03. Октобар 2012.
У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 2. октобра, представљена је књига На белом хлебу Ивана Јанковића, коју су објавили Гласник и CLIO.
О књизи су говорили проф. др Јовица Тркуља, проф. др Смиља Марјановић Душанић и аутор.
Тркуља је навео да аутор овде испитује порекло идеје о укидању смртне казне у Србији, како се у њој утврдила и под којим околностима је, после два века, тријумфовала.
„Књига открива и како се смртна казна у Србији фактички примењивала у протекла два века, којим је сврхама служила и какве је трагове оставила у политици, праву, култури и језику“, рекао је он.
Проф. др Смиља Марјановић Душанић додала је да је књига изненађујуће лепо и забавно стилски обрађена, језиком какав се не би очекивао од једног правника.
„Студија је захтевала исцрпну анализу архивских извора“, истакла је професорка.
Јанковић је истакао да је идеја о аболицији код нас „крхка биљка коју треба пажљиво неговати“ и подсетио да ће први пут ове године у Србији бити обележен светски и европски дан против смртне казне – 10. октобар.
„Што се тиче развијених демократија, смртна казна се данас примењује у Јапану, неким америчким државама, а у остатку света – у Кини и земљама са шеријатским правом“, рекао је Јанковић.
Аутор је додао и да је у Србији и Југославији, од 1804. до 2002, формално осуђено на смрт више од 6.500 људи, мада неке процене указују на 12.000 спроведених смртних казни.
„Већина смртних казни спроведена је одмах након успостављања комунистичке власти, од јесени 1944. до 1947. године, када је убијено, како се процењује, више од 10.000 људи“, рекао је Јанковић. Према његовим речима, у Норвешкој је због сарадње са нацистима после Другог светског рата стрељано око 200 особа, у Белгији 2.000, а у Француској 10.000. Како је објаснио, Србија је каснила у одбацивању смртне казне зато што је друштвена клима често доводила до прибегавања репресивном апарату, а смртна казна симболише репресију.
Погледајте видео материјал:
Нема коментара:
Постави коментар