Представљена књига СТОПЕ У ПЕСКУ Борислава Пекића

26. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у понедељак, 25. јуна представљена је књига Стопе у песку Борислава Пекића.

О новој књизи из планираног серијала од 25–26 наслова које Службени гласник планира да објави из Пекићеве заоставштине, осим Добрице Ћосића, говорили су проф. др Александар Јерков и директор Слободан Гавриловић који је потписао ово дело као уредник.

Подсетивши да се идеја о објављивању Пекићевих текстова који се не могу, строго узевши, уврстити у литературу, родила у време када овај издавач није издавао класична књижевна дела, Гавриловић је нагласио да и онда када је писао, условно речено, „нелитерарне“ текстове, они су поседовали све квалитет његове књижевности а уз то су то трактати о историји, демократији, политичкој филозофији...

Гавриловић је топлим речима изразио захвалности и дивљење Пекићевој супрузи Љиљани и ћерци Александри што су приредиле књигу и тако наставиле да, и после две деценије од пишчеве смрти, откривају српским читаоцима богату ризницу која је остала у рукописима.

У том контексту поменуо је још две жене: Никол Марић и Милицу Коњовић, које су као и Љиљана Пекић заслужне што српска култура има комплетна дела њихових супруга.

Он је најавио да ће се рад на издавању Пекићеве рукописне заоставштине наставити и очекује да ће до краја ове године бити штампано још неколико томова.

Ћосић је своју беседу започео изразивши захвалност, дивљење и поштовање Пекићевој супрузи и ћерки „за радни, интелектуални, оданички подвиг – приређивање 16 томова несређене и необјављене грађе из обимне књижевне заоставштине јер без тих есеја, дневника, фрагмената за Златно руно и Сребрну руку, писама, интервјуа, говора, разнородних бележака, српска читалачка публика, књижевна наука и критика, не би у целовитости могла сазнати колико је вредно и значајно, подвлачим и јединствено стваралаштво Борислава Пекића у српској, јужнословенској и европској књижевности друге половине 20. века.

Сажимајући своје виђење српске књижевне сцене 20. века Ћосић је оценио да на почеку „златног доба српске књижевности, стоји поетска и психолошка Грачаница Борисава Станковића, на његовом људоломном крају блиста јединствена романескна творевина Златно руно Борислава Пекића.

„Истичем да он не стаје ни под један кров идеологизоване поетике – реалистичке, модерне и постмодерне и он користи разнолике и смисаоне форме, по чему нема сличног себи у нашој књижевности и култури, као и у схватањима демократије – његове политичке опсесије“, констатовао је Ћосић и додао да је „читајући његове текстове, увидео да је Пекић водио херкуловску борбу са Временом“.

За Јеркова је Пекић „тотални писац, полихистор, фигура у нашој књижевности и култури која све надкриљује својом величином“.

Не кријући да се не може отети потреби да о Пекићу збори патетично Јерков је инсистирао да га треба стално изнова читати, живети са њиме, и истакао да би сатима могао да говори зашто то треба чинити.

Пекић је, сматра Јерков имао драгоцени дар убедљивости и тако кроз све текстове сакупљене у овој књизи убеђује читаоце у све оно о чему пише, било да се ради о историјском роману у коме анализира лик и дело Ћосића или се залаже за демократију.

Посматрајући текстове који су политички огледи, Јерков јер приметио да су истовремено полемички, али и брижни, забринути и праве расправе са својим временом из којих избија пишчева велика страст да се бори за демократију.

Као књижевни критичар, теоретичар и историчар Јерков је препознао да у Пекићевим беседама и огледима већ постоје поетички принципи који су присутни у његовој литератури, и да је хегелијански дух његова инспирација.