ИМА ЛИ БЕЗНАЂЕ ДНО?
Прилично стару мисао да је свет парламентарне демократије најмање лош од свих светова које смо до сада у реалности били у прилици да упознамо, још увек није могуће оспорити адекватним контрапримером.
Међутим, будући да тај свет постаје ужасан, и сваким даном све ужаснији – поставља се питање да ли чињеница непостојања реалне алтернативе може да представља утеху за било кога, укључујући и повлаштене креаторе страхоте о којој говоримо.
Више је него извесно да масе људи који – не само у земљама “трећег света” и не само у “недемократским системима”, “демократијама у развоју” и “економијама у транзицији” него и у земљама развијене економије и “развијене демократије” – живе на ивици глади или гладују, који умиру од последица исхране нездравом храном и немогућности да добију квалитетну медицинску негу или, на пример, од последица тровања штетним лековима – од сазнања да је свет у ком живе бољи од светова који су их евентуално могли задесити, немају никакве вајде.
Да ће се гомили понижених и увређених, којих је на Земљи сваким даном све више, уколико хаос који производи данашњи капитализам и данашња гобална демократија и који из дана у дан постаје све већи – у догледно време придружити и они који још увек делују равноправнији од осталих – иако, можда, није сасвим очигледно – више је него извесно.
Као што је извесно да у случају еколошких катаклизми армагедонских размера до којих ће неминовно доћи, уколико се систем који влада светом из корена не промени – што, на ужас, делује немогуће, а сва је вероватноћа да ће постати могуће тек онда када буде касно – поштеђен неће бити нико.
Свет у ком данас живимо – макар и даље био најмање лош од свих светова које би било могуће створити, уједно је и најгори је од свих могућих светова – управо због тога што укида могућност изгледне алтернативе и ускраћује могућност побуне која не би подразумевала очајнички нихилизам. Стога – будући да је потреба за побуном једна од најљудскијих човекових потреба – не треба да чуди што су примери убилачког и самуобилачког нихилизма све жешћи и чешћи.
О моралном и духовном стерилитету данашњег света на сликовит начин говори чињеница да аутор једног од ретких покушаја артикулације глобалног незадовољства и дефинисања правца и смера евентуалне смислене побуне – човек који је загазио у десету деценију живота!
Стефан Хесел, деведесеттрогодишњи ветеран француског Покрета отпора, политичар и мислилац, прошле године је објавио кратку књигу чији би наслов у преводу на српски гласио “Побуни се” и која је у приличној, али никако у задовољавајућој мери узбуркала јавност Запада.
Уколико данашњи двадесетогодишњаци, тридесетогодишњаци, четрдесетогодишњаци и педесетогодишњаци , првенствено на Западу, али и у другом деловима света, апел овог старца –као што готово сигурно неће – не буду схватили озбиљно – данашњи десетогодишњаци ће, плашим се, веома брзо да се побуне на начин који ће и њих и нас са њима пречицом одвести тамо где смо се и запутили.
Ауторски текст: Владимир Кецмановић
Нема коментара:
Постави коментар