Претражи овај блог

петак, 16. септембар 2011.

Гласник препоручује: ЗНАКОВИТО ТРИ

ЗНАКОВИТО ТРИ
Алфабети, бројеви, логотипи, пиктограми, визуелни системи
приредио Радомир Вуковић
прво издање, 2011, 19 х 26 цм, 2'0 стр., тврди повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-1026-8
Цена: 1.296,00 РСД
 
Знаковито три је књига у којој су објављени радови наших аутора прикупљених у периоду од 2002. до 2010. године и представља наставак посла започетог са издавањем трилогије ЗНАКОВИТО из 2002. године. На преко 260 страна објављено је 2.500 нових радова који су подељени у пет целина (алфабети, бројеви, логотипи, пиктограми, визуелни системи).

 „Основна сврха оваквих књига јесте да се омогући релативно брз и квалификован увид у један изабрани графички простор. Пре свега на нивоу глобалне информације а затим, у зависности од интереотуралне предиспозивије посматрача и увид у идејну сферу оваквих слика. Ова заправо одлучујућа позивија сваког понуђеног решења била је главно опредељење у недоумици да ли ће се неки од знакова у потпуности приказати онако како је аутор то замислио. Определили смо се за оно што је по нашем мишљењу далеко најважније, а то је представљање идеје.“     
               
(приређивач Радомир Вуковић)

Извор: http://www.slglasnik.com/glasnik-preporucuje/znakovito-tri

среда, 14. септембар 2011.

Представљена књига СУДСКОМЕДИЦИНСКО ВЕШТАЧЕЊЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Представљена књига СУДСКОМЕДИЦИНСКО ВЕШТАЧЕЊЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

14. Септембар 2011.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 13. септембра представљена је књига Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете Гаврила Шћепановића, Зорана Станковића, Здравка Петровића и сарадника.

О књизи су говорили: др Гаврило Шћепановић, специјалиста ортопедске хирургије, др Зоран Станковић, министар здравља и специјалиста судске медицине и проф. Јовица Тркуља, уредник Правне библиотеке.

Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете јединствена је књига у области судске праксе, која на свеобухватан начин разматра све процедуре неопходне вештацима како би се лакше снашли пред судом у улози вештака, а судијама и адвокатима помоћ у постављању правих питања вештацима. Аутори су наши еминентни правници и лекари који су на основу сопственог искуства и вишегодишње праксе направили успешан спој правне и медицинске науке. Четрдесет четири стручњака, коаутора књиге, направили су јединствен зборник широке намене, који је подједнако драгоцен како студентима и професорима, тако и вештацима који се сусрећу са практичним проблемима. Признање за уложен труд, за само неколико месеци од објављивања књиге, стигло је не само од наших правника и вештака, већ и од колега из окружења, Црне Горе, Републике Српске и Хрватске. Ова књига је заједничко издање Службеног гласника и Правног факултета Универзитета Унион у Београду.

Говорећи о књизи, министар здравља Зоран Станковић, истакао је да је недостатак знања најчешћи извор неспоразума и манипулација, које су посебно тешке када су у вези са емоционалним доживљајима произашлим из повреде или губитка најближих“. Људи своје професије везују за своје животе те је тако, деликатност процене нечије кривице изузетно осетљиво питање“, рекао је Станковић. Књига попут ове представља водич и путоказ за оне који желе да знањем надвладају дилеме и нађу сигуран ослонац у искуству и теорији еминентних стручњака чији су текстови сабрани у књизи Судскомедицинско вештачење нематеријалне штете.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-sudskomedicinsko-vestacenje-nematerijalne-stete

понедељак, 12. септембар 2011.

НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

НЕВОЉЕ С ПЕКИЋЕМ

На једној књижевној трибини, за ову причу није важно којој, један моj пријатељ, није неопходно да напоменем који, полемишући са српским културним аутошовинизмом и самопорицањем, цитирао је Борислава Пекића.
По завршетку трибине, пришао му је један политичар, који са културом баш и нема много везе, али му је идеолошка оријентација компатибилна са светоназором културњака који би нову, србијанску књижевност, као део фамозне бхсцг књижевности, или како је већ зову, радо одвојили од штетне српске традиције, и почели, ваљда ни од чега, заборављајући  да пут  без почетка не постоји.
Елем, пришавши мом пријатељу, политичар је, са шеретским осмехом на уснама,  тражио да му призна како је у свом наступу Пекића цитирао чисто из тактичких разлога!?
Шта му је мој пријатељ одговорио, за ову причу, такође, није нарочито битно.
Битне су две ствари:
Да је у књижевност неупућени политичар, слушајући разговоре својих нешто упућенијих идеолошких  истомишљеника, начуо како је, чисто  из тактичких разлога”, ту и тамо згодно цитирати неког класика домаће књижевности, без обзира на то што се са домаћим класицима, као и са домаћом  традицијом у целини, на крају крајева, ваља разрачунати.
И да је истом, или неком сличном приликом начуо како је Пекића боље не стављати у уста, пошто га је из тактичких разлога незгодно нападати, док је тешко пронаћи његов цитат који би био користан за нашу ствар, будући да његова мисао иде на руку противничкој страни.
Оно што су истомишљеници политичару заборавили, ако би и били кадри да објасне, међутим, јесте то да позивање на Пекићеве ставове,  у случају противничке стране нема тактички, па чак ни стратешки, него суштински карактер. И да су, управо зато, Пекић и његова политичка мисао по нашу ствар тако опасни.
Андрић,  Црњански и њихова генерација су, чини се аутошовинистима, прошлост довољно далека  да се њихови незгодни ставови, док не сазру услови, могу прећуткивати, уз повременe бласфемичнe испаде  “драгих” али  неурачунљивих  сапутника бхсцг културне револуције, који  могу да се искористе као пробни балон, то јест као инструмент провере да ли су услови за коначни  обрачун сазрели.
Данила Киша су културни револуционари – неке његове изјаве и поступке извлачећи из контекста, а друге прећуткујући – уз логистичку подршку књижевникових пријатеља – читај: оних Кишових познаника који некадашње дружење са значајним писцем  покушавају да претворе у данашњу професију – већ одавно – и, чини им се, трајно –  присвојили.
Драгослав Михаиловић је, хвала богу, жив, па га није згодно фалсификовати, а има оштар језик, па га је боље не изазивати...
Мирка Ковача, који је књижевну каријеру започео као српски писац, наставио као хрватски (са повременим црногорским излетима), а како ће је завршити, то му, вероватно, ни самом није најјасније – истини за вољу, није ни потребно вадити из контекста. Он се у концепт бхсцг културне револуције заиста уклапа...
Е, али, шта са Пекићем!?  Који , животом и целокупним делом доказујући да су демократија и патриотизам нераздвојиви, сваким својим написаним редом и и сваком својом изговореном речју, себемрзачке, псеудобернхардовске мантре бораца против идентитета као таквог претвара у оно што и јесу – иживљавање полуобразованих, провинцијалних, искомплексираних, закаснелих  пубертетлија.
Пекић је културним револуцинарима кост у грлу.
Па кад се нађе неко као мој пријатељ на трибини с почетка текста, или Јасмина Ахметагић, са својим сјајним  Причама о Нарцису злостављачу, да их на тог доследног демократу и патриоту подсети – почињу да кашљу.
А када их ухвати кашаљ, културни револуционари много пљују...
 
Извор: Ауторски текст Владимира Кецмановића

петак, 9. септембар 2011.

Представљена ВУНЕНА ВРЕМЕНА Гојка Ђога

Представљена двотомна књига ВУНЕНА ВРЕМЕНА Гојка Ђога

09. Септембар 2011.

У четвртак, 8. септембра у присуству новинара и бројних пријатеља – писаца и уредника, Гојко Ђого је представио нова Вунена времена, која су за разлику од истоимене књиге песама објављене пре 30 година, а због које је био осуђен на годину дана затвора, сада прерасла у двотомно сведочанство о случају Вунених времена. Ново издање поред збирке песама садржи брижљиво прикупљена документа, записнике са седница и скупова, медијске натписе и сведочанства у вези са случајем из 1981. године.

На представљању књиге, Гојко Тешић, један од уредника Службеног гласника је рекао да је у питању драгоцена књига која говори о „интелектуалном бешчашћу 80-их“, било да је реч о писцима, уредницима издавачке куће Просвета или медијима.

Књига је први пут објављена у Просвети 1981, и због алузија на Јосипа Броза Тита, изазвала је жестоке осуде, раскол међу интелектуалцима и довела је до судског процеса на коме је Ђого осуђен прво на две, а потом на годину дана затвора.

Тридесет година касније Ђого је, са супругом Бранком, прикупио документа са судског процеса, текстове из југословенске и стране штампе, записнике са седница, фотографије, петиције, писма подршке и осуде.

Књига, према речима Тешића, нема личну нити осветничку ноту, нити коментаре.

Други уредник Службеног гласника и Ђогов пријатељ, Јовица Аћин оценио је да су Вунена времена сведочанство о једном времену и свеприсутном страху који је постојао у јавном и приватном животу.

„Тај страх осудио је једног песника али је и показао нездравост тог времена“, рекао је Аћин и додао да ово дело може да допринесе да се друштво промени и тако нешто не понови.

Сам аутор није желео да упире прстом у некадашње пријатеље који су га се одрекли. Представљајући своју књигу рекао је да би је, да је реч о неком другом, приредио другачије уз коментаре и примедбе али да се у овој збирци максимално трудио да буде коректан.

Ђого је навео и да су, када са ове дистанце погледа на читаву ситуацију, сви били у праву, и они који су га бранили и они који су га нападали. Разлог за то су алузије којих је збирка била пуна које је свако могао да тумачи како је хтео и што је он користио како би „разблажио ситуацију“ и смањио себи казну.


Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-dvotomna-knjiga-vunena-vremena-gojka-djoga

понедељак, 5. септембар 2011.

СВЕТ БЕЗ РУСИЈЕ

Представљена књига СВЕТ БЕЗ РУСИЈЕ Јевгенија Примакова

05. Септембар 2011.

У великој сали Руског дома у недељу, 4. септембра представљена је књига Свет без Русије? Јевгенија Максимовича Примакова. Академик и члан председништва Руске академије наука, Јевгениј Примаков је руски економиста и дипломата, некадашњи председник владе Руске Федерације, а обављао је и дужности министра иностраних послова Русије, као и директора обавештајне службе Русије. Поред тога био је и новинар, што се види у изврсно написаној књизи која је подједнако интересантна и стручњацима и радозналим читаоцима.

О књизи су, поред аутора, говорили и амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, директор Руског дома Михаил Денисов и декан Факултета безбедности Владимир Цветковић, уредник Гласникове едиције Студије безбедности

Књига Свет без Русије? представља објективну анализу места и улоге Русије у савременом свету. Посебно се разматрају горући проблеми који раздвајају Русију и САД, те објашњава како је виђена америчка спољнополитичка стратегија из Москве за време председничког мандата Буша млађег и ко је био њен стварни иницијатор. Аутор је убеђен да Русија свој значај у светској политици не би требало да потврђује кроз конфронтацију с било ким. Међутим, покушај неких политичара на Западу да Русију избришу са списка великих сила, да омаловаже њен потенцијал, динамику и перспективе развоја, може се објаснити једино политичком кратковидошћу.

Иако читалац у књизи налази низ критичких примедби упућених на адресу руске праксе, изводи се закључак да унутрашњи курс којим је Русија закорачила у XXI век, уз сву сложеност и извесне грешке, утиче на њено високо место у светској политици и међународним односима. 

Детаљно су размотрени проблеми светског поретка након завршетка хладног рата, могућности нове идеолошке поделе света и дата је критичка анализа праксе извоза демократије. Посебна пажња је посвећена питањима која се односе на међународни тероризам, као и неким недавним конфликтима – ситуацији у Ираку, на Косову, „петодневном рату“ у Јужној Осетији. Анализира се ситуација у вези са светском економском кризом. Али, основна идеја књиге, по ауторовом мишљењу, јесте оправданост реалности постојања широког поља објективно подударних интереса у новонасталом мултиполарном свету.

Примаков је у поздравном говору оценио да је српска читалачка публика вероватно више од других заинтересована за ову књигу која представља анализу међународних политичких односа у свету са делом који је посвећен Балкану и посебно Косову. Нарочито је истакао значај мултиполарности у данашњем свету, за коју се залаже и Хилари Клинтон, а која је настала као последица завршетка хладног рата. 

„Радостан сам што сам овде јер волим Србе. На Косову је створена ситуација ћорсокака. Морам да кажем да сам као министар спољних послова Русије био члан контакт групе и да никада ни у једном документу није поменуто да Косово може постати самостално“, рекао је Примаков. 

Он је нагласио да је ипак више од 80 држава признало независност Косова, али да Србија и Русија то никада неће учинити, што је пропраћено громогласним аплаузом. 

„Треба тражити излаз из ове ситуације демократским политичким методама. Сигуран сам да ће Русија бити партнер Србији у тражењу механизма безбедности за српско становништво на Косову“, рекао је Примаков  

Он је рекао да се у Босни и Херцеговини не сме мењати уређење предвиђено Дејтонским споразумом и да не треба терати Србе у унитарну БиХ мимо њихове воље. 

Уредник издања и декан Факултета безбедности Владимир Цветковић, истакао је да је, након књиге Друга шанса Америке Збигњева Бжежинског, објављене у Гласниковој едицији Студије безбедности, књига Примакова својеврстан одговор који анализира исте геополитичке теме из другог угла. Док Бжежински разматра Америчке политичке потезе, у књизи Свет без Русије? Јевгениј Примаков говори о руском утицају али и промени става великих сила. Реч је о детаљној анализи нових односа у којима се посебна пажња скреће на међународно право, што је српским читаоцима посебно занимљиво, пре свега због Косова о коме се у књизи говори.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/predstavljena-knjiga-svet-bez-rusije-jevgenija-primakova

ГОЛИ ОТОК – КЊИГА ЧЕТВРТА

На Коларцу представљена књига ГОЛИ ОТОК – КЊИГА ЧЕТВРТА

02. Септембар 2011.

У препуној малој сали Коларчеве задужбине је у четвртак, 1. септембра, представљена књига Голи оток – књига четврта академика Драгослава Михаиловића. 

О књизи су, поред аутора, говорили и проф. др Владета Јанковић, проф. др Љубиша Јеремић и Петар В. Арбутина, уредник и извршни директор издања књига и часописа Службеног гласника.
Књижевној вечери су присуствовали и преживели „голооточани“, али и њихова деца и унуци, а још једна књига о овом страшном логору била је повод за емотивне сусрете и подсећање на сурове и трагичне дане. 

Један од највећих живих српских писаца, Драгослав Михаиловић је и сам као младић провео неколико година на Голом отоку, а последњи наставак серије књига о најстрашнијем логору у бившој Југославији је вероватно и најличније дело аутора када је у питању његов боравак на том острву. Један од саговорника у новој књизи је и човек са којим је Михаиловић 1978. направио први разговор у вези са темом Голог отока.

„Први човек са којим сам разговарао је Федор Миша Пифат, мој најбољи друг са Голог отока са којим сам у павиљону 11 спавао годину дана под једним ћебетом, а од самог почетка разговора били смо крајње узбуђени“, нагласио је Михаиловић. 

„Први пут из наших уста излази признање да смо при одласку са Голог отока потписали и обавезу да ћемо на слободи сарађивати са Удбом, која садржи и ставку да никоме на свету о њој не смемо говорити, а ако је на неки начин прекршимо пристајемо на казну која нам следује, а то је ликвидација“, рекао је он.


Михаиловић је објаснио разлоге зашто је пре више од 30 година решио да се озбиљно позабави Голим отоком.

„Читаву осму деценију 20. века сам провео у тешком размишљању шта да радим са том у јавности недовољно познатом појавом званом Голи оток и страшно ме је узнемиравало што се о Голом отоку пише да је такав трагичан догађај био потребан јер је Тито њиме нешто тада спасао“, нагласио је Михаиловић.

Јанковић је подвукао да су се у претходном веку на овим просторима догодила два велика злочина – НДХ и Голи оток. „Као што је НДХ била под неком врстом ембарга деценијама, и данас је на известан начин, то је у још већој мери био случај са Голим отоком“.

Такође је истакао да је Михаиловић у свом делу применио мултидисциплинарни приступ: „Ту имате историографски приступ, па идеолошко-политички, трећи би био књижевни, четврти је етички, а ја чак не могу ни да набројим све могуће углове“. 

„Да Михаиловић није урадио ово што је урадио било би мноштво усмених сведочења која ништа не значе и најзад би све потонуло у ништавило заборава“, закључио је Јанковић.

Извор:  http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/na-kolarcu-predstavljena-knjiga-goli-otok-%E2%80%93-knjiga-cetvrta

петак, 2. септембар 2011.

Изложба „50 година графичких комуникација“ и представљање књиге ЗНАКОВИТО ТРИ

Изложба „50 година графичких комуникација“ и представљање књиге ЗНАКОВИТО ТРИ

02. Септембар 2011.

У четвртак, 1. септембра, у Музеју примењене уметности у Београду, свечано је отворена изложба „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010”, и представљено дело Знаковито три у издању Гласника.

 Капитално издање Знаковито садржи 2.500 знакова графичке комуникације и до сад је објављено у три тома.

 Изложба „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010” обухвата радове више од 300 аутора са ових простора, јединствена је по свом карактеру и представља последњу етапу великог истраживачког посла који је реализовао архитекта и дизајнер Радомир Вуковић.

Радови обухватају алфабете, бројеве, логотипе, пиктограме и визуелне системе настале током последњих 50 година. Идеја о прикупљању и референтном представљању радова наших графичких дизајнера настала је на ауторитету и обимној редакцијској документацији часописа „Квадрат”, који је уређивао и издавао Радомир Вуковић у периоду од 1992. до 2006, а чија збирка тренутно броји око 6.000 предмета.

Сав материјал до кога се дошло у протеклом времену поклоњен је Музеју примењене уметности у Београду, а с обзиром на значај ове донације, Музеј је донео одлуку да организује изложбу „Педесет година графичких комуникација у Србији 1960–2010“.

Извор: http://www.slglasnik.com/aktuelno/vesti/izlozba-%E2%80%9E50-godina-grafickih-komunikacija%E2%80%9C-i-predstavljanje-knjige-znakovito-tri