23. Децембар 2011.
У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 22. децембра представљена фотомонографија Лица и отворена истоимена изложба фотографија Бранка Белића.
О књизи, коју су заједнички објавили Гласник и Независна издања Слободана Машића говорили су представници издавача Слободан Гавриловић и Слободан Машић, проф. др Неда Тодоровић, ауторов колега Томислав Петернек и аутор.
Обимна (710 страна) тројезична (српско-енглеско-француска) фотомонографија обједињује 465 фотографија на којима су портрети значајних личности из културног и политичког миљеа. Уз фотографије, у књизи су објављени текстови Мирка Ловрића, Матије Бећковића, Моме Капора, Драгивоја Срећковића, Стевана Станића, Ратка Божовића, Момчила Б. Ђорђевића, Јелице Роћеновић, Предрага Лазаревића, Горана Малића, Драгана Јовановића, Глигора Чемерског, Јована Ћирилова, Пурише Ђорђевића, Драшка Ређепа, Братислава Љубишића, Љубомира Ерића, Слободана Машића и Драгоша Калајића.
Слободан Гавриловић сматра да је основни мотив да се објави ова колекција портрета, била жеља аутора да покаже колико је у оквиру савремене комуникације важно место припало доброј фотографији.
Машић, коме је Гавриловић одао признање што је мајсторски приредио монографију и дизајнирао корице, признао је да је дуго трагао за личним углом из којег ће посматрати Белићеве фотографије док није дошао на идеју да на њима покаже српски образ.
Како је објаснио, има народа у коме овај појам како га ми схватамо не значи много, а код једног дела нашег народа, он је вреднији од сваког блага и нема цену. Он стога сматра да је Белићева колекција портрета на најлепши начин визуелно дочарала српски образ и нада се ће се појавити и велики песник који ће наћи праве речи о српском образу.
Професор новинарства Неда Тодоровић подсетила је да су она и Белић заједно започели каријере у НИН-у када је тамо радила легендарна екипа новинара.
Њихови портрети су овековечени у овој књизи и према њеној оцени, реч је о ремек-делима мајстора на којима нема ни једног елемента помодности већ су рађени у црно-белој техници уз помоћ природног светла, али се на сваком види „суптилна релација између аутора и модела у процесу снимања“.
Она је запазила да су фотографије надмоћније од сваког текста јер откривају више о личности него писана реч.
Петернек је испричао како се Белић прикључио редакцији и како га је новинарска легенда Стеван Станић увео у уметничке кругове где се спријатељио са многима које је овековечио на својим фотографијама.
Такође је скренуо пажњу на широк дијапазон врста портрета у књизи, јер су неки снимљени као акциони, други су студијски, трећи су са догађаја на којима су чествовали. Белић се захвалио колеги што га је натерао да скупља портрете, јер се испоставило да ништа није сачувао од оних које је снимио пре 1971. године када је дошао у НИН.
Нема коментара:
Постави коментар