Претражи овај блог

среда, 17. октобар 2012.

Представљене нове књиге из колекције „Србија и коментари“

12. Октобар 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник, у четвртак 11. октобра, представљене су две књиге из колекције „Србија и коментари“: Тито, Поговор, Предрага Ј. Марковића и Владимира Кецмановића и Види чуда – збирка прича за децу, коју је приредила Гордана Тимотијевић.

О књигама су говорили уредник Горан Петровић и аутори књига Предраг Ј. Марковић, Владимир Кецмановић, Гордана Тимотијевић и писац Дејан Алексић.

Две нове књиге из колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића, иако жанровски различите, по својој тематици, књижевној и ликовној структури самосвојне су и необичне, попут претходних књига из ове јединствене колекције. Управо та разнородност тема и јединство високих стандарда у обликовању књига обележје је колекције „Србија и коментари“ које повезује и ова два издања. А можда је и „чудо“ заједничка нит дечије и историјско-есејистичке приче.

Седам светских чуда Старог и Новог света свима су позната, али мање је познато да сваки човек има своје чудо. У књизи Види чуда Гордана Тимотијевић, приређивач ове књиге, замолила је седам српских писаца, и то Светлану Велмар Јанковић, Рашу Попова, Градимира Стојковића, Мошу Одаловића, Поп Д. Ђурђева, Весну Алексић и Дејана Алексића да опишу седам чуда из свог детињства. Они су се одазвали позиву и описивали  трешње, пријатеље, птице... квочке, мишеве, краљевске рођендане... матроска одела, лагуме, филмове... бунаре, хлебове, јабуке... слепе мишеве, усне хармонике, звезде... месец, бицикле, возове... слова, праћке, па и сам центар ваздуха. Седели су, и баш онако како треба, зачуђено – описивали свет. И, да видиш чуда, када су свему придодати и цртежи Младена Анђелковића – сабрала се ова књига велика таман колики је и свет. Ни већа ни мања. Што би се рекло: чудо једно! Које ће се наставити све док будемо спремни да чуда око себе видимо.

Са друге стране, понекад говоримо о чуду и онда када чуда нема. Читање текстова историчара Предрага Ј. Марковића и књижевника Владимира Кецмановића, као и разгледање фотографија из фондова Музеја историје Југославије, окупљених у књизи Тито, Поговор, може да изазове снажна, често противречна осећања. Неки се радо сећају, а неки баш и нерадо, али се не може порећи да смо имали Тита. И све редом што уз левичара с манирима монарха следује. Имали смо и Голи оток и цео свет. Имали смо и дресиране вучјаке и распуштене пудлице. Имали смо и школство, и здравство и станове, мада смо имали и све веће дугове. А, богме, има оних који тврде да смо имали и васионски програм, али га продадосмо Американцима. Но, сасвим је сигурно да смо имали прве покретне степенице на Балкану! У сваком случају, сећао га се неко радо или нерадо, имали смо Тита и све што уз њега следује. Међутим, то да је Тито имао нас – то данас ретко ко признаје. Уопштено говорећи, народи воле да имају вође, али обрнуто већина одриче. Због тога није једино питање: Ко је био Тито? Можда је много важније питање: Ко смо били ми?

Погледајте видео материјале:

ВИДИ ЧУДА:  http://youtu.be/147c5d0FUDI
ТИТО - ПОГОВОР: http://youtu.be/uofSLOhmtZ8

Нема коментара:

Постави коментар