Представљена књига ДРАЖА – СМРТ ДУЖА ОД ЖИВОТА

25. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у петак, 22. јуна, представљена је књига Дража – смрт дужа од живота Пера Симића. 

О књизи су говорили: академик Матија Бећковић, уредник Петар Арбутина и аутор.

Аутор ове биографије сматра да су о Михаиловићу до сада писане црно-беле књиге, махом црне, а да је он покушао да крене тежим путем и не прећути нити сакрије историјске чињенице.

„Једни су говорили да је Драгољуб Дража Михаиловић био ђаво, други да је био анђео. У својој књизи кренуо сам тежим путем, не само што нисам желео да прећутим нити селективно протумачим било коју чињеницу из његовог живота, већ сам настојао да, уз све тешкоће које прате енигму историјског документа о Дражи, откријем што више чињеница из његовог живота“, рекао је публициста Перо Симић.

„Перо Симић је осветлао образ српској писаној речи и историјској науци, с две књиге: једном о Титу и другом о Дражи. У ствари, те две књиге су једна једина и не би погрешио и да их је помешао и објавио у једном тому, у којем би ред из једне смењивао ред из друге. Тако би се допуњавале и читаоцу олакшале сложенији доживљај и пружиле прилику за поређења, суочавања и закључке не само о тим личностима него, још више, и о нама, правди и неправди, истини и лажи, историјској свести, животу и судбини. Ово тим пре што је Перо Симић и у једној и у другој коментаре препустио другима, ређајући гола факта од којих су многи угледали света први пут. Тако су, силом прилика, књиге Пера Симића постале нека врста насушног, разговетног приручника за очигледну наставу и уџбеника за образовање одраслих. У њима се нашло више нових, до сад необјављених докумената, него у бескрајној библиотеци књига, студија, уџбеника, докторских дисертација, чији су аутори били наши најеминентнији историчари, у последњих седамдесет година. У првој биографији, тешко ћете се сетити чијој, можда нема ни два документа у којима је наведено исто име, година рођења, занимање, адреса и место боравка њеног главног јунака. У другој, као антиподе и другој страни медаље, све је обрнуто. Биографија једног је фалсификат, а другог фалсификована. Лаж је објављена безброј пута на безброј језика, у различитој опреми и милионским тиражима, а истина ниједном, нити је кога занимала. О једном се све мање знало што се више писало и објављивало. На крају се све гласније сумњало да је он уопште онај за кога се издавао, али је по свршеном послу било свеједно ко је, да ли је овај или онај. Нико ни због једне новине није мењао мишљење, остајући при своме, равнодушан према истини.

Један није могао постићи више, други мање. Један је напредовао из чина у чин и на крају од пуковника био унапређен у генерала, други је прескочио све чинове и одмах произведен у маршала, чин за који српска војска, пре њега, није знала. Један је од ране младости ратовао за Србију, други против ње. У истом боју обојица су одликована орденом за храброст, ратујући један против другог у противничким војскама, на различитим странама. У наредном, Другом светском рату, један је ратовао против фашизма за комунизам, други против фашизма и комунизма.

Један је тријумфално победио, други катастрофално изгубио. Један није владао ни дана , а други је узео апсолутну власт и владао до смрти и у миру починио више недела него у рату, али је кривац за све био онај који није имао ни гроба. Њихове биографије су се преплитале, а судбине запечатиле, прерастајући у шекспировски трагични мотив који је више говорио о нама него о њима. На крају крајева, књиге Пера Симића које су тражиле једна другу, сведоче да су они – сви ми.

Један је троструки херој за којим се и даље негују носталгична сећања, који се по сопственој жељи сахранио на најславнијем брду главног града српског народа. Други је безгробник и мученик који и посмртно страда. Покрет којим је руководио је рехабилитован, али он није. И можда би, истине ради, тако требало и да остане. Све друго личи на увреду и скрнављење његовог трновог венца. Његов животопис је житије мученика каквог није било не само у XX веку. Једина правда је да му се тај статус, који нико не може оспорити, и званично призна. А то признање може му одати само Српска православна црква уписујући га у мученикослов у који су већ уписани толики који су га следили. Можда би и наслов књиге Пера Симића: Дража – смрт дужа од живота требало преименовати у Дража – смрт дража од живота“, истакао је Матија Бећковић.