СЕДМА РЕПУБЛИКА - Поп култура у ЈУ распаду

СЕДМА РЕПУБЛИКА

Поп култура у ЈУ распаду

Анте Перковић

саиздаваштво са Новим Либером из Загреба, прво издање, 2011, 14,5 х 22 цм, 200 стр., латиница
ISBN: 978-86-519-0959-0

756,00 РСД

 

Колекција НОВИ СВЕТ

 

Свак тко рок и сувремену културу осјећа као властиту судбину, и свак тко деведесете доживљава као морални дебакл, нека у овој књизи потражи одговоре – живио ма у којој од бивших шест република. Или, можда, само у седмој.
Ово је есеј о југославенској поп култури, њезину пропадању и изгледима за будућност. Супериоран ставом, стилом и ерудицијом, аутор не преза од расправе је ли и роцк суодговоран за крваву ратну купељ, пјенушаву од ритмова деведесетих. Зашто фашистички роцк постоји са­мо у Хрватској? Зашто је близак Цеци из Житорађе у Србији? И јесу ли могуће нове шездесете? О томе пише Анте Перковић, промишљено и без патетике. Овако: „Зауставите се, молим, прије но што вам на памет падне носталгија. Није ово 'Игра rock `n` roll цела Југославија'. Не игра, никад није ни играла. Племе почиње умирати оног тренутка кад своје ритуале и навике прихвати као догму... Не бојте се, музика не умире, само с тијела одбацује паразите. А њих се накупило у ових двадесет година. Како лијепо рече босански психо Дамир Авдић: 'Братство и јединство је завршило / Вријеме је да се упознамо онакви какви стварно јесмо.'”

 

извор: ttp://www.slglasnik.com/biblioteka-knjizevne-nauke-kultura-i-umetnost/umetnost-i-kultura/kolekcija-novi-svet/sedma-republika

 

 

Ауторски текст Владимира Кецмановића:  “РЕПУБЛИКА” КОЈА ЈЕ  “ОДУМРЛА”

Да ли се рок сцена бивше Југославије распала због тога што је та држава, као што је комунистичка утопија и предвиђала, у једном тренутку умрла, или је, можда,  супротно, држава престала да постоји управо зато што је, на светској сцени, почео да “цркава” рок енд рол?

Истина, бивша Југославија није, како су комунисти прижељкивали,  спонтано  “одумрла” уступајући место рају глобалног бескласног друштва, него се у крви умножила у низ мањих држава, што би ондашњи комунисти назвали  “контрареволуционарном  победом републичких етатизама”. А  победу у свету је, уместо марксистичког раја, извојевао глобализам са супротним предзнаком, што би идеолози “авангарде радничке класе”, не без основа, назвали  “ретроградним, антиисторијским процесом”.

Но, било да су у праву десни или леви глобалисти – као што, углавном, нису у праву ни једни ни други – извесно је да су у целој причи, у свету, а посебно на ексјугословенском простору, рок и за рок везана поп култура, извукли подебео крај.

У другој половини двадесетог века рок култура је, наиме,  постала моћна и опасна алтернатива десничарској идеологији Запада. Господари западног капитала су, међутим, веома брзо, ефикасно и неспорно интелигентно, успели да, као Римљани старе хришћане, рокере инкорпоришу у свој систем и корумпирају, претварајући их у моћно духовно оружје против тоталитаристичког једноумља са источне стране Гвоздене завесе.

Када је Гвоздена завеса пала,  Запад остао без ривала, а капитализам без реалне алтернативе, рок је постао сувишан, па чак и штетан. Заменили су га мање софистиковани  и мање интелигентни обрасци масовне културе, који, уместо да афирмишу слободу, имају да подстичу потрошачку манију глобалног конзумента, пројектованог да се са осмехом на лицу неразумно задужује, како би, задужен до гуше, морао све више и више да ради и производи фамозни  “вишак вредности”.

У бившој Југославији, овај глобални транзициони процес  био је комбинован са експлозијом међунационалне мржње, па је имбецилна масовна култура, која је свуда заменила рок, на том простору комбинована са специфичним, руралним наслеђем и субурбаном реалношћу.

О том времену и том свету, у ком некада моћна рок сцена  одлази на маргину, а бивши рокери се или прилагођавају новонасталој ситуацији или славно, али шапатом  нестају у својеврсној илегали – говори “Седма република – поп култура у YУ распаду” Анте Перковића, коју су Нови либер из Загреба и Службени гласник из Београда, као заједничко издање објавили ове године.

 Иако безрезервно и носталгично одан рокерској  идеологији и рокерском југословенском наслеђу, Перковић углавном није некритичан, а његова симпатична патетика није лишена ироније.

Због тога вреди прочитати ову књигу.