Прве две деценије друге Југославије облежили су снажни напори модернизације путем индустријализације. Ова студија случаја потврђује да се у том раздобљу у југословенској привреди повећала међусекторска зависност: процес „продубљавања“ производње, међутим, указује на политику супституције увоза која је довела до повећане тражње за високо квалитетним увозним међуфазним производима. Привреда је постајала све сложенија, али њена структура је и даље остала некомплетна, а и промене нису увек биле јасно артикулисане. Нагле, готово драматичне, промене биле су знамен брзог привредног раста и флексибилности специфичног југословенског планско-тржишног социјализма, али и симбол недостатака у управљању на макро нивоу и доказ постојања у систем уграђених хазарда. Понашање примарних инпута (приноса на рад и капитал, као и извоза) указује на постојање структурних неравнотежа чији су главни симптоми незапосленост и дефицит платног биланса.
Динамика такве привреде фундаментално је различита (и много сложенија)
од динамике оних привреда које карактеришу пуна запосленост или општа незапосленост. Такав случај је у економици развоја познат као случај фрустрираног развоја (или развоја са структурним препрекама). Ако је „структура нешто тврдоглаво што се опире променама“ (Гурвич), онда и ова анализа – и када је реч о савременим транзиционим привредама и друштвима – не губи на актуелности.
цена: 648,00 РСД
Нема коментара:
Постави коментар