Претражи овај блог

четвртак, 02. јун 2011.

ЧИЈИ ЈЕ ДВАДЕСЕТ И ПРВИ ВЕК?

Да ли је двадесет и први век уранио, почевши  деценију пре свог календарског старта, с падом Берлинског зида, нестанком једног од два блока која су владала светом и почетком глобалне доминације креатора Новог светског поретка?
Или је, можда, закаснио  неколико месеци, уколико као датум његовог почетка рачунамо 11. септембар две хиљаде и прве године, када су, у терористичком нападу из ваздуха, срушене куле близнакиње њујоршког Светског трговинског центра?
Оно што је извесно јесте да су ова два догађаја у неспорној вези, и да без првог, суштинског краја једне епохе, не би био могућ симболички почетак друге.
Након глобалног урушавања социјализма, наиме, идеологија коју су заступали његови непријатељи извојевала је убедљиву победу.  Што јавна, што закулисна борба која се у протекле две деценије води међу кључним  светским факторима, борба је за империјалну превласт, претежно лишена идеолошких конотација.
Сједињене америчке државе и Европска унија, победници Хладног рата, оставши без великог совјетског антагона, ступају у отворенији ривалски однос, док им два бивше идеолошка непријатеља, Русија, а посебно Кина, у друштвеној и економској трансформацији прихвативши њихова правила игре, постају два равноправна партнера и конкурента.
Ако изузмемо снажну, аутентичну левицу у Латинској Америци, која, осим као “незгодан пример”, нема снагу да озбиљније утиче на глобалну слику света, и нејасан, тренутно углавном замрзнут статус комунистичке идеје на Далеком истоку – једини актуелан  идеолошки непријатељ Новог светског поретка је радикални ислам.
Сиромашне масе европских, америчких, блискоисточних, афричких, средњеисточних и далекоисточних муслимана, због бројности, полуколонијалног статуса и културног наслеђа објективно неспособне да равноправно партиципирају у конзумацији  глобалистичких шарених лажа, а, због свести о сопственој демографској експанзији неспремне да привате улогу глобалних грађана другог реда, недостатак прогресивне идеолошке алтернативе концепту који их спутава, проналазе у политичкој, агресивној варијанти своје религије, која, будући да због младости није стигла да доживи ренесансу, представља добар основ за погубну надградњу.
Неспорно је да данашњим господарима Планете исламски тероризам служи као идеалан непријатељ, баба рога помоћу које у страху држе остатак света, за борбу против ње отимајући новац својих и туђих пореских обвезника, производећи ратове, финансирајући војну индустрију, и на силу задржавајући под контролом блискоисточне изворе нафте.
Али је неспорно и да игра са таквим непријатељем представља игру ватром, чије последице би могле да доведу до пожара армагедонских размера.
Пред крај Првог светског рата, претходници данашњих светских господара, играли су се са комунистичком револуцијом у Русији, делом  финансирајући, а делом санкционишући превратнике. Неколико деценија касније, када су совјетске нуклеарне бојеве главе пловиле према Куби, било је касно за кајање.
Надајмо се да игра са муслиманским тероризмом у овом веку  свет неће довести у сличну ситуацију. Јер ако га доведе, угрожени неће бити само они који ће имати због чега да се кају него и сви остали.
Срби су двадесет и први век дочекали дезоријентисани у глобалном потресу који је срушио Титову државну творевину, клатећи се између истинског и лажног патриотизма, нејасно дефинисаног српства и ирационалног југословенства, примитивног шовинизма и провинцијалног аутошовинизма, изложени насиљу светских господара, одлучних да сруше комунизам, али и да, тамо где им одговара, чувају нелегитимне комунистичке, међурепубличке границе, на територији претвореној у полигон на ком “борци против муслиманског тероризма”  демонстрирају “добронамерност”  према муслиманима, изложени невиђеној медијској сатанизацији и константном понижавању.
Деценију након петог октобра двехиљадите године, којим је за Србију почело ново столеће, Срби и даље не могу да се договоре да ли су тог датума изашли на улице да би бившег владара срушили због тога што је водио погрешну националну политику или због тога што је уопште водио националну политику, уместо да је “политички коректно”, без опирања пристао да се народ који чини готово половину ексјугословенске популације сведе на мање од петине њене територије. Економски опустошен, изложен константним уценама, неспособан да се помири са константним понижавањима, а немоћан да им се супротстави, овај народ улази у другу деценију новог миленијума.
Добрица Ћосић, човек који је обележио српску историју друге половине двадесетог века, своје дневничке записе с почетка двехиљадитих насловљава “У туђем веку”.
Вишезначно.
Јер с једне стране, аутор нам тим насловом поручује да двадесет и први век не доживљава као свој. А с друге стране, ако је судити по првој деценији  овог столећа, тешко да има икога коме оно неће бити туђе.

 Ауторски текст: Владимир Кецмановић

Нема коментара:

Постави коментар