Свако истинско књижевно дело, будући вишезначно, различитим људима, у различитим деловима света и у различитим временима – нуди уједно исте и различите садржаје. Постоје, међутим, дела која су изразито одређена тренутком и местом свог настанка, па ауторовим савременицима и земљацима, ипак, значе више него другим људима. Постоје дела која су до те мере универзална да лако руше језичке и културне баријере и лако пробијају зидове времена, без муке комуницирајући са будућим читаоцима и са делима из различитих епоха – како оних које тек треба да дођу, тако и са онима које су минуле давно пре њиховог настанка.
Ипак, најдрагоценија и најређа су дела за која припадници различитих култура и различитих епоха верују како не само да су писана и за њих него да су – ако не баш само за њих, свакако писана пре свега за њих.
Међу таквим, ретким делима, тешко је пронаћи драгоценије од дела Франца Кафке.
Од тренутка када је Кафкино дело настајало, па до данас, чини се да стварност на њега све очигледније и очигледније подсећа.
Извесно у тренутку рођења, а вероватно и много пре њега, против сваког од нас поведен је процес, у ком ћемо се сусретати са мноштвом тужилаца, адвоката и судија, а да нам коначни смисао целог случаја неће бити јасан, као што нам неће бити јасно ко иза свих тих судских службеника, као коначна инстанца стоји, и да ли таква инстанца уопште постоји. Готово сигурно од рођења, а можда и пре њега, сви тежимо да уђемо у некакав замак, а да немамо појма ни где се тај замак налази, ни како се у њега улази, ни шта се у њему догађа… Они којима се учини да су одговор на речено питање нашли, упорно покушавају да свој замак освоје, а ретки међу њима којима пође за руком да ту борбу окончају као победници, чим мине тренутна опијеност тријумфом, схвате да не постоји тако моћно утврђење, са тако моћним зидинама, е да би могло да их заштити од процеса који се против њих води у страшном суду чији су извршитељи, макар били и невидљиви, увек поред нас.
Да не помињемо безбројна јуришања на различите замкове која су се догодила пре Кафкиног рођења и која је велики писац, извесно, ако их баш сва и није имао на уму када је писао своја ремек-дела, свакако баштинио у ономе што је Јунг назвао “колективним несвесним”; и да не помињемо бирократски, малограђански процес који је против злосрећног уметника за живота вођен – тешко да би међу жртвама двадесетовековних, капиталистичких јуриша на фабрике и банке, бољшевичких јуриша на зимске и друге дворце и нацистичких јуришања на животне ресурсе намењене једној и јединој раси – било могуће наћи иједног човека који је Кафкина дела прочитао, а да није барем на тренутак помислио како је њихов главни јунак управо он.
Почетак двадесет првог века обележен је “глобалним” процесима. Господари тих процеса и њихови егзекутори, рекло би се, још увек верују да процесима могу да господаре, да су свој замак освојили и да су његове зидине непобедиве. Њихова опијеност тријумфом, иако све слабија, ипак и даље траје.
Свима осталима, „законитости које глобалне процесе условљавају“ дозвољавају да се у тренуцима разоноде играју освајања виртуелних замкова, као актери или посматрачи учествујући у ријалити програмима, понесени пустом надом да живе у времену у ком свакога чека његових пет минута благостања и славе.
Један од тих ријалити програма – иронично и саркастично – по Орвеловом антиутопијском роману, назван је „Велики брат“.
Дворске луде господара данашњих „глобалних“ процеса, разгаћених у својим виртуелним и стварним замковима, колико знам још увек нису биле довољно инвентивне ни довољно безочне да неки од ријалитија назову „Процес“ или „Замак“.
Можда је то знак да још увек нисмо стигли до дна.
Ауторски текст: Владимир Кецмановић
Нема коментара:
Постави коментар