погурен на празном свеском, али су у међувремену толике и толике свеске испуњене непорецивим смислом, сви послови нису завршени и никада до краја неће ни бити, а Добрица Ћосић , узмичући и бежећи, није преварио своје морање. Недоумица с почетка траје, али је тихи пораз узмакао пред лицем човека који га се није плашио због себе, већ због других. Стога, и кад су га ти други убеђено и вероломно поражавали, он поражен није могао бити. Јер, човек се једино сам собом може коначно и неопозиво поразити. А на тај пораз Добрица Ћосић није спреман и не може пристати. Зато и даље непосустало, смислом исписује белину хартије у својим свескама...све до ове, босанске.

А шта нам она доноси?

Беле корице књиге с Ћосићевом руком, црвеном бојом укосо исписаним насловом указују се као крвави траг на босанском снегу. Крвавом пртином, у свим ратовима једнако трагичном, одавно се крећу јунаци Ћосићевих повести. Њоме се кроз историју пробија, посрће, застајкује, пада, али не одступа и српски народ, заједно с браћом и разбраћом што му их је судба доделила. Крвавом пртином креће се Човек, а Ћосић га, сејући смисао по белини страница, и сам у снегу, брижно прати, непоткупљиво сведочи о његовим страдањима, придржава га, саветује и покушава да га упути и поведе ка пределима људскости, разума, слоге и мира – мира са другима и са самим собом. За такво усрдно прегалаштво награђиван је с много поштовања и љубави, али и кажњаван клеветама и мржњом. У космичком сукобу добра и зла, а он се води и у човеку, можда најжешће баш у човеку, нема милости, као ни коначне победе или пораза. Зато не сме бити ни предаје. Сведок те борбе у своме времену  нема право на ћутање. Писац поготово... „Ниједан историјски пораз или победа нису коначни у времену људског бивствовања“, записао је Ћосић у Босанском рату.

Добрицу Ћосића је болно погодила и дубоко потресла одлука пријатеља и саборца, невољног потписника Дејтонског споразума,  Николе Кољевића да својевољно оде из живота и ућути. У „Уводу“ за његов  Дневник, записао је :“Оставио је и ћутање о нечему битном што је чинило његов живот /.../. Ћутање Николе Кољевића је као оловни облак пало на Романију и Пале
/.../ Ваљда га је за ћутање поучио и Хамлет, иако му је судбина краља Лира била ближа“. Осећам да је трагично Кољевићево повлачење у ћутање можда и одлучујуће подстакло Добрицу Ћосића да проговори о босанском рату, да подари глас историји која још увек траје, коју је пратио и сâм током одређеног раздобља стварао, а коју понајмање пишу поштење и истина. Искуство претходних деценија уверљиво је показало како је и колико је самоуверена и неретко арогантна, декларативно  демистификаторска деконструкција традиционалних вредности, укључујући и саму историјску истину, кадра да произведе нових, опасних идеолошких мистификација.

О Ћосићевом Босанском рату сигурно ће се бурно расправљати, и треба да се расправља. Има о чему! Молим само оне који ће у тој расправи учествовати и о књизи изрицати судове, да је претходно прочитају. Није извесно да ће баш сви то и учинити. Најтеже ће се на читање одлучити Ћосићеви априорни идеолошки критичари. И у праву су ако оклевају. Јер, прочитају ли је, под условом да имају и мало савести, опадачки задатак ће им бити силно отежан. Ово је, како наглашава приређивач, Ана Ћосић-Вукић, „књига документарног карактера“, што значи да је чврсто заснована на чињеницама и подацима, од којих се неки сада први пут стављају на увид јавности. Као председник СРЈ, Ћосић је располагао сазнањима која нису била шире доступна и која он делом овде открива. Књига је дневнички структурисана, тако да је читалац у прилици да без даха прати развој ратних збивања у БиХ и паралелни ток дипломатских и политичких настојања, не баш увек и од свих учесника сасвим искрених, да се крвопролиће и разарања зауставе. Документарност ове, у најбољем смислу ћосићевски писане прозе, ствара динамику и атмосферу какву не би могла произвести ни најраскошнија имагинација. По ко зна који пут потврђује се да је живот најмоћнији приповедач и романописац. И то какав живот! Живот стално у рвању са смрћу, на ивици провалије, изаткан суровошћу, мржњом, преварама и издајама, али и високим идеалима слободе, човекољубља, жртвовања и пркошења неправди.  Ипак, уза све књижевне врлине Босанског рата, рекао бих да су главни значај и делотворност ове књиге у ванкњижевном слоју њених порука. Издвојио бих овом приликом три, а има их свакако још много.

Прво, Ћосићева књига је, као што сам већ истакао, заснована на чињеницама и подацима, што није могуће оспорити. Ћосићевим објективним односом према тим чињеницама и подацима, али и њиховим тумачењем и коментарисањем са становишта легитимних права и интереса српског народа, уз пуно уважавање таквих права и интереса других народа, учињен је важан корак у настојањима да се историја рата у БиХ, а самим тим и „званична“ истина о њему, не пишу и дефинитивно не закивају искључиво у Хашком Трибуналу.

Друго, Босански рат би могао бити лековит и отрежњујући за оне Србе који су једнострану и антисрпски тенденциозну представу тог комплексног „грађанског и међунационалног сукоба с елементима верског рата“ (Н.Кецмановић), а и читавог процеса разбијања Југославије, прихватили и интериоризовали као своју истину. За оне којима свест још увек није безнадежно идеолошки сужена, а свака интелектуална скепса угашена,  ево непосредних чињеничних доказа да је стварност босанског рата неупоредиво сложенија од црно-беле, манихејске пројекције која им је успешно, а заправо поражавајуће наметнута. Одважност коју ће показати читањем Ћосићевог сведочанства биће награђена избављењем из заблуде која само бесловесне може трајније учинити срећним.

Треће, али никако најмање значајно, поготово за поштоваоце и пријатеље Добрице Ћосића, јесте то да је он, не полемишући ни с ким, али ни снисходљив према ма коме, Босанским ратом надмоћно одговорио на све незаслужене и неправедне нападе и клевете којима је годинама обасипан, као тобоже главни идеолог и духовни отац некаквог великосрпског националистичког пројекта, а самим тим и мржње и рата који су разорили Југославију и завили у црно њене народе. Већ само неколико дана по излажењу Босанског рата из штампе, један критичар га је беспризивно отписао као „књигу таштине и мржње“, док се други, иначе и сâм писац, а својевремено и Ћосићев издавач, истакао оценом да је овај из политике „залутао у књижевност“ и да је у животу написао свега неколико десетина страница истински добре прозе. Рећи то, и остати жив...                                                                                                    

 Пред заслепљеним непосустајањем у острашћеним идеолошким нападима на Добрицу Ћосића требало би да је довољно подсетити се онога што је пре више година у свом Дневнику маргиналца згађено записао књижевник Милован Данојлић: „Занемао сам пред наплавинама просташтва које су ме, као појединца и припадника племена, у последњих десетак година засуле. Све до пред крај осамдесетих, живео сам с осећањем – с уверењем! – да човек мора избегавати нискост у поступању, у суђењу, у мишљењу. Да је мржња против појединца, а поготово против неког народа, осећање које нас обешчашћује. Ако је не можемо сасвим искоренити у себи, не смемо јој давати лудог маха и бесрамног израза. И онда се десило управо то што ми је изгледало немогуће и апсолутно неприхватљиво: нека ограничења, без којих нема сношљивог и уљуђеног живота, преко ноћи су укинута. На свим странама се раскомотила Мржња, лична и колективна; Мржња, као краљица људске беде и нискости. Заборавило се на сваки стид. Завидњивци се, ево, поносе завишћу, пакосници пакошћу, подлаци подлошћу.“ Да, све је овде речено. И морало би бити довољно. Али, Добрица Ћосић није маргиналац, што, наравно, није ни Милован Данојлић. Ћосић је био и председник Југославије, а његов углед у највећем делу српског народа, а и код десетина хиљада читалаца који нису Срби, неспоран је. Због тога, а и ради будућности и душевног здравља оних који долазе или су већ дошли, а о Добрици Ћосићу углавном мало знају, а много неистинитог свакодневно слушају, ваља ипак још понешто додати на тас објективног процењивања његове улоге у драматичним годинама разбијања Југославије. Босански рат нам пружа добродошлу прилику за то.

Из праћења Ћосићеве државничке активности као председника СРЈ током најтежих година босанског рата белодано се очитује да је он све време, до крајњих физичких и психичких снага, улагао очајничке напоре да се рат заустави. Ћосићев пут није био пут рата, већ, на крајње суженом маневарском простору, пут национално одговорног, достојанственог и рационалног трагања за могућим компромисом, у чему је он понудио једну сасвим нову, истовремено реалистичку и визионарску српску државно-националну политику (вреди, у том смислу, прочитати  говор Д.Ћ. одржан пред Комитетом за спољне послове и безбедност Европског парламента, 30. марта 1993). За ту политику је тада било више слуха, а за Ћосића лично више уважавања, у међународној заједници, чак и у оном Србима несклоном делу, него у Београду и на Палама.

Поменимо овом приликом и нешто на шта се, из више разлога, углавном не подсећа, а што потврђује да Добрица Ћосић на пут трагања за формулом мира у Босни није ступио тек кад је постао председник Југославије. Залагао се он и за спречавање избијања рата, на чијем је заустављању као „председник без власти „ (Д.Ранчић) касније истрајно радио. Мало ко памти да је Ћосић, у договору с Алијом Изетбеговићем, средином фебруара 1991. године из Београда, с групом независних српских интелектуалаца, отпутовао у Сарајево, ради разговора с изабраним муслиманским колегама. Циљ је био да се учини можда и последњи напор спречавања и преусмеравања неповољног развоја догађаја у муслиманско-српским односима који су неодољиво клизили ка провалији. Ћосић је о овим заборављеним разговорима у хотелу „Холидеј Ин“ оставио белешку у Пишчевим записима ( 1981-1991). Његов тадашњи тешки четворочасовни разговор у четири ока с аутором Исламске декларације, завршен без икаквог позитивног резултата, као да је наговестио на какве ће саговорнике Ћосићу бити суђено да наилази у потоњим покушајима да се заустави рат у БиХ. Изетбеговић је остао глув на све аргументе у прилог очувања неког вида заједничке државе и потребе да се сачува мир. Желео је своју државу, муслиманску државу,своју армију, муслиманску армију... Никад нећу заборавити израз лица Добрице Ћосића, кад се, после растанка с Изетбеговићем, појавио на вратима просторије у којој смо га нестрпљиво и с наивним надама ишчекивали. „Вратили смо се у Београд возом, нерасположени и разочарани у своје демократске и југословенске, одавно анахроне улоге“, записао је човек који ће 15.јуна 1992. таксијем доћи у Скупштину СРЈ, да самозатајно и самопрегорно преузме главну „анахрону“ улогу у завршном чину босанске и југословенске драме. А проглашен је једним од главних гробара Југославије и виновника ратних страхота!    

Далеко од тога да је Добрица Ћосић увек (био) у праву. Од давнашње „Недоумице“ из 1955. он је први који најбоље зна и признаје да није! Значи ли то да му се не сме признати да је често и далековидно био у праву? Ћосић је у вези с Кољевићевим усудом поменуо Хамлета. И на његову судбину непосредно се односи чувено, и вечно актуално, хамлетовско питање: Бити или не бити, питање је сад! Добрица Ћосић, са свим својим људским врлинама и манама, увек је био доследно, онтолошки опредељен за „бити“. Он  јесте мењао мишљење, али никада није мењао идеју, јер он јесте оно што јесте. Људи који су одабрали „не бити“ нису, односно јесу оно што нису. Они немају идеју, па није свеједно, а може, поготово за друге, бити и опасно промене  ли мишљење, јер оно често и није њихово. Свеједно им је, јер немају идеју. Може се променити, зашто да не, и идеологија, али под условом да човек има идеју. Они који нису и немају идеју не могу разумети оне који јесу и имају идеју. Зато их и мрзе и настоје срушити у блато сопственог ништавила и безидејности.  И накнадна памет је боља од непамети. Зато бих свима који непаметно и недолично сматрају да је напад на Добрицу Ћосића и даље најсигурнија улазница за циркуску шатру „политичке коректности“ која води ка друштвеном  успеху, а штити од искушења суочавања с истином властитих заблуда и моралне беде, свесрдно препоручио да отвореног ума и срца прочитају Босански рат. Никад није касно. Ћосић је своје виђење рата у БиХ објавио касно, али и правовремено. Читајмо!

 И још само порука младима: Не дозволите да вас ико икада више лажима уведе у рат! То није  Ћосићева или, још мање, моја порука. То је порука Босанског рата!

[1] Реч на представљању књиге Босански рат у београдском Дому омладине ( 6. марта 2012).