Представљена књига
КИСЕЛО ДРВО ЈЕДЕ СРБИЈУ
08. Април 2011.
У просторијама Центра за културну деконтаминацију у четвртак , 7. априла представљена је књига Кисело дрво једе Србију Божидара Андрејића.
Уз интелектуално „послужење“ у виду свитака пободених у комаде киселог дрвета и сценског игроказа у извођењу „Врзиног кола“, о књизи су, поред аутора, говорили Илија Вујачић, Вук Драшковић и Зоран Пановић.
Списатељска надареност Андрејића примећена је још на Факултету политичких наука, указао је Илија Вујачић, подсетивши да је тамо постојао одређени књижевни круг, група новинара, у чијим би текстовима увек избијао есејиста, прозаиста или песник.
„Они и нису могли бити само новинари, ако не по тематици, оно свакако по стилу и језику – један од њих је и Божа – коментатор, колумниста, аутор две и по књиге песама, који се налази у неким антологијама поезије и који је овенчан наградама за поезију“, подсетио је Вујачић.
Он је скренуо пажњу на то да су Андрејићеви есеји, које је од 2002. до 2009. објављивао у Данасу и Блицу, а који чине целину у Киселом дрвету, настали у периоду када би се учинило да је оптимизам превладао нашим тешким деведесетим.
„Али, Андрејић нас је демантовао, баш као и живот, јер се Србија није опоравила – још плави, гази, нагриза, гађа, потапа и једе дрво кисело“, рекао је Вујачић.
„Они и нису могли бити само новинари, ако не по тематици, оно свакако по стилу и језику – један од њих је и Божа – коментатор, колумниста, аутор две и по књиге песама, који се налази у неким антологијама поезије и који је овенчан наградама за поезију“, подсетио је Вујачић.
Он је скренуо пажњу на то да су Андрејићеви есеји, које је од 2002. до 2009. објављивао у Данасу и Блицу, а који чине целину у Киселом дрвету, настали у периоду када би се учинило да је оптимизам превладао нашим тешким деведесетим.
„Али, Андрејић нас је демантовао, баш као и живот, јер се Србија није опоравила – још плави, гази, нагриза, гађа, потапа и једе дрво кисело“, рекао је Вујачић.
Вук Драшковић је истакао да је Андрејићева књига оптужница за гажење Србије али истовремено позив очајника на ментални устанак како бисмо се пробудили.
„Просто је невероватно да Србија и њена интелектуална елита ћуте пред чињеницом да наш народ нестаје у тишини – уз забаву, уз фарме, уз дворове и опште лудорије у овој земљи“, додао је он.
„Просто је невероватно да Србија и њена интелектуална елита ћуте пред чињеницом да наш народ нестаје у тишини – уз забаву, уз фарме, уз дворове и опште лудорије у овој земљи“, додао је он.
Пановић, главни и одговорни уредник Данаса, приметио је да је Андрејић имао несрећу што није писао поезију на Скадарлији, будући да ко год је то тамо чинио, ушао је у антологију.
„Да је Кисело дрво тада настало вероватно би данас имало монументални статус у српској поезији“, указао је Пановић, додајући да верује у оне речи Емила Сиорана, који је говорио да кад дође судњи дан, вагаће се само сузе.
„Те су сузе у овој поезији“, рекао је он, уверен да ће Андрејићеви есеји и стихови тек добити на значају.
„Да је Кисело дрво тада настало вероватно би данас имало монументални статус у српској поезији“, указао је Пановић, додајући да верује у оне речи Емила Сиорана, који је говорио да кад дође судњи дан, вагаће се само сузе.
„Те су сузе у овој поезији“, рекао је он, уверен да ће Андрејићеви есеји и стихови тек добити на значају.
Кисело дрво једе Србију чине поетско прозни записи о данашњој Србији организовани у две целине – Ненародне епске песме, тј. римоване есеје и Водич кроз „нову“ Шумадију сачињену од кратких новинских есеја и коментара.
Нема коментара:
Постави коментар