СВЕДОЧАНСТВО
Крај епохе реалног социјализма који се одиграо крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века и који је собом донео и крах самоуправног титоизма у бившој Југославији, српски народ је дочекао национално пробуђен али идеолошки дезоријентисан, територијално расцепкан унутар више република, након страдања због коминтерновске стратегије борбе против хегемонизма најбројније нације предодређен за још једно страдање – овог пута због одлуке господара „новог светског поретка“ да негирају све тековине комунистичке власти осим произвољно нацртаних граница међу некадашњим „социјалистичким републикама“, које су Броз и његови комесари одређивали на своју руку, не консултујући ни међународно право, ни мишљење стручњака, ни демократску, изборну вољу народа и грађана.
Почетком деведесетих година постало је извесно да декларативни антититоисти у западним југословенским републикама, уз подршку покровитеља са нешто даљег запада, планирају да границе настале као резултат титоистичког безакоња претворе у међудржавне границе, старом безакоњу придружујући ново – бришући конститутивност српског народа у случају Хрватске и не поштујући његова конститутивна права у случају Босне и Херцеговине. Свест о извесним опасностима и изгледној катастрофи која се спрема, подстакла је део свесних и део освешћених мислећих Срба различитих идеолошких оријентација, да одбаце узајамне личне и принципијелне спорове и предрасуде и покушају да заједничким снагама спасу што се спасити може.
Сарадња лево оријентисаног Србина из отаџбине Добрице Ћосића и десно оријентисаног Србина из прекоокенског расејања Мирослава Мајкла Ђорђевића – парадигматична је за поменути феномен.
Ћосић, у најширим народним масама најцењенији писац и интелектуалац, био је виђен као предводник српског националног освешћења и уједињења у бившој Југославији. А Ђорђевић је, као један од најуспешнијих Срба у Сједињеним америчким државама, а тиме и један од најуспешнијих људи у укупној српској дијаспори, одигравши кључну улогу у оснивању Конгреса српског уједињења, ван граница државе која се распадала тај статус на одређен начин и формализовао.
Службени гласник је ове године објавио „Преписку 1991-1999.“ у којој читалац има прилику да се упозна са Ћосићевом и Ђорђевићевом разменом мишљења о кључним темама везаним за трагични период последње деценије другог миленијума, о њиховим појединачним и заједничким покушајима да се трагични догађаји предупреде и спрече и настојањима да се последице тих догађаја учине мање болним.
О томе да ли је покушај спасавања српског народа од последица туђих историјских злонамерности и туђих и сопствених историјских грешака – који се у великој мери показао као узалудан – био унапред осуђен на неуспех, или су, ипак, постојале прилике да се погубан ток догађаја донекле преусмери у повољнијем правцу – и уколико су постојале – ко је крив због тога што су пропуштене – расправљаће се, вероватно, до краја света.
Извесно је да коначан одговор на та питања никада неће бити могуће дати.
У сваком случају, ова књига, иако обухвата само део обимне преписке коју су Ћосић и Ђорђевић водили двадесетак година – и премда је чак и добар део преписке која припада периоду назначеном у њеном наслову, из различитих разлога изгубљен – у будућим расправама о деведесетим годинама на „Западном Балкану“ представљаће незаобилазно сведочанство .
Ауторски текст: Владимир Кецмановић
Нема коментара:
Постави коментар