Представљeне нове књиге из колекције „Један према један“

19. Октобар 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник су у четвртак, 18. октобра представљeне нове књиге из колекције „Један према један“ Стеван Раичковић, Воја Чолановић и Давид Албахари.

О књигама су говорили уредник Горан Петровић, приређивач Мирослав Максимовић и аутори: Воја Чолановић и Давид Албахари.

У колекцији „Један према један“ уредник Петровић своје колеге писце ставља у оквир једне књиге, која попут рама уоквирује њихов живот. За оне који се први пут сусрећу са њиховим стваралаштвом, то је најбољи могући почетак, за упознавање, а за оне који њихово стваралаштво добро познају и воле – то је најбољи могући преглед, који подсећа да размере само једног човека, само једне књиге, само једне људске приче – нису тек тако самериве, да се оне могу представити један према један.

Након Љубице Арсић, Милисава Савића и Зорана Ћирића, ове године су у колекцији „Један према један“ објављене књиге још три писца.

Горан Петровић је напоменуо да настављамо са специфичном едицијом „Један према један“, а да је са новим књигама испуњено и обећање да ће се у корицама наћи и аутори, односно њихова дела, који више нису са нама, те да му се чини ми да је прави избор био Стеван Раичковић да се почне са таквом праксом.

„Чини ми се да смо добили књигу какву би и Стеван Раичковић желео да има, а осим ње ту је и књига о младићу од деведесет година – Воји Чолановићу, као и књига Давида Албахарија у којој је он сабрао 25 тужних прича“.

Водич кроз поетички и интимни свет Стевана Раичковића, који је приредио Мирослав Максимовић, садржи неколико необјављиваних песникових записа и шест писама. У књизи се налази сто песама, две приче, једна биографија, шест прича о писању, више од четрдесет фотографија...

Чолановић је рекао да претпоставља да се у грађи аутентично доживљеног увек налази и нешто што ће побудити писца да уноси и одређене елементе фикције у опис оног што је у животу искусио.

„Настојао сам да се, пишући текстове за ову књигу, ослободим свега што би садржало било какве елементе фикције, али када сам обавио тај посао нисам могао себи да не признам да и неко увеличавање догађаја из властитог живота представља нешто што је својствено пре фикцији него ли неком такозваном објективном описивању животних искустава“, оценио је он.

Албахари је навео да је након разговора са Гораном Петровићем, а о томе како би књига

требало да изгледа, помислио да је реч о књизи коју никада неће моћи да напише.

„Када сам ипак припремио рукопис тачно онако како смо се договорили, он ми је рекао да је то мало материјала, а онда сам ја морао да на брзину продужавам свој живот и да чак проживим и неке године унапред“, шаљиво је навео Албахари.