20. Октобар 2011.
Дело Преписка 1991–1999, коју су водили Добрица Ћосић и Мирослав Мајкл Ђорђевић, а која сведочи о њиховој размени мишљења о кључним темама у вези са трагичним периодом последње деценије другог миленијума, представљена је у среду, 19. октобра у Аеро-клубу.
О књизи су говорили: Добрица Ћосић, Мирослав Мајкл Ђорђевић и Предраг Ј. Марковић.
Марковић је покушао да стручно осветли значај ове епистоларне прозе констатујући да књига припада литерарном жанру који одумире у новом времену дигиталне цивилизације где не остају трајни трагови о размени мишљења јер се преписка свела на телефонске поруке.
Преписка 1991–1999, према речима Марковића, сведочи о њиховим појединачним и заједничким покушајима да се трагични догађаји предупреде и спрече, и настојањима да се последице тих догађаја учине мање болним.
Он је казао да су двојица аутора, на почетку идеолошки раздвојених личности, стигли до тачке да удруженим снагама траже одговоре на питање да ли је покушај спасавања српског народа, од последица туђих историјских злонамерности и сопствених историјских грешака, који се у великој мери показао као узалудан, био унапред осуђен на неуспех.
„Кроз размену гледишта двојица људи, које је раздвајао океан, али их је спајала заједничка љубав према Србији и српском народу, трагали су за одговором на питање – да ли су постојале прилике да се погубан ток догађаја донекле преусмери у повољнијем правцу, и ко је крив због тога што су те прилике пропуштене?“, оценио је Марковић.
Он је запазио да су се обојица аутора нашла на родољубивом задатку како би покушали да се створи нешто ново на рушевинама Југославије. Марковић је високо оценио спремност Ћосића да буде искрен и немилосрдан према самом себи не прећуткујући своје заблуде и грешке. Одлика свих текстова сакупљених у књизи је да никада не одступају од хуманистичких циљева, истакао је Марковић и препоручио читаоцима да се упознају са мудрошћу која се базира на великом искуству јер то може да помогне да се нађе излаз из кризе у којој је српски народ и цела држава.
Ђорђевић се присетио првих сусрета са Ћосићем и како су градили мостове поверења и искрене комуникације обостране љубави према отаџбини, и истакао да ова преписка јесте сада део историје, али да су проблеми о којима су размењивали мишљења и данас присутни па је, по томе, веома актуелна.
Он је изнео своје уверење да битне промене које су неопходне и до којих мора доћи не могу да се изведу без учешћа српске дијаспоре која има велики интелектуални потенцијал, и поручио да је крајње време да почнемо да се учимо на грешкама које су учињене.
Ћосић је изнео генезу личног ангажовања на одбрани интереса српског народа у оквиру Титове Југославије од 1968. пошто је препознао суноврат политике коју је водила тадашња партијска врхушка. Он је указао на српску „дрогираност југословенством“ и одсуство спремности да дође до српског помирења зараћених страна у грађанском рату.
Описао је своје прве контакте са политичком емиграцијом на северноамеричком континенту, јер је тамо постао свестан провалије која је дели од њихових сународника у отаџбини, а која мора да буде премошћена уколико се желело да преживимо као народ.
Ћосић је изразио жаљење што домаћа јавност није препознала значај Конгреса српског уједињења у чијем је оснивању учествовао Ђорђевић, и прихватила пружену руку помирења.
Нема коментара:
Постави коментар