07. Децембар 2011.
Дело Повеља краља Милутина манастиру Бањска коју су заједно објавили Музеј у Приштини, центар за очување наслеђа Косова и Метохије – Mnemosyne и Гласник, представљена је у уторак, 6. децембра у Прес-центру УНС-а у Београду.
Повеља у два тома прво је издање нове Гласникове едиције „Српске средњовековне повеље“. Први том чини интегрално фототипско издање изворног рукописа из 1314–1316. године, такозвана Светостефанска хрисовуља коју је краљ Стефан Урош II Милутин издао по завршетку изградње своје гробне задужбине, манастира Светог Стефана у Бањској.
Како је рекао приређивач Ђорђе Трифуновић, свака страница Повеље је у првом тому овог капиталног дела издвојена, обрубљена и представљена у изворној величини.
У другом тому, уз превод на савремени српски језик, налазе се и фототипи оба издања повеље – београдско Љубомира Ковачевића, и бечко Ватрослава Јагића.
Ту су и студије Трифуновића о историјату повеље са прилозима, међу којима је и девет до сада необјављених писама Стојана Новаковића и Јагића о штампању Повеље, студија академика Александра Лопе посвећена топономастици споменика, две студије Виктора Савића о односу изворног текста и његових копија и студија Гордане Томовић о географском простору и границама Милутиновог дарованог властелинства.
Представљајући монографију, Трифуновић је испричао занимљив историјат њена два издања – београдског и бечког која су готово истовремено објављена 1890.
Оба издања резултат су „експедиције“ мађарских научника, којима се придружио и пољски историчар Јозеф Кожињовски и који су у истанбулском архиву пронашли Повељу.
Кожињовски ју је преписао и потом ју је српска Краљевска академија објавила, док је мађарски тим Повељу однео у Будимпешту одакле је, посредовањем дипломате Бењамина Калаја, преписана у Бечу и објављена.
Трифуновић је навео и да је Повеља готово сигурно у оригиналу била у форми свитка и да је преписана зарад лакшег руковања истом, будући да је више пута годишње јавно читана.
Према његовим речима, реч је о аутентичном препису из тога времена и једном од најлепших примерака српског рукописног наслеђа 14. века.
Док је дуговни увод – „аренга“ писан чистим књижевним језиком и доказ Милутиновог литерарног и естетског образовања, сама Повеља писана је народним језиком и представља драгоценост за језичка испитивања.
Трифуновић је оценио и да Повеља, чије су објављивање помогли Министарство спољних послова, Министарство културе и Секретаријат за културу града Београда, представља основе за даље културноисторијско и историјско проучавање целе грађе.
Краљ Милутин обновио је порушени и разорени храм Св. Стефана првомученика у Бањској и, одредивши га као своју гробну задужбину, поклонио му 75 села и заселака од Срема, преко Ибра, Хвостина и Раса до Плава и Зете.
Нема коментара:
Постави коментар